Američki pisac Rej Bredberi imao je veoma bogatu i raznovrsnu karijeru. Osim po distopijskom romanu „Farenhajt 451” čuven je i po tome što je uradio scenario za film „Mobi Dik” u režiji Džona Hjustona, napisao dva mjuzikla, pomagao u planiranju putanja turističkih vožnji kroz Diznilend, bio idejni konsultant za paviljon Sjedinjenih Država, a „Maslačkov krater” na Mesecu i asteroid „9766 Bredberi” nazvani su njemu u čast.
Počeo je da se bavi pisanjem sa samo dvanaest godina, kad je na karnevalu upoznao mađioničara Elektra, koji mu je prorekao da će „živeti zauvek”.
Istina, više od 70 godina pisao je svakodnevno, objavio preko 30 knjiga i oko 600 kratkih priča, zajedno za velikim brojem pesama, drama, scenarija i eseja.
Njegova poslednja priča „Odvedi me kući” objavljena je u časopisu New Yorker samo nekoliko dana pre njegove smrti.
Kako se i sam obreo u književnim vodama kao veoma mlad, tokom svog života značajnu pažnju posvetio je druženju sa mladim ljudima, otkrivajući im koje su to zlatne tajne uspešnog pisanja i savetujući ih kako da se probiju i opstanu u svetu književnosti.
Navešćemo nekoliko njegovih najvažnijih poruka i saveta koje im je uputio:
Pisanje nije posao.
Savet koji je često davao mladim piscima bio je ovaj:
„Onog trenutka kad vam pisanje postane posao – prestanite da se žalite ili se okanite pisanja i počnite da se bavite nečim drugim. Pisci nisu robovi svog rada.”
Uspeh se postiže svakodnevnim pisanjem.
„Napišite po jednu kratku priču svaki dan ili svake nedelje. Nemoguće je napisati 52 loše priče – jedna od njih naprosto mora da bude dobra.”
Perfekcionizam ubija kreativnost. Bredberi je čak nekoliko zidova u svojoj kući oblepio lošim pričama ili onim koje su novine i časopisi odbacili, kako bi se stalno podsećao da je u redu napisati i nešto loše, ali da to ne treba da ga sputava na putu da napiše i nešto izvrsno.
Dopustite sopstvenim rečima da vas usmeravaju.
„U svojim ranim dvadesetim počeo sam da uvežbavam ono što sam nazvao proces stvaranja nasumičnih asocijacija – ujutru bih ustao iz kreveta, došao do radnog stola, zgrabio olovku i zapisao bilo koju reč ili niz reči koji se u datom trenutku zadesio u mojoj glavi. Potom bih oko tih reči naškrabao mnogo novih koje su mi nasumice padale na pamet i sat ili dva kasnije, za divno čuda, nova priča bila bi stvorena. Osećaj je bio izvanredan i shvatio sam da ću tako funkcionisati do kraja svog života.”
Bredberi je verovao u ono što se popularno naziva brainstorming – prepuštanje sopstvenoj intuiciji kao vodilji kroz stvaralački proces.
Rekao je da je sve svoje romane i priče napisao u velikom naletu očaravajuće strasti. U pogovoru romana „Farenhajt 451” napisao je da je tek mnogo godina nakon objavljivanja knjige shvatio da je njegov glavni lik Montag dobio ime po kompaniji za proizvodnju papira, a Fejber po proizvođaču olovaka.
Ovaj podatak i nije toliko začuđujuć, imajući u vidu da je Bredberi svoj najpoznatiji roman napisao za samo devet dana u podrumu biblioteke Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu, na iznajmljenoj pisaćoj mašini.
Svi veliki pisci bili su prvo strastveni čitaoci.
„Morate da čitate kao ludi. Morate da živite u bibliotekama, da se pentrate uz police, mirišete knjige kao parfeme i nosite ih kao šešire na svojim ludim glavama. Onda pogledajte šta će se desiti. Većina mojih prijatelja koji se pridržavaju ove dijete imaju veoma uspešne karijere.”
Zvuči kao kliše, ali tačno je – kvalitet našeg pisanja određen je umnogome količinom knjiga koje smo pročitali. Tek pošto proučimo mnoštvo drugih načina književnog izražavanja, moći ćemo da kreiramo svoj jedinstveni.
Čak nije ni nužno da su sve knjige koje čitamo kvalitetne. Bredberi je rekao i ovo:
„Morate da čitate i dobre i loše knjige. Dopustite im da se rvu u predivnim borbama u vašoj glavi – užasne u jednom trenutku, brilijantne u sledećem. Ako čitate samo kvalitetnu literaturu, nećete umeti da razlikujete onu koja to nije, a ova sposobnost razlikovanja učiniće vas vrhunskim piscem.”
Bredberijev predlog bio je da se svako veče pred spavanje pročita po jedna kratka priča, esej ili pesma, te da će nakon hiljadu noći neprestanog čitanja naša glava biti puna kreativnih ideja.
Savetovao je mladim ljudima da se ne drže samo književnosti, već da čitaju i o arheologiji, zoologiji, biologiji, filozofiji, politici, umetnosti… Na taj način steći će znanje dovoljno široko da ga ukomponuju u bilo koji aspekt svog pisanja.
Knjige su otisci naše psihe.
Na jednom mestu u knjizi „Farenhajt 451” Bredberijev junak Fejber izgovara sledeće:
„Knjige su samo jedna vrsta spremišta za mnogo toga za šta smo strahovali da bismo mogli da zaboravimo. Nema u njima uopšte ničeg magičnog. Magija je samo u onome što knjige kazuju, u tome kako zašivaju komade kosmosa u odeću za nas.”
Upravo u ovome je, prema Bredberijevom mišljenju, najveća čar pisanja. Naime, smatrao je da sva književna dela nastaju nakon mukotrpnog kopanja po sopstvenoj podsvesti i oživljavanjem lepih uspomena, a kanalisanjem onih loših.
Pisanjem se ubijaju svi bezazleni strahovi koje možda godinama krijemo u sebi, a da toga nismo ni svesni.
Sam Bredberi je priču „Stvorenja sa vrha stepeništa” napisao prisećajući se svog najvećeg straha iz detinjstva – bojažljivog odlaska u kupatilo na vrhu stepeništa i trud da ne pogleda dole, jer je verovao da se ispod njega nalazi čudovište.
Iskopao je ovaj strah iz sebe, stavio ga na papir i ubio, postajući pobednik nad potisnutim negativnim emocijama i uspomenama.
Naučite i da prihvatite i da odbijete.
Kada je od urednika jedne školske antologije dobio ponudu da se u jedinstveno izdanje od 400 pripovedaka ubroji i jedna njegova, zapitao se „kako to uopšte 400 Tvenovih, Irvingovih, Poovih i Mopasanovih pripovedaka može da se nabije u jednu knjigu” i zapazio je:
„Vrlo lako. Oderi, skloni kosti, izvadi srž, raseci, istopi, prečisti i uništi. Svaki bitan pridev, svaki dirljiv glagol, svaka metafora teža od komarca – napolje! Svaka digresija koja objašnjava makar i delić filozofije prvorazrednog pisca – izgubljena! Svaka priča sasušena, izgladnela, iškrabana, ispijena i obeskrvavljena do belila, ličila je na sve ostale.”
Bredberijev odgovor uredništvu?
Zabranjuje urednicima da mu se priča objavi, a mladim piscima poručuje:
„Postoji mnogo načina da se knjiga spali. A svet je pun ljudi koji jure unaokolo s upaljenim šibicama u rukama. Morate da naučite kako da prihvatite odbijanje, ali i kako da odbijete prihvatanje.”
Ne obazirite se preterano na kritiku.
„Nikada nisam slušao nikoga ko je kritikovao moju sklonost ka putovanju po svemiru, prošlosti i irealnom. Kad bi došlo do toga, samo bih spakovao svoje dinosauruse i otišao.”
Još kad je bio mali, Rej Bredberi se upoznao sa težinom kritike na surov način. Svi su ga smatrali štreberom i smejali mu se zato što je skupljao stripove, koje je on potom, iz revolta, pocepao.
Mnogo godina kasnije shvatio je da to nije bila ispravna odluka, ali je zato svoje iskustvo preneo mladim ljudima koji će se u svetu pisanja i te kako susresti sa neodobravanjem.
Ako ne odustajete – uspeli ste.
Poslednji savet koji je dao jeste da je odustajanje kobno – samo stalnim radom na sebi i svom umeću mogu se dostići svi ciljevi:
„Ne treba nikada sa žaljenjem gledati na svoj rad – čak ni stotine loših priča ne treba smatrati neuspehom i ostaviti pisanje. Odustajanje je pravi neuspeh. Ali pisci su večno usred stvaralačkog procesa! Tako posmatrano, ništa ne može da ne uspe. Sve se samo nastavlja.”
