Sa imenom Evite Peron (pravo ime joj je Eva, ali je od milošte nazvana Evita) upoznat je ceo svet. Ova mlada latinoamerikanka je za samo šest godina vladavine ostavila neizbrisiv trag u istoriji Argentine. Svojom pameću, hrabošću, harizmom i snalažljivošću uspela je da postane jedna od najpoznatijih žena ikada.
Da, priznajem da sam čitavog života imala samo jednu ambiciju: želela sam da ime Evita bude utisnuto u istoriju moje zemlje.
Eva je svakako ostvarila svoju nameru i to je ono što nju čini izuzetnom. Naime, devojka bez nekog posebnog obrazovanja, novca ili porekla postala je vođa jedne države i sinonim za snažnu volju.
Međutim, istorija nam nakon njene smrti otkriva da je bilo „nešto trulo u državi Argentini“. Politički sistem za vreme vladavine njenog muža, Huana Perona, i nje nije bio ni izbliza toliko blistav kako se to predstavljalo.
Samostalna već sa četrnaest godina
Dugo se nije znala tačna godina Evitinog rođenja. Naime, ona je rođena 7. maja 1919. godine, što znači da bi pre neki dan proslavila svoj devedeset i osmi rođendan. Kako nije bila rođena u bračnoj zajednici, a biografija joj je morala biti čista, dokument je bio falsifikovan. Na njemu je pisalo da je Eva rođena 1922. godine kao dete venčanih roditelja, Huane i Huana Duartea.
Sa četrnaest godina upoznaje tango pevača koji je nagovara da se preseli u Buenos Aires, govoreći joj da će se tamo sa svojom lepotom dobro snaći. Evita ovo oduševljeno prihvata i nedugo nakon toga seli se u prestonicu Argentine sa željom da postane glumica.
Druga verzija ove priče je da joj tango pevač to nije ponudio, već da je ona njemu ponudila svoje telo tražeći da se preseli iz provincije Junin.
Kako god bilo, Evita uspeva u svojoj nameri da se preseli u Buenos Aires i njen put od neobrazovane seljančice do prve dame Argentine je počeo.
Loša u glumi – dobra u stvaranju kontakata
Put do zvezda Evi Duarte uopšte nije bio lak. Trebalo joj je dosta vremena da se probije. Godinama je živela u istoj garsonjeri koju su plaćali njeni mnogobrojni ljubavnici. Uspela je da odglumi par uloga u pozorištu u Buenos Airesu, ali njena gluma nikad nije bila kvalitetna.
Bila je trećerazredna glumica koja se uvek činila hladnom i krutom na sceni. Ove osobine iako loše za glumu, pokazale su se kao jako dobre za ženu predsednika Argentine.
Zapravo, uloga prve dame je jedina uloga koju je Eva ikad i mogla uspešno da iznese.
1939. godine počela je da govori u emisiji na radiju, a 1941. godine dobila je i filmsku ulogu u drami „Samo hrabri“. Istovremeno razvija svoju karijeru radeći i na filmu i na radiju. Postaje lice koje je sve češće viđeno u časopisima i na važnim događajima. Primanja koja samostalno ostvaruje su po prvi put dovoljna da joj ljubavnici više nisu bili potrebni da bi je izdržavali.
Upoznavanje sa Peronom
Još pre susreta sa Evitom, Huan Peron, je u javnosti bio poznat kao komandant sa puno potencijala u politici Argentine. U stvarnosti je, zapravo, malo toga znao o poslovima vođenja države, čak je imao i neverovatan talenat da upropasti razne projekte koje je započinjao.
Potencijal o kome se pričalo sasvim sigurno ne bi bio ostvaren da nije imao Evu na svojoj strani. U tom smislu bismo mogli reći da je veza i brak sa Evom bila njegova najbolja politička odluka.
Evita je Huana srela sa dvadeset i četiri godine, on je tad imao četrdeset i osam. To što je on bio duplo stariji od nje im nije smetalo. Bilo je očigledno da će doneti mnogo toga dobrog jedno drugom.
Postoji više verzija o tome kako su se upoznali. Zvanična priča je da su se sreli na dobrotvornom koncertu za povređene u zemljotresu februara 1944. godine. Odmah nakon susreta postaju ljubavnici. Bili su zajedno ukupno devet godina, tj. do kraja Evinog života.
Često su bili viđani zajedno u javnosti. Evita je ubrzo počela da bude politički aktivna zajedno sa njim i pokazala se kao jako dobra u držanju političkih govora.
Znala je da podigne masu i da joj se približi, baš zato što je i sama bila devojka iz mase.
Na sebi je osetila kako je to biti siromašan, tako da je bila izuzetno uverljiva u svojim nastupima.
Bilo je dosta onih kojima je rast peronizma smetao. Huan se razišao sa pučistima i počeo da samostalno sprovodi svoju politiku. Pučisti su tadašnje proteste povodom represije iskoristili da ga uhapse.
Međutim, Peron je svega nekoliko dana proveo u kućnom pritvoru. Evita je potegla sve veze koje je do tad stekla i ubedila moćne ljude da stanu uz nju na prostestu koji planira da organizuje. Na masovnom protestu protiv Peronovog hapšenja jasno se videlo za koga se narod odlučio. Huan Peron biva puštan iz pritvora, a Evitina privrženost njemu biva očigledna.
Držala sam se obećanja da ću biti uz njega štiteći ga ljubavlju i verom. Lutala sam ulicama tražeći ljude koji mogu nešto za njega da učine.
Era peronizma
Nakon Huanovog izlaska iz pritvora, ovaj par se venčava. Venčanje su obavili u tajnosti jer se nije smelo znati za njihovu vanbračnu vezu, tako da se mislilo da su oni bili u braku već par godina.
U predizbornoj kampanji Peronovi su postupali nalik nacistima. Ugušili bi svaku vrstu pobune palicama i puškama. Vojska i policija im je bila naklonjena, pa i tadašnji predsednik. Niko nije mogao da se pobuni.
Huan Peron je postao predsednik Argentine u martu 1946. godine.
Ono što treba naglasiti je da je Eva, zapravo, bila prava suština peronizma, a ne Huan. Ona je čitav svoj život posvetila politici, veličala ime Perona, praveći i od sebe i od svog muža svojevrsan kult ličnosti.
Sa samo dvadeset i šest godina Evita je definitivno bila najuticajnija žena na svetu.
Mnogima je, naravno, smetalo što jedna žena poseduje toliku moć. Huan Peron je često bio kritikovan što dovodi svoju ženu na važne sastanke. Evitu to nije zanimalo, bila je umešana u sve državne poslove i ne samo umešana nego je bila i njihov predvodnik.
Koliko je Evitina moć bila velika svedoči to da se njena slika držala u svim državnim institucijama, pa i u kućama građana Argentine. Tada je čak bio donet i zakon da bi se mogao uhapsiti svako ko govori negativno o predsedniku Peronu i njegovoj suruzi.
Časopisi koji nisu pisali o Eviti bili su ukidani, uspeli su u jednom trenutku da ukinu i državne novine.
Evitina biografija je bila obavezna lektira u školi. Inače, da bi se ova knjiga ubacila u program lektire izbačen je Servantesov Don Kihot.
Presveta Evita Peron
U doba vrhunca svoje slave Eva je radila na dva velika projekta. Prvi je bio borba za pravo glasa žena na izborima. Ona je bila uverena da je prošlo doba kada je žena u senci svog muškarca. Čitav njen život je dokaz za to.
Međutim, obezbeđivanje prava glasa žena je bila i veoma mudra politička strategija. To znači da bi se biračkom telu pridružila cela druga punoletna polovina države. Svaka žena bi, naravno, glasala za onog ko im je izbor glasa i omogućio. Time je već čvrsta pozicija Peronovih bila još čvršća.
Drugi važan projekat još bolje objašnjava razlog zbog kog su Evitu građani Argentine toliko obožavali i veličali. Bila je osnivač dobrotvorne organizacije „Fondacija Evita Peron“ koja je bila produžena ruka crkve i u kojoj su bile angažovane mnoge žene. Novac koji je fondacija dobijala je, zapravo, bio najmanje trošen za hranu i odeću siromašnih.
Uz pomoć ovog projekta sagradila se bolnica koja mesecima nije bila u funkciji, nekoliko luksuznih domova za stare, koji su uspeli da zbrinu svega par procenta penzionera. Za to se, naravno, nije znalo. Jedine vesti koje su dopirale do građana govorile su o njenoj izuzetnosti.
Evita Peron je čitavu korumpiranost peronističkog sistema uspevala da zamaskira time što je uvek bila spremna da sasluša i reši muke svojih građana. Tri puta nedeljno otvarala je vrata za sve građane koji su ispred njene palate čekali od ranog jutra u izuzetno dugim redovima.
Osećam brigu i majčinsku odgovornost za sve njih.
Ni jedan zahtev za Evitu nije bio beznačajan. Koliko god da su zahtevi bili sitni ona se uvek trudila da izađe u susret. Građani bi iz njene palate izlazili sa novim cipelama, nameštajem, sređenim poslovima i osmehom na licima. Ispunjenjem pojedinačnih zahteva masa ljudi bi sticala utisak da živi bolje.
Velika Evitina turneja
1947. godine Evita je krenula na turneju po Evropi koja je trajala tri meseca. Više nije bio cilj da bude obožavana samo u Argentini, nego i preko Atlantika.
Na turneji je obišla Španiju, Italiju i Francusku. Bio je plan da poseti i Veliku Britaniju, ali ju je kraljevska porodica ljubazno odbila sa rečima da tada neće biti u Londonu.
Ovde sam u Madridu, a sebe doživljavam kao dugu, koja povezuje naše dve zemlje.
Reakcije na njen dolazak u ove države su išle iz krajnosti u krajnost. Naime, njeni simpatizeri i državni moćnici koji su podržavali politiku peronizma su održavali balove, prijeme i parade u njenu čast.
Evita je na putovanjima dobijala poklone u višemilionskoj vrednosti, za koje se nije javno govorilo. Argentinska štampa bila je orijentisana na to koliko je miliona u hrani i odeći za siromašne Evita Peron dala ovim evropskim državama.
Dopustila je da je papa Pija XII čeka čak dvadeset minuta dok nije došla na prijem. Papa to nije uzeo za zlo, ova harizmatična žena je inače poštovala crkvu i znala tačno koliko daleko može da ide.
Posle Italije sledila je Francuska u koju se, naime, plašila da ode. Argentina je u Evropi bila poznata kao profašistička država koja je drugovala sa Hitlerom i dopustila mnogim fašistima da se u njoj kriju i kroz nju prođu. I pored sve opasnosti, Evitin dolazak u Francusku prošao je bez većih nereda.
Turneja se uspešno završila i njen rezultat je bio obnavljanje trgovačkih i učvršćavanje političkih veza Argentine sa Evropom. Evita Peron je posle turneje proglašena prvom damom Amerike.
Početak kraja, Evitina bolest i slom peronizma
I pored sve umešanosti u državne poslove, ljubavi građana i podrške većeg dela planete, moć Peronovih je počela da slabi. Njihov krah je bio neupitan, jer, zapravo, ni Evita ni Huan nisu bili obučeni i dovoljno sposobni da vode državu koja je već i ovako bila u teškoj situaciji.
Inflacija, korupcija, tajna hapšenja i manipulacija medijima obeležili su čitavo doba njihove vladavine.
Evita i Huan su živeli u izuzetnom izobilju. Kolekcija njenog nakita ima vrednost od više stotina miliona dolara. Skupocena i markirana odeća, obuća i parfemi su se teško mogli spakovati u njihovoj palati. Većina njenog nakita nije bio kupljen zakonski nego manipulisanjem državnom kasom.
Čak se i vojska okrenula protiv Peronovih i imala je nekoliko pokušaja državnih udara. Ono što ih je sprečavalo u ostvarivanju te namere jeste ljubav građana prema Eviti koja je ostala nepokolebljiva dugo posle njene smrti. Vojska se privremeno smirila, ali je zabranila Eviti da se kandiduje za predsednicu.
Još nešto je pored toga omelo Evitu u učvršćivanju vlasti koju je posedovala. Izgubila je nekadašnju energiju, postala usporena i sve je ređe počela da se pojavljuje u javnosti. Građanima je rečeno da je razlog tome anemija i umor.
Međutim, njena bolest je bila mnogo ozbiljnija. Evita Peron je bolovala od poodmaklog stadijuma raka materice. Operacije na koje je išla joj nisu mogle pomoći i bivalo joj je sve gore. Bilo je samo pitanje vremena kad će umreti.
Ne plači Argentino, znaj da te nikada neću napustiti.
Ni od javnosti se više nije moglo kriti njeno stanje, građani su se često okupljali ispred njene palate pružajući joj podršku. Jednom se pojavila na balkonu u kolicima kako bi se obratila građanima. Tad je težila manje od četrdeset kilograma, koža joj je bila siva, smrtnička, a oči upale. Tom prilikom je rekla:
Dragi moji deskamisadosi (pristalice Evite), budite oprezni. Neprijatelj vreba. Svakog časa može napasti iz zasede. Ako ostanete uz Perona nikad nećemo propasti. Nećemo dozvoliti da nama vladaju neprijatelji, korumpirana oligarhija i njihovi strani neprijatelji. Gde god je Peron i moj narod, tamo sam i ja. Zauvek.
Umrla je ubrzo nakon toga 26. jula 1952. godine.
„Gospođa Evita Peron, duhovni vođa nacije, je zauvek otišla u besmrtnost.“
Cela država je utihnula i blila trinaest dana u žalosti. Cvećare su poklanjale cveće svima koji su ga hteli odneti ispred palate Peronovih. U državi je čak bila i nestašica cveća tih dana, pa su ga morali uvoziti iz Čilea.
Bilo je, praktično, zabranjeno da građani ne budu u žalosti, svi su su morali nosti crninu.
Ljudi su plakali na ulicama misleći da su izgubili jedino lice sa vlasti na koje su se mogli osloniti. Njene statue su postale nešto slično ikonama kojima su se ljudi molili, a njeno ime simbol za duhovnu čistoću i borbe radničke klase i žena.
Ubrzo nakon njene smrti gradovi, ulice, parkovi i železničke stanice dobile su njeno ime. Dok joj je država ukazivala još veće poštovanje nego za života, Huan Peron je bio svestan da je i njegovoj vlasti došao kraj.
U početku se razbacivao novcem i pozivao srednjoškolke i studentkinje u svoju spavaću sobu, da bi kasnije razmišljao samo o tome da pristupi Evitinom računu u Švajcarskoj i pobegne iz države.
Napokon je i pobegao tokom državnog udara. Vratio se u Argentinu tek sedamnaest godina kasnije sa novom ženom koja se svojski trudila da imitira Evitu, ali joj ta uloga nije pristajala. Uspeo je čak i da opet postane predsednik, ali tad je već bio senilni starac i nije se dugo zadržao na vlasti. Umro je 22. oktobra 1976. godine.
