Pesma Plavi slon – snovi i stvarnost savremenog čoveka

U doba kada se pojavila, pesma Plavi slon grupe Twins imala je veliku popularnost. Ona nije bila slučajna, i ovaj tekst ide za tim da predoči i objasni razloge njene uspelosti.

Ono što nam prvo upada u oči jeste neuobičajenost teme, njena netipičnost za celu oblast tema koje novokomponovana narodna muzika, kao i turbo-pop obrađuje. Tipični estradni tekstovi kreću se oko ljubavnih tema sa svim njihovim podvarijantama, zatim tema hedonističkog života i ludog provoda (dvesta na sat; koka-kola, malboro, suzuki), tema nostalgije (selo moje lepše od Pariza), rodoljubivih tema.

Za razliku od prethodno nabrojanih, Plavi slon se bavi, rekli bismo, čisto adlerovskom temom, a to je volja za moć. Time ona svakako dira u određene komplekse masovne psihologije, što je uostalom slučaj sa svim uspelim proizvodima pop kulture — ljudi emotivno reaguju na ono u čemu se mogu prepoznati.

Masovni mediji nas bez prestanka bombarduju postignućima i životima uspešnih ljudi, političara, sportista i umetnika, i izgubljenom posmatraču, običnom tzv. malom čoveku, hotimično ili ne postavljaju imperativ — moraš biti bogat i uspešan, ili makar samoostvaren, inače u protivnome si luzer, osoba bez identiteta, „n-ti taj i taj“ na i onako prenaseljenoj planeti.

Takav pritisak nametnut opštim trendom savremenog života rezultuje isfrustriranošću i kompenzatornim snovima običnog čoveka o moći, uticaju i ugledu, ili širokoj popularnosti ma čime da je ona izdejstvovana.

Lirski subjekt Plavog slona tako sanja o ovozemaljskim poželjnostima, o bogatstvu, dolarima u kešu, o kokainu, o pripadanju džet-set drušvu, poznanstvu sa slavnim ličnostima, Bilom Klintonom i Madonom. Vrlo vešto je uvučena i tema o junaku, nekome ko prkosi većoj i strašnoj sili, udružena sa rodoljubivim motivom — junak pesme zajedno sa Vladom Divcem lupa blokade Amerima iz snova. Zaista bi listom svaki Srbin voleo da se nađe u toj ulozi.

Stih „i jebo te vole me svi“ je suvišno komentarisati. Ko ne bi voleo da bude predmet opšteg divljenja i ljubavi?

Tu su svakako i ljubavni snovi, ovde dati sentimentalno-parodijski u sjajno osmišljenom solističkom upadu kontroverznog Ere Ojdanića. Zaista, koji muškarac, ma kog obrazovanja i društvenog položaja bio, ne sanja o tome da mu voljena plače na ramenu, pa još spojeno u sliku sa morem i brodovima? Kud ćeš bolje od toga?

Jaz između snova i stvarnosti uspešno je predstavljen refrenom opšteg važenja za stanje svih sanjalica o moći: i neću da se probudim, jer mogu da poludim, kad vidim ko sam kad vidim gde sam, i vrlo efektnim konačnim buđenjem uz kukurikanje petla.

Pesma je danas skoro sasvim zaboravljena, nezasluženo, i mislim da to može da se objasnim njenom nepogodnošću za izvođenja po javnim narodnim veseljima. Na proslavama bolje prolaze pesme koje su čistijeg žanra, ljubavne ili nostalgične, jer tu dolazi do čistije i neposrednije identifikacije, uživljavanja slušalaca sa emocijom, porukom pesme.

S obzirom da je Plavi slon blago parodijski prikaz težnje za moći koja predstavlja jedan od osnovnih nagona u psihologiji čoveka, ne možete se uz nju na svadbama veseliti niti tugovati (osim ako niste trešten pijan). Ona pre izaziva „kontemplaciju“ kod svojih slušalaca.

Naravno, drugi razlog je što nam nije baš prijatno kada nam bace u oči istinu o predmetima naših snova, osećamo se posramljeno po sistemu „gleda majmun sebe u zrcalo“.

Piše: Marija Stojičić Mitić