Odnos polova u antičkoj Grčkoj

Odnos između muškaraca i žena je tema koja se poprilično često javlja u svakodnevnom razgovoru, bilo da ste na kafi sa prijateljicom ili u kafani sa širim društvom. Od tolikih pijanih priča o ženskoj (ne)ravnopravnosti, suština problema se pomalo razvodnila.

Vratimo se u davno prošlo vreme Antičke Grčke i iz drugačije perspektive sagledajmo sadašnje probleme.

Period od 8 veka p.n.e. pa sve do 146 godine p.n.e. kada je Grčka osvojena od strane Rimske republike predstavlja period Antičke Grčke koju često nazivamo i starom ili drevnom Grčkom. Ovo doba predstavlja temelj zapadno-evropske civilizacije kakvu danas poznajemo. Nemoguće je ne diviti se narodu koji nam je podario toliko naučnika, filozofa, političara i književnika, i to pre više od dve hiljade godina.

Ipak, koliko god da se divimo grčkim velikanima i koliko god da su oni bili napredni u odnosu na vreme u kome su živeli, oni su, takođe, i žrtve upravo tog vremena. To je najviše vidljivo kada govorimo o odnosu polova.

Žene u Heladi su bile u inferiornom položaju u odnosu na muškarce, nisu imale politička prava i nisu smatrane građankama polisa.

Uopšteno, Grci su smatrali da je ženi po prirodi mesto iza muškarca, ali je odnos između muškarca i žene varirao od polisa do polisa. To najbolje može da se vidi na primeru dva najznačajnija grčka polisa, Atine i Sparte.

Položaj žena u Atini i Sparti

Atinjanke nisu imale pravo glasa niti pravo učešća u javnom životu. Smatrane su delom domaćinstva na čijem čelu se nalazio muškarac, koji je domaćinstvom i „gospodario“. Ulogu „gospodara“, dok se ne bi udale, imao je njihov otac, a nakon udaje, njihov suprug. Imale su ograničeno pravo svojine i upravo zbog toga i nisu bile punopravne građanke polisa, jer su se građanska i politička prava, kao i državljanstvo, dodeljivala na osnovu posedovanja imovine.

Sa druge strane, Spartanke su bile u boljem položaju. Njihova glavna uloga je bila da produže vrstu i podare zdravo potomstvo i upravo to je bilo ono zbog čega su bile cenjene. Naime, Spartanke su bile majke ratnika, sadašnjih i budućih, a da bi rodile zdravu i snažnu decu i one same su morale da budu vitalne. Iako nisu imale pravo da učestvuju u javnom životu, imale su pravo da se obrazuju, kao i muškarci.

Dok su spartanski vojnici ratovali, žene su ostajale da brinu o domaćinstvu. Zbog čestih ratova u Sparti je živeo veliki broj udovica koje su po statusu bile jednake muškarcima i imale su puno pravo nasleđivanja. To je dovelo do toga da u vreme Kleomena i Agisa, spartanskih kraljeva, žene poseduju većinu zemljišta.

Postoje i zapisi koji nam govore da položaj žena u Sparti nije bio taj koji je izuzetan nego da je položaj žena u Atini bio neobično nizak. Naime, zbog političke situacije i uvođenja demokratije u čijem središtu su se nalazili slobodni punoletni muškarci, moguće je da se javila težnja da se žene zadrže u kućama i da se njihova aktivnost ograniči.

Atinski muškarci su se plašili preljube njihovih žena jer bi to dovelo do nesigurnosti o očinstvu dece, a prema atinskom zakonu, ukoliko očinstvo ne može da se utvrdi onda dete ne može da bude atinski građanin.

Platon i Aristotel o ženskoj prirodi

Platonov stav prema ženama je poprište raznih diskusija. Neki autori njegove tekstove tumače u feminističkom ključu, dok ga drugi tretiraju kao mizoginistu.

U svom najpoznatijem delu, dijalogu Država, Platon govori o tome kako bi jedna idealna država trebalo da izgleda. Za Platona, idealan polis je onaj u kome svako obavlja posao za koji je po prirodi stvoren, a priroda nije polno određena. Poredeći muški i ženski pol u životinjskom svetu, Platon zaključuje da nema nijednog posla koji bi po prirodi pripadao samo muškarcu ili ženi. Oboje trebaju da dobiju isto vaspitanje i obrazovanje.

Takođe, ono što je veoma karakteristično za Platona, jeste misao da oboje treba da vladaju veštinom ratovanja. Iako Platon smatra da žene mogu da rade sve što mogu i muškarci, ipak muškarci u svemu nadmašuju ženski rod. Konačan Platonov zaključak je da je muška priroda u svakom smislu bolja od ženske.

Mišljenja su, nažalost, i danas podeljena. I Platon, kao i (što ćemo kasnije videti), Aristotel, bio je u zabludi.

Za razliku od Platonovih dela, u tumačenju Aristotelovih spisa nema podele mišljenja o njegovom stavu prema ženama. Aristotel je svoje viđenje ženskog položaja veoma jasno i precizno izjasnio. Pre svega, Aristotel ženu vidi u okviru domaćinstva. Iako je ženina priroda slabija i niža, u domaćinskim poslovima ona može da prevaziđe muža. Međutim, u spoljnim prilikama ona stoji pod vođstvom muža, nema politička prava i ne treba da se obrazuje.

Muška volja jeste superiorna, međutim, žene čine polovinu slobodnih ljudi u polisu i, ako se ženama nanosi nepravda, onda ni polis ne može da funkcioniše. Aristotel je smatrao da je za sreću pojedinaca neophodan, prvenstveno, srećan polis. Iz tog razloga, on insistira na različitosti u kvalitetu muške i ženske prirode. Po njemu, ženama se ne nanosi nepravda time što se prvenstvo daje muškarcu jer muška priroda jeste kvalitetnija od ženske.

„Platon mi je drag, ali mi je draža istina.“

Aristotel je kritikovao Platonov pokušaj da, time što će ljude uporediti sa životinjama, pokaže da žene treba da rade iste poslove kao i muškarci. Ključna greška u ovoj analogiji, po Aristotelovom mišljenju, jeste ta što kod životinja ne postoji domaćinstvo. Ljudski rod jeste formirao domaćinstva i briga o njima spada u delatnost koja po prirodi pripada ženama.

Aristotelova filozofija je uticala na srednjovekovne hrišćanske filozofe koji su njegove stavove o razlici između polova preuzeli, ali i nadogradili. Veliki Aristotelov sledbenik, Toma Akvinski, smatrao je da su žene samo nesreća spermatozoida. Naime, da ne postoji božija volja koja želi da se rodi žensko dete, rođenje žene bi bilo samo slučajnost, kao i rođenje bilo kog drugog monstruma.

Tužno je što je položaj žene u odnosu na antički period u srednjem veku nazadovao. Nastanak i širenje judeo-hrišćanske kulture dovelo je do brojnih promena u političkim zajednicama, koje, nažalost, u većini slučajeva nisu bile progresivnog karaktera.

Istopolni intimni odnosi

Pederastija je naziv za intimni odnos između odrasle muške osobe i adolescenta dečaka koji nisu u srodnosti. Tokom istorije, pederastija je postojala u mnogim kulturama. Tek od razvoja i širenja hrišćanstva njen status je, od krajnje pozitivnog, promenjen na krajnje negativan. Bitno je naglasiti da sam pojam seksualne orijentacije nije postojao kao princip identifikovanja, za razliku od današnje zapadno-evropske tradicije.

Upravo zbog toga što se na mušku prirodu gledalo kao na bolju i kvalitetniju od ženske, intimni odnos između dva muškarca se smatrao po rangu višim od odnosa između muškarca i žene ili dve ženske osobe.

Bolje je učestvovati u muškoj prirodi, koja je viša, nego u ženskoj, koja je niža. Najidealniji odnos jeste upravo onaj između odraslog muškarca, filozofski obrazovanog, koji utiče i usmerava mladića da ide pravim putem, putem filozofije. Veza između ove dve muške osobe nije čisto seksualna nego i obrazovnog karaktera.

Neki od poznatijih odnosa ovog tipa su veze između Ahila i Patrokla, kao i Aleksandra Velikog i Hefestiona. Iako se ljubavi između dve žene nije posvećivala tolika pažnja, to ne znači da je nije bilo ili da se na nju gledalo negativno. Sapfo, pesnikinja sa ostrva Lezbos, vodila je školu za devojke i pisala im ljubavne stihove. Misli se da je napisala preko dvanaest hiljada stihova posvećenih ženama, od čega je, zbog uništavanja njenih pesama, sačuvano samo šest stotina.

Puno vremena je prošlo od vremena Aristotela i Platona do danas. Na našu sreću, dosta stvari se promenilo. Put razvoja našeg društva nije bio lak i sigurno ga nije ispravno predstavljati uspravnom pravom linijom.

Na nama je da ono što imamo unapredimo i da ostavimo u amanet budućim generacijama bolji društveni sistem, kao preduslov njihovog dobrog i srećnog života. Bez dobrog sistema nema ni dobrog ni pravednog društva.

Piše: Anastasija Filipović