„Nevidljivi svedok“ (Contratiempo aka The Invisible Guest, 2016)

Film sa odrednicama „krimi“, „misterija“ i „triler“ najavljuje nam da će nas priča koja sledi zasigurno prikovati za ekran, da ćemo se, zaintrigirani, u mislima kretati u raznim pravcima pokušavajući da razrešimo zagonetku u čijoj je srži jedan pravi krimi zaplet – ubistvo pod čudnim okolnostima.

Film „Nevidljivi svedok“ (Contratiempo, 2016) španskog reditelja, Oriola Paula, već afirmisanog kada je reč o mračnim trilerima i to naslovima „Julijine oči“ (Los ojos de Julia, 2010) i „Telo“ (El cuerpo, 2012), nam u tom pogledu i te kako ispunjava ono obećano.

Za ljubitelje romana Agate Kristi, kao i ekranizacija njenih romana, ovo će biti prava poslastica, a za mladu filmsku publiku dokaz da se Mario Kasas vrlo dobro snalazi u ovom žanru.

Radnja filma odvija se na dva plana – u sadašnjosti, u kojoj u toku jedne večeri bogati mladi biznismen, Adrijan Dorija, vodi razgovor sa advokaticom, stručnjakom za pripremanje svedoka u teškim i komplikovanim slučajevima. Ubistvo Laure Vidal, obavijeno velom misterije, za koje je optužen, preti da uništi čitav junakov život, porodični i poslovni. Drugi plan predstavlja rekonstrukcija prošlih događaja za koje saznajemo iz junakove priče.

Autoritativan i agresivan način na koji advokatica vodi dijalog sa g. Dorijom, želeći da ga isprovocira ne bi li došla do svih bitnih činjenica, na trenutke prerasta u istinski verbalni duel. To nam se isprva ne čini čudnim pošto imamo u vidu njenu prestižnu reputaciju osobe koja u svojoj dugogodišnjoj karijeri nije izgubila nijedan slučaj.

Dorija se pokazuje kao preljubnik koji se kaje i u trenutku kada donosi odluku da sredi svoj život, doživljava nezgodu koja će izazvati potpuno neočekivan sled događaja. Contratiempo postaje priča o dva zločina koja povezuju glavne aktere filma. Mi smo potpuno na strani glavnog junaka, silno želimo da ga razumemo i usput prikupljamo dokaze koji bi potvrdili njegovu nevinost.

Dinamika filma je ono što pleni. Usložnjavanje radnje koja svakim trenutkom narasta pred našim očima, suptilna igra detaljima koji nas vode do razrešenja misterije, kao i odlična gluma, svakako čine ovo ostvarenje uzbudljivim i vrednim pažnje. Glavna ženska uloga, poverena Ani Vagener, koja je briljirala kao advokatica Gudman, ostavlja možda najsnažniji utisak na gledaoca, a mene je, moram priznati, u pojedinim scenama, zaista uplašila. Barbara Leni, koja se odlično pokazala u ulozi Laure Vidal, donosi drugi dominantni ženski lik, u vidu promišljene i manipulativne fatalne žene. Ali, što će gledaoce veoma obradovati, ništa nije kao što izgleda.

U noći uoči Dorijinog svedočenja, dvoje sagovornika, poput pisaca pozorišnog komada, grade različite moguće tokove radnje, pripisujući određene postupke i osobine njenim junacima. Svaki od scenarija bi se mogao argumentovati sasvim razložnim motivacijama likova, pa tako svaki put kada poverujemo da smo zagonetku odgonetnuli, nastupa novi preokret. Likovi se preobražavaju tako da se nijedan od njih na kraju ne uklapa u sliku koju smo o njima formirali na početku.

I mada žanr zahteva da akcenat bude stavljen pre svega na naročit raspored događaja, zanimljivost i već pomenutu dinamiku radnje koji će održati potrebnu napetost i izazvati efekat iznenađenja, može se govoriti i o nekim njegovim dubljim idejnim porukama.

Između ostalog, ovo je film o nezaustavljivoj potrazi za pravdom. O naporima i fascinantno osmišljenim putevima tragedijom pogođenih junaka da dođu do neophodnih odgovora. Rekla bih da Oriol Paulo, scenarista i režiser, ovde ispituje granice do (i preko) kojih je čovek spreman da ide kada se nađe u nepredviđenoj situaciji koja ga potencijalno ugrožava. Pokazuje da je dovoljna jedna „nezgoda“, koja se može dogoditi bilo kada i bilo gde, pa da ispliva u ljudima ono demonsko, duboko skriveno, koje bi ostalo možda zauvek uspavano da nije bilo te vanredne okolnosti. Čini da i sami sebe preispitamo, ono na šta smo spremni, kao i ljudi koji žive pored nas i mislimo da ih poznajemo.

Piše: Tamara Živankić