Đorđo de Kiriko – slikar snova

Đorđo de Kiriko je bio italijanski slikar rođen u Volosu, manjem gradu na istoku Italije, 1888. godine. Svoje školovanje je pored Firence, proveo i u Atini, dok je najviše traga na njegove slike ostavio Minhen, u kojem je upisao akademiju lepih umetnosti. Čitajući Ničea i Šopenhauera, zainteresovali su ga i drugi radovi Arnolda Broklina i Maksa Klingera.

Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Kiriko se vraća u svoju rodnu zemlju i pridružuje se italijanskoj vojsci. S obzirom na to da je ubrzo proglašen nedovoljno sposobnim za obavaljanje vojnih dužnosti, vraća se slikarstvu. Od 1918. godine njegova dela su izlagana svuda po Evropi.

Može se reći da je francuski pisac Gijom Apoliner dosta uticao na Kirikovu popularnost. On 1913. godine priređuje izložbu, na kojoj je bilo trideset Kirikovih dela. Ovom izložbom je skrenuo pažnju javnosti, dok umetnički časopisi i dnevni listovi počinju da slave ovaj novi pravac.

Đorđo de Kiriko i metafizičko slikarstvo

Godine 1915. Kiriko upoznaje futuristu Karla Kara u gradu Ferari, a kasnije i Alberta Savinija i Filipa de Pisisa. Poznanstvom četvorice slikara rađa se metafizičko slikarstvo, odnosno, kako se još naziva, magični realizam. U narednim godinama im se priključuje još i Đorđo Morandi.

Metafizičko slikarstvo se opisuje kao sklop realnosti i nerealnosti, nešto slično snu. Ništa od onoga što je naslikano nije onakvim kakvim se čini. Đorđo de Kiriko svojim slikama poput „Misterija i melanhonlija ulice“, dočarava taj momenat naizgled realnog.

Ako se udubimo u njegove slike, preko detalja ćemo uvideti nesvakidašnjost, mračnost i besmislenost.

Kroz svoje slike napuštenih ulica, stvara osećaj tuge i usamljenosti, ali raznovrsnost boja koje koristi pretvaraju te ulice u bajkovite prizore. On ne odustaje niti od realnog niti od imaginarnog nego pravi njihovu savršenu kombinaciju.

Treba slikati ono što se ne vidi.

Slika „Misterija i melanholija ulice“

Tipična predstavnica metafizičkog slikarstva, slika „Misterija i melanholija ulice“ je završena 1914. godine. Prikazuje opusteli trg sa arkadama koje se smanjuju u beskrajnost. Na trgu se nalaze još i prazna kola, devojčica koja trči sa obručem i senka koja protežući se ulicom, predpostavlja neko nadrealno biće koje se nalazi iza zgrade.

Ono što je posebno zanimljivo je da figure Kirikovih ljudskih bića ili nemaju crte lica ili su prikazani kao senke. To predstavlja neku vrstu besmislenosti i bezličnosti. Linearna perspektiva stvara osećaj jeze i sivila, iz koje ne znamo šta da očekujemo. Ali, kontrastno tome svetlosti i boje noći na ovoj slici, dodaju neku romantičnu notu sa primesom nostalgije.

Danas se ova slika može videti u muzeju Karlo Biloti u Rimu. Muzej predstavlja privatnu kolekciju istoimenog ljubitelja umetnosti.

Slika „Uznemirujuće muze“

Ova slika je stvarana tokom Prvog svetskog rata, a konačno je završena 1916. godine. Kiriko ju je slikao tokom svog boravka u Fereri. Živeo je blizu dvorca koji je prikazan i na slici, a poznatiji kao Dvorac Estense. U centru ovog nesvakidašnjeg dela stoje dve muze obučene u klasične duge odore, dok je treća manje vidljiva jer stoji u senci i vidimo je iz daleka.

Jedna od interpretacija ove slike je da muze nadgledaju dešavanja rata. Po mračnom nebu i izvesnoj mirnoći, ova slika prikazuje neko iščekivanje. Prekrštene ruke muza nagoveštavaju njihovu ljutnju ili nezadovoljstvo određenom situacijom.

Ponovo, kao i na svakom njegovom delu, Kiriko ne pada u totalnu sumornost i negativnost, već svaku svoju sliku krasi šarenim elementima kao kontrastni pokazatelji nade i optimizma.