Narodni muzej u Beogradu formira se ukazom ministra prosvete, Jovana Sterije Popovića, 1844. godine. Na današnju lokaciju seli se 1950. godine u velelepnu javnu palatu, nastalu po arhitektonskoj ideji Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Muzej i danas, kao i u vreme osnivanja, ima nemerljivu ulogu da sabere starine i da ih potomstvu sačuva.
Čuvar istorije, kolevka naučne misli, kolekcionar svega vrednoga što je ljudska civilizacija kroz svoj razvoj iznedrila. Vrlo je nezahvalno odabrati nekolicinu od tolikog broja umetničkih dela i istorijskih artefakata, ali evo nekih od najzanimljivih i najvrednijih.
Beogradska mumija
Mumija sveštenika Nesmina, stara preko dva milenijuma, dolazi u Srbiju 1888. godine kupovinom iste od strane Hadži Pavla Rođičkog. Iste godine mumija biva poklonjena Narodnom muzeju, dok se danas nalazi na dugoročnoj pozajmici arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Naučnim istraživanjem pronađeno je mnoštvo nakita od zlata i poludragog kamenja, zajedno sa amajlijom koja reprezentuje boginju Maat. Beogradska mumija je u svetskim naučnim okvirima značajna po tome što u ruci poseduje svitak papirusa za koji se veruje da je jedna od najpotpunijih verzija egipatske Knjige mrtvih.
Dupljanska kolica
Remek delo praistorijske umetnosti, bronzanog doba, pronađeno je oko 1930. godine u ataru sela Dupljaja, u okolini Bele Crkve. Jedna su od najznačajnijih reprezenata razvoja ljudske civilizacije kroz tehniku obrade metala i njegovog dobijanja iz ruda.
Kolica, na čijem je podu ucrtan sunčev disk, vuku tri ptice, a celom kompozicijom dominira figura muškog božanstva sa ptičjim likom. Okićena su izuzetno precizno urađenim nakitom i ukrasima na odeždi, čak i za današnje doba.
Nakit carice majke
Zlatni nakit koji se sastoji od tri ogrlice i trideset pet prstenova, narukvica i naušnica pripadao je sestri cara Galerija, a majci imperatora Maksimina Daje (305-313). Vredan nakit je pronađen na lokalitetu Šarkamen u okviru mauzoleja u neposrednoj blizini, kako se veruje carske palate, koju je sam imperator sagradio.
O ovom blagu kolaju različite legende, pre svega da je ukleto i da je „krivac“ za smrt njenog pronalazača, čuvenog arheologa dr Dragoslava Srejovića i mnogih koji su nakit proučavali.
Miroslavljevo jevanđelje
Nastalo oko 1185. godine po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, brata velikog župana Stefana Nemanje i predstavlja najznačajniji spomenik srpsko-slovenske pismenosti. Unesko je 2005. Miroslavljevo jevanđelje uvrstio u biblioteku „Pamćenja sveta“.
Zanimljivo je da se 166. strana spisa nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu zahvaljujući monahu Porfiriju Uspenskom, koji je prilikom posete Hilandaru zaslepljen lepotom i raskošju samog spisa, list u tajnosti isekao i preneo ga u Rusiju.
Kamij Pisaro – Trg francuskog pozorišta
Pripada impresionističkom stilu, a nastala je pred kraj slikarevog života. Veruje se da je Pisaro naslikao u sobi hotela, u kojima je često iznajmljivao sobe na višim spratovima da bi posmatrao život na ulicama Pariza.
Oslikava tipičan dan na ulici, veliki broj ljudi, gradsku vrevu, kočije, susrete i život u svakom pokretu kičice. Ovo delo odlikuje i efekat svetlosti, koji je karakterističan za impresioniste. Vrlo je zanimljiva i činjenica da je sam autor ovu sliku smatrao svojim najvrednijim delom, te je izložio baš nju na Petom venecijanskom bijenalu 1903. godine.
Pablo Pikaso – Glava žene
Čuveni predstavnik kubizma ovo delo je naslikao 1909. godine, a predstavlja portret njegove prijateljice Fernande Olivje sa kojom je u leto iste godine boravio u Kataloniji. Ono što karakteriše ovaj umetnički pravac je podela na geometrijske površine, i na taj način mogućnost sagledavanja jedne slike iz različitih uglova.
Neverovatna je priča o dospevanju ovog remek-dela u Narodni muzej. Pripadalo je zbirci Eriha Šlomovića, čuvenog jugoslovenskog kolekcionara, koji je bio lični astistent Ambroaza Volara, vrlo uticajne osobe u ondašnjem umetničkom Parizu. On je pomenutom Šlomoviću poklonio zbirku od čak 600 dela, od kojih on dve trećine donosi u Beograd pred sam Drugi svetski rat.
Za vreme rata sva dela bila su sakrivena u zidovima kuće u kojoj je živela njegova porodica, inače jevrejskog porekla. Nažalost, Nemci pronalaze i streljaju muški deo porodice Šlomović 1943. a posle oslobođenja Beograda, preživele žene upućuju su se u naš glavni grad. Međutim, voz u kojem su se nalazile napadnut je od strane Bugara, koji ubijaju skoro sve putnike.
Pukom srećom, jedini preživeli član porodice bila je Erihova snaha, koja posle rata sve slike donosi u Beograd i poklanja ih muzeju. Tako je i čuveni Pikaso našao svoje značajno mesto u Srbiji.
Klod Mone – Ruanska katedrala
Čuveno delo najznačajnijeg predstavnika impresionizma deo je zbirke od dvadeset ruanskih katedrala koje je naslikao. Mone je bio opčinjen svetlošću i smatrao je da je ona suština umetnosti. Slikao je isti predmet u različitim dobima dana, a slika koja se nalazi u Narodnom muzeju predstavlja jednu od najcenjenijih iz njegove kolekcije i nazivaju je ružičastom katedralom.
Deo zbirke, tačnije pet katedrala nalazi se u Luvru, jedna u Srbiji a ostale su u vlasništvu privatnih kolekcionara. Koliko je vredna govori i činjenica da se procenjuje na neverovatnih 80 miliona evra.
Paja Jovanović – Kićenje neveste
Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, kako je opisuje Narodni muzej. Ono što je interesantno je da je konzervacijom utvrđeno da ispod slike postoji prethodna verzija, malo drugačija. Prvobitno je sa leve strane predstavljala majku koja plače od sreće, dok skupljenih ruku gleda spremanje svoje ćerke za venčanje, a sa desne strane ženu koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti.
Centralni deo predstavlja buduću mladu koju spremaju dve ženske osobe. Nova, završna kompozicija je skraćena sa desne strane za oko 7cm, enterijer je izmenjen, a umesto žene i devojčice koja stidljivo prinosi darove nevesti, naslikane su tri žene na klupi koje sede i vezu.
Uroš Predić – Vesela braća
O ovoj slici je upravo sam Predić govorio:
Jesen baš kao sad. Žitko blato zagušilo sokake. Svaki dan u ponekoj kući svinjska daća. Cela okolina miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da ti celu noć da treneš. Gledao sam to svaki dan i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi: Treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu su nesreću zapali, moralno uticati na njih. I počnem da radim sliku. Mislio sam napraviću niz sličnih slika i u njima ocrtati sve mane i opačine mojih Vojvođana, pa hajd’ po narodu da se opameti. Završio sam Veselu braću i doživeo dan da vidim efekat svoje plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kada oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se sad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, a usta se svakom razvukla od uva do uva. Eto, ko Rjepinovi Zaporošci, baš tako su izgledali. Priđem da vidim šta je, kad ono – reprodukcija Vesele braće, otisnuta u poznatom vojvođanskom kalendaru „Orao“. Gledajući je, seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video. „Gde nas samo, čikane, tako potrefi, pljeskali su me po ramenu!“.
