Frida Kalo i Milena Pavlović Barili – neobična povezanost

Pisati o nečijoj umetnosti uvek je čin voajerizma, zavirivanje u intimni svet koji je bio dijalog autora sa samim sobom, stvarnim ili pak izmišljenim ličnostima. Podsvesna težnja za otkrivanjem i ogoljavanjem umetničke ličnosti povezana je sa rekonstrukcijom, koja stvara iluziju spoznavanja i razumevanja nečijeg dela.

Možda je, za početak, dovoljno da se upoznamo sa nadahnućem i veštinom kojom se boja prenosi na platno, a reči na hartiju.

Evropa između dva svetska rata i dva umetnička imena. Frida Kalo (1907-1954) i Milena Pavlović Barili (1909-1945), kao i mnoge izvanredne figure slikarstva, neprestano su išle ispred svog vremena. Nekonvencionalne pojave, raskošnog umetničkog opusa i teškog životnog puta, udvajale su svoje ličnosti na platnu, dajući im dubinu proživljenog iskustva, neprestano hodeći tankim nitima sopstvene svesti.

Milena Pavlović Barili – arhitekta sna

Milena Pavlović Barili, „arhitekta sna i sanjarenja“, ovalnog, mirnog i misterioznog lica, bila je lepa, a njene slike ličile su na nju; ili je ona ličila na svoje slike. U svetu njene mašte, živa igra simbola spaja razdvojene elemente, povezuje nebo i zemlju, predmete i duh, prirodu i kulturu, stvarnost i san, svesno i nesvesno.

Milena svoju sliku gradi specifičnim načinom izražavanja, tananom i krivudavom linijom, koja samo nagoveštava konture predmeta koji počinju da se rasplinju lebdeći u prostoru bez perspektive. Njene suptilne kompozicije, inspirisane literarnim i antičkim motivima, otkrivaju i elemente romantizma i fantastike, što će se kasnije uobličiti u imaginarno i onirično.

Milenine slike nastaju iz potrebe da se prosanjana vizija oslobodi svog vantelesnog ruha i potezom kičice ovaploti u neposredan, spontan zapis. Lice umetnice na autoportretima je setno i melanholično, skrivajući simboliku ličnih, intimnih doživljaja. Hrabrošću da zaroni, bez ustručavanja, u suštinu emocija, ona je prodrla u unutrašnjost nečega, možda slobode, koja je istovremeno blizu i daleko od stvarnosti.

Poezija Milene Pavlović Barili

Kao i Milenino slikarstvo, i njena poezija je metaforična, ispunjena enigmatskim porukama i predstavlja njen senzibilni duhovni nemir. Svoje poetsko snoviđenje ona otkriva u samoposmatranju, neprestano zamišljena nad večitim temama života i smrti.

Njena imaginacija svoje uporište ima u antičkim legendama, mitologiji, predanjima. Simboli u njenom opusu otkrivaju njenu neutaživu žeđ za životom, nežnošću, sigurnošću, ali i strepnje i strahove pred neizvesnošću i nadolazećem vihoru rata. U svemu tome, oseća se njena lična pustolovina i stihovi kao najtajanstveniji i najdublji izraz njenog sna.

Spalićemo mesec

da upotpunimo noći

da odrešimo snove,

da zaustavimo dah.

Onda će Igra

poteći iz naših dlanova

suhih od života. Ni hitra

ni spora neće biti

Biće sama

kao veliki šestar

potpuno uporedna

s mehaničkim ritmom

raspadanja.

Stigao je čas

Prolaz je završen.

Mesec nas je ispratio

Sa hiljadu sleđenih suza.

Sam.

Jedini.

Beo.

Treba ostati.

Treba ostati.

Sa dva klina u zenicama

da se više nikad ne zatvore oči

da se nikad više nikad ne oseti umor.

Frida Kalo – iskreno i ogoljeno

Frida Kalo, u svojoj beskrajnoj ženskoj raznolikosti, slikala je portrete osobe koju je najbolje poznavala, same sebe. Telo je hram duše. Lice je hram tela. I kada se telo slomi, jedini oltar koji preostaje duši jeste lice.

Frida je odlučila da bude drugačija, nemilosrdno iskrena i ogoljena. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse.

Ova umetnica oličenje je najvećeg napora da se prevaziđe ponor svog bolnog tela i da se oslika unutrašnje biće i sva njegova samoća. Niče je jednom zapisao: Ko god da je stvorio novi raj, neophodnu snagu za to pronašao je samo u sopstvenom paklu.

Frida Kalo je, za razliku od Milene, svoju potrebu za rečju izrazila u dnevniku, u svojim najtežim godinama, obeleženim pojačanim telesnim propadanjem. Crteži u dnevniku plod su automatske vežbe u nadrealističkom maniru, prepune razmazanih i deformisanih mrlja mastila.

Frida koristi raznobojne tuševe, različite tipove slova u rečima koje želi da istakne, ispisuje tekst preko teksta. Reči se pojavljuju kao nabrajanja i zvučne igre, da bi potom prerasle u sintaksička poigravanja.

Iako se u dnevniku pretežno izražava rečju, Frida tekst shvata kao umetničko delo, stoga nije reč o ilustrovanom dnevniku, već o tekstu koji se odlikuje verbalnim, ma kako ono bilo fragmentarno, i likovnim, koje je blisko njenim slikarskim delima. Fikcija potiskuje jezički izraz, razarajuću rečitost preuzima slika.

Fridin dnevnik je dijalog sa samom sobom, prostor povlašćen za tajnu, hronika njenih duhovnih putovanja i ljubavi prema Dijegu. Frida Kalo portretiše sebe, onu stvarnu, ali i jednu drugu Fridu, satkanu od reči i zvuka.

Nema ničega vrednijeg od smeha

i prezira  – Snaga se krije u smehu.

i napuštanju sebe. biti okrutan  i

lepršav.

Tragedija je nešto

najsmešnije što čovek ima

ali sigurna sam da

životinje, iako pate,

ne pokazuju svoju muku

u otvorenim pozorištima, niti

zatvorenim (domovima).

I njihov bol je izvesniji

nego ijedna slika

koju bi čovek mogao

zamisliti xxxx ili osetiti

kao sliku bola. _______   

 

Septembarka noć. Voda sa

neba. tvoja vlažnost. talasi

u tvojim rukama. materija u

mojim očima. mir, žestina

bića. jednog koje je

dvoje, bez želje da se razdvoji.

Biljka – jezero – ptica – ruža

četiri vetra. krv reka

pesak, sunce pesma poljubac, ruševina.

Sestre suze, neobično

poimanje. Takav će biti život.

čaša – magija more.

Dilover i Menhetn SEVER

Dolina san. svetlost. pesma. zlato

san dete svila. svetlost pesma

saten, smeh – Sve je on. ona.

oni. ja. linija smo

jedna jedina.

https://www.youtube.com/watch?v=6brDFwla–0

Svet antičke Grčke pravio je veliku vrednosnu razliku između likovnih umetnosti i pesništva. Dok je slikarstvo podrazumevalo tehniku i veštinu proizvođenja, pesništvo je dovođeno u vezu za proricanjem i, kao takvo, smatrano jedinim vrhunskim saznanjem. Dok likovne umetnosti nisu dotaknute zanosom, poezija poseduje veliku moć reči i delovanja na ljude.

Međutim, ako krenemo suštinskim putem izučavanja i spoznavanja umetnosti, shvatićemo da ne smemo izgubiti iz vida da umetničko delo stvara čovek, i da ono deluje na nas upravo zato što je rezultat delatnog čina.

U umetnosti kretanje i mirovanje idu zajedno, stoga je i slika, koliko i pesma, stabilni temelj koji se potvrđuje u našem biću, ali i jemac besmrtnosti, u svom stalnom kruženju. Frida Kalo i Milena Pavlović Barili slobodno su prožimale svoj duh verbalnim i vizuelnim, istovremeno tragajući i izražavajući svoj identitet i jedinstvenost.

Piše: Jasna Rakićević