Život Jolande Kristine Điljoti bio je kao glamurozni holivudski film sa mediteranskom svežinom i težinom antičke tragedije i o njemu je vrlo teško pisati bez klišea i patosa. Dalida je bila diva snažnog glasa i nesvakidašnje lepote čiji je uspeh svetskih razmera pratio takav niz tragedija da je u njega gotovo teško poverovati.
Od Jolande do Dalide: od egipatske misice do francuske dive
Jolanda Kristina Điljoti rođena je 1933. godine u italijanskoj porodici u Kairu. Ljubav prema muzici razvila je veoma rano zahvaljujući ocu koji je bio prva violina opere Kaira. Nakon Drugog svetskog rata, dvanaestogodišnja Jolanda se susreće sa prvim u nizu gubitaka: njen otac umire, iscrpljen zatvoreništvom u ratu. Žaleći njegov prerani nestanak i manjak provedenog vremena sa ocem, Dalida u jednoj ispovesti priznaje da ga je čitav život tražila u drugim muškarcima.
Nakon infekcije oka u detinjstvu, Jolanda ostaje trajno razroka. Taj strabizam, koji je vremenom postao zaštitni znak njene neobične lepote koja joj je donela titulu Mis Egipta 1954. godine, za nju je predstavljao hendikep.
Nakon neuspelog pokušaja glumačke karijere u filmovima serije B u Egiptu, Jolanda se seli u Grad svetlosti sa istom ambicijom. Kada, obeshrabrena pariskim filmskim miljeom, odluči da se okuša u pevanju, uspeh dolazi brže nego očekivano. Pseudonim Dalila menja u Dalida zbog prevelike sličnosti sa likom iz Biblije. Nakon prepeva pesme Bambino italijanskog pevača Marina Marinija, trijumfi se ređaju.
Blistava karijera « gospođice Džuboks »
Sledi karijera o kojoj je gotovo suvišno govoriti. Dalida je punila parisku Olimpiju i po mesec dana, trijumfovala u Karnegi Holu, išla na svetske turneje od Vijetnama, preko SAD (gde je odbila petnaestogodišnji holivudski ugovor menadžeru Ele Ficdžerald) do Kanade i Emirata.
Dugujemo joj desetine hitova poput Les Enfants du Pirée, mediteranske Come prima, La danse de Zorba, osmominutne Gigi l’amoroso ili Il venait d’avoir 18 ans. Beležila je vrtoglave tiraže, zlatne, platinaste i prvu dijamantsku ploču u francuskoj istoriji (86 miliona primeraka). Takozvana mademoiselle Juke-Box za života je prodala više od 120 miliona ploča i otpevala preko 1000 pesama.
Za njen međunarodni uspeh delom je zaslužna i činjenica da je pevala na desetak jezika (uključujući i hebrejski, grčki, japanski i holandski). Ponekad je izvodila prepeve čuvenih pesama poput italijanske verzije klasika Bang Bang ili Those were the days na francuskom pod imenom Le temps des fleurs.
Dalidina verzija američke Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polkadot Bikini bila je toliko popularna da je prodaja bikinija znatno porasla u Francuskoj nakon objavljivanja pesme ! Paroles, paroles, dijalog u kome Alen Delon recituje, a Dalida peva o suvišnosti njegovih reči, slušale su i slušaju generacije.
Ali Dalidin najveći adut bili su živi nastupi. Kada je pevala Je suis malade i Avec le temps, scena bi se pretvarala u amfiteatar, a pesme postajale male monodrame ispunjene iskrenošću i bolom koje je Dalida donosila glasom i čitavim telom. Raširenih ruku, sa specifičnim naglaskom na francuskom i nenadmašivom emocijom na sceni, osvajala je publiku na svim meridijanima.
Ikona popularne muzike
Kroz različite faze karijere, Dalida je umela da se prilagodi aktuelnim muzičkim tokovima čuvajući uvek svoju originalnost i snagu interpretacije. Od žanrova, osim uspeha u šansoni, tvistu, raï muzici (Salma ya salama), mambu, ča-ča i francuskom talasu yéyé, Dalida je bila verovatno prva disko pevačica u Francuskoj.
Njenu J’attendrai iz 1976. mnogi smatraju prvom francuskom disko pesmom. Sedamdesetih godina, sa uspehom izvodi Laissez-moi danser ili razigraniju francusku verziju klasika Besame mucho. Praćeni koreografijama, Dalidini disko hitovi podsećaju na tačke iz nekog američkog mjuzikla.
Najveći francuski muzički stvaraoci su Dalidi davali svoje kompozicije ili pisali za nju. Lista je duga: Serž Genzbur, Šarl Aznavur, Serž Lama, Leo Fere, Mišel Sardu, Šarl Trene, Žilber Beko… Iako za jednog izvođača najveća priznanja predstavljaju upravo pesme koje dobija od renomiranih autora, u Dalidinom slučaju nisu izostala ni zvanična priznanja.
Šarl de Gol joj je dodelio Médaille de la Présidence de la République, što je čini jedinom umetnicom koja je ikada dobila to odličje. Osim toga, nosilac je drugih visokih odlikovanja u Francuskoj (iako je odbila Legiju časti), Belgiji, Egiptu, Italiji i Kanadi.
U anketi časopisa Le Monde, proglašena je drugom najuticajnijom osobom u francuskom društvu, odmah iza De Gola, a nakon Dalidine smrti pojavila se i poštanska markica sa njenim likom. Osim maternjeg italijanskog, Dalida je govorila egipatski arapski, francuski, engleski, malo nemačkog, španskog i japanskog kako bi mogla da se obrati brojnim fanovima u Zemlji izlazećeg sunca.
Dok je njena karijera skoro od samog početka blistala istim sjajem, život joj je bio ispunjen tragičnim događajima, gubicima i bolom.
Sve Dalidine tragedije
Ako je međunarodna slava bila lice Dalidinog života, naličje je svakako bila dugogodišnja patnja. Godine 1967. nastupila je na festivalu Sanremo sa tadašnjim dečkom Luiđijem Tenkom, mladim Italijanom, željnim slave i priznanja. Razočaran svojim lošim nastupom i rezultatom, Tenko izvršava samoubistvo u hotelskoj sobi. Dalida prva otkriva njegovo beživotno telo.
Nakon smrti Luiđija Tenka, pevačica neuspešno pokušava da izvrši samoubistvo velikom dozom tableta za spavanje. Iste godine zatrudnela je sa jednim osamnaestogodišnjim mladićem. Usledio je abortus i saznanje da neće moći da ima decu. Tri godine kasnije, Dalidin bivši suprug i čovek koji je od nje napravio zvezdu, Lisijen Moris oduzima sebi život pištoljem, kao pre njega Tenko.
U narednih osam godina, Dalida gubi i prijatelja Majka Branta, izraelskog pevača, kao i bivšeg Rišara Šanfrea, pariskog plejboja koji se nazivao grofom od Sen-Žermena. U turbulentnom ljubavnom životu, pevačica je bila i u kratkoj vezi sa Alenom Delonom i Žanom Sobjeskim, glumcem i slikarom.
Dalida počinje da ima probleme sa spavanjem, zapada u letargiju i depresiju. Izjavljuje: Počinjem da mislim da donosim nesreću muškarcima, a francuska žuta štampa ide tako daleko da je naziva prokletom Dalidom.
Isti mediji željni senzacije zvaće je čak i grupi devojkom ministara od trenutka kada se 1981. godine pojavila u prvim redovima podrške novoizabranom predsedniku Miteranu. Dalidin život kao da je neprekidna drama, pa u Kanadi jedan fan čak pokušava da je kidnapuje.
Dalidina zaostavština
Iako se prvenstveno bavila muzikom, Dalida je i sa modne strane mnogima predstavljala ideal. Vitka i prefinjena, lepog lica i bujne kose, njen izgled na sceni uvek je bio upečatljiv, bilo da nosi elegantne haljine ili sjajnu disko odeću.
Uspeh na velikom platnu zbog koga je kao mlada i došla u Pariz stigao je tek pred kraj njenog života sa egipatskim filmom Šesti dan (Le sixième jour). Sudbina junakinje Sadike koju tumači nije manje bolna od njene i Dalida se u potpunosti poistovećuje sa ulogom. Ona je već izmučena sopstvenim problemima i ova teška uloga svakako doprinosi njenom sve lošijem stanju.
Dalidini biografi kažu da se jako plašila mraka i da je zbog toga svake večeri ostavljala uključenu lampu u svom pariskom stanu. Isključila ju je samo jednom, u noći između 2. i 3. maja 1987, kada je sebi oduzela život prekomernom dozom barbiturata. Iza nje su ostala dva pisma i poruka:
Život mi je postao nepodnošljiv. Oprostite mi.
Jolanda Kristina Điljoti sahranjena je na pariskom groblju Monmartra, u četvrti u kojoj jedan trg danas nosi njeno ime. Dugogodišnji prijatelj Šarl Aznavur posvetio joj je pesmu De la scène à la Seine. Srpska publika imala je priliku da pogleda film Dalida rediteljke Lise Azuelos, zasnovan na životnoj priči pevačice na FEST-u 2017. Scenario je napisan po knjizi Dalidinog brata i producenta Orlanda, a glavna uloga poverena je Svevi Alviti.
Dalida u Jugoslaviji
Dalidini hitovi su obišli svet, a rado su se slušali i u bivšoj Jugoslaviji. Osim emitovanja njenih pesama na radiju, veliku ulogu u tome odigrali su i prepevi na srpski. Tako je slavni Đorđe Marjanović otpevao Dirlada, Lola Novaković Decu Pireja a Ljiljana Petrović Bikini sa žutim tačkicama.
Sa druge strane, nemoguće je ne primetiti sličnost između Dalide i jedne jugoslovenske muzičke figure. Silvana Armenulić, prva dama srpske narodne muzike, i francusko-italijanska pevačica imale su mnogo toga zajedničkog.
Osim toga da su živele, nastupale i dostigle vrhunac popularnosti u sličnom periodu, obe su bile plavuše (najpoznatija Dalidina faza) poznate po zavodljivom izgledu. Na sceni su se u potpunosti predavale rečima koje pevaju iako su ih vrlo retko same pisale. Dok su pevale, istovremeno su odavale utisak snage i ranjivosti.
I Dalida i Silvana pretežno su izvodile muziku koju su im pisali najtalentovaniji francuski (Genzbur, Trene…) ili jugoslovenski autori (Toma Zdravković). Teško detinjstvo (Silvana je rano izgubila brata, a Dalida oca) obeležilo ih je pa su se često osećale usamljeno i napušteno, i pored pažnje mnogobrojne publike i muškaraca koji su ih okruživali. Pevale su o ljubavi i bolu, a sličnost tema je očigledna ako uporedimo šansone koje je pevala Dalida (Avec le temps, Je suis malade) i narodne pesme koje je Silvana izvodila (Rane moje, Šta će mi život).
Ni Silvana Armenulić ni Dalida nisu se štedele na sceni, poistovećivale su se pesmama, unosile im novi dah, snagu i patos. Bile su u centru pažnje medija, bile cenjene od strane muzičkih kolega i pojavljivale se u filmovima.
Karijere su prvo ostvarile izvan svojih zemalja : Silvana poreklom iz Bosne, na prve veće uspehe naišla je u Beogradu, dok se Dalida proslavila u Francuskoj daleko od rodnog Egipta. Imena Zilha i Jolanda ostavile su iza sebe, birajući pamtljivija umetnička imena. Očevi ove dve pevačice nisu doživeli da budu svedoci njihovih blistavih uspeha, a ni one same nisu doživele duboku starost.
Dok se pesme Silvane Armenulić na našim prostorima još uvek rado pevaju i slušaju, Dalidina svetska slava ne jenjava. Za to su zaslužne njene bezvremenske interpretacije francuske šansone ali i česti dens i tehno miksevi disko faze njene bogate karijere.
