Marko Tomaš jedan je od retkih pesnika čija se poezija objavljuje u gotovo svim republikama bivše Jugoslavije. To ne bi trebalo da nas čudi jer se ovaj stvaralac može opisati kao kosmopolita, humanista, antišovinista i antinacionalista.
Zapravo, Marko Tomaš dokazuje da pravi umetnik ne podleže deklarisanju bilo kakvog tipa, a čitajući njegove pesme, pred nama vaskrsavaju reči našeg priznatog avangardiste Rastka Petrovića:
Život nosi umetnost sobom; da ako umetnost istu okrnjiš, neće li i sam život time biti okrnjen?
I dop i punjene paprike
Marko Tomaš je rođen u Ljubljani, 1978. godine. Živeo je u Sarajevu, Splitu, Somboru, Zagrebu, a trenutno živi u Mostaru. Objavio je samostalne, zajedničke zbirke pesama i kratka prozna dela. Takođe, njegov doprinos novinarstvu je značajan. Jedan je od pokretača i urednika časopisa „Kolaps“. Svoje novinske tekstove je objavljivao u „BH Danima“, „Glasu Istre“ i „Feral Tribune“. Nazivi zbirki pesama nam ukazuju na inovativnost, modernost i lucidnost, a izbor novina za koje piše na smelost i slobodoumnost
Kažem ti, i dop i punjene paprike. Jebiga. | Izvor: Marko Tomaš, Facebook
U vremenima medijskog mraka i lažnih informacija, smelost je bila iskazati svoj stav. Iskazivanje svog stava jednak je slobodi. Slobodu kao takvu vidimo i u njegovim pesmama koje nam ljubav, smrt i humanizam prikazuju na potpuno nov način.
Čitalac će se zapitati: Odakle Tomašu toliko slobode? Odgovor bismo mogli potražiti u odrastanju pesnika, uslovljenim pop kulturom i rock’n’rollom, gde je sloboda bila imperativ i za življenje i za stvaranje. Tako i sam pesnik o svom stvaralaštvu kaže sledeće:
Puno je stvari koje su utjecale na mene. Neke od njih dolaze iz potpuno različitih miljea. Najlakše je to objasniti preko odnosa novosadske avangarde, i recimo, šlagerske poetike Mike Antića. Jebiga, ja sam slušao punk i metal i rock and roll, a uz nedjeljni ručak s radija su dopirali zvuci sevdalinki i starogradske muzike.
Ova mešavina različitih stilova ukazuje na široki muzički i kulturni spektar koji je tadašnjem slušaocu bio dostupan, kao i na neraskidivu sponu između muzike i poezije.
Kao konkretne uzore, Tomaš spominje: Leonarda Koena, Venedikta Jerofejeva, Orvela, Jana Kertisa (frontmena post–punk benda „Joy Division“), Džima Morisona, Dostojevskog, Bukovskog, Popu, Miljkovića, Slobodana Tišmu (frontmena novosadskih grupa „Luna“ i „La Strada“), Kebru (frontmena grupe „Obojeni program“), Tarkovskog, Bergmana, Mike Antića i Arsena Dedića. Reklo bi se da je ovo poprilično čudna i interesantna mešavina umetnika različitih stilova.
Tako i sam autor duhovito i autoironično za svoju poetiku kaže: „Kažem ti, i dop i punjene paprike. Jebiga.“
Dostupnost sadržaja „sa strane“, ali i prisustvo domaćih autora koji utiču na formiranje ukusa blagodeti su stvaralaca sa ovih prostora, a raznovrsnost sadržaja i uzora su jedan od uzroka za komunikativnost Tomaševe poezije.
Čitalac razume težnju našeg umetnika da svoj identitet ugradi u svetsko, moderno stvaralaštvo. Kultura teži spajanju sa drugim kulturama, a ne zatvaranju u samu sebe. Takvo razumevanje stvaralaštva je eliotovsko – tradicija se ceni, pamti i ne zaboravlja, ali se nadograđuje novim sredstvima, tehnikama i tendencijama.
Zašto je Marko Tomaš moderan pesnik?
Marko Tomaš je moderan pesnik jer demitologizuje stvarnost, banalizuje ljubav da bi je potom uzdigao, sasvim apsurdno, do njene odsutnosti; zato što na budućnost gleda kao na izgubljenu ideološku kategoriju; zato što je savremeni svet u njegovim pesmama stecište antihumanizma, otvorenog fašizma, prljavštine i bluda.
Vreme u kojem živimo je pornografsko i suprotno iskonskoj prirodi. Njegove vizije su gotovo apokaliptične, a to sve prikazuje na inovativan, autoirončan način. Smemo dozvoliti sebi čak tu smelost da ga uporedimo sa najznačajnijim srpskim pesnicima druge polovine dvadesetog veka: Popom, Pavlovićem i Miljkovićem.
Međutim, ne možemo reći da je ova poezija izrazito knjiška i da zahteva isključivo obrazovanog čitaoca. Ona se može naći u ruci svakog od nas, jer je ogledalo naše stvarnosti. Iz nje iščitavamo tragediju ovog podneblja i sadašnjost koja ne može da se otrgne od prošlosti, iskrivljene odnose i ljude umorne od propalih ljubavi i apsurdnih smrti.
Čovek iz Tomaševih zbirki je sentimentalan, ali ironičan; ohol na sebe zbog okoline, ali ipak blag; okružen ljudima, ali duboko sakriven u sebe.
Taj čovek – to smo svi mi danas.
Crni molitvenik: koketiranje sa smrću i umetnošću
Premda svaka Tomaševa zbirka obiluje motivima ljubavi i kritikom ideologije, „Crni molitvenik“ je zbirka koja nas, možda, najprisnije uvodi u pesnikov svet. Stil je izbrušen i prepoznatljiv, a osnovni motivi su motivi ljubavi, smrti, (anti)humanizma i samoće. U njoj nalazimo obrise naših, već pomenutih pesnika druge polovine dvadesetog veka, francuskih i srpskih nadrealista, Bodlera, pa i Dedića, Rundeka i Štulića.
Kakav je to molitvenik? To je nihilistička pesnička molitva upućena svetu i gradu. Takođe, to je molitva za zrno humanizma u svetu koje je uveliko upalo u ponor fašizma i bezosećajnosti. Rečenice u ovoj zbirci su jednostavne i iskrene, te će čitalac svoje strpljenje usmeriti na iznalaženje smisla u naizgled prostim konstatacijama i apsurdnim zaokretima.
Antihumanizam bez rezerve
Pesme Marka Tomaša vrve od ukazivanja da je humanizam prošlost i da više ne marimo jedni za druge. U ovom svetu više ne postoji ni autoritet Boga (za vernike), ni institucija, ni majke i oca, ni supružnika. Sve ide nedvosmisleno nizbrdo.
„Ovdje više nitko ne zna reći:
Dobar dan, kako ste?
Nitko ne poznaje naše roditelje
Pa su naši životi naslijedili tu neveselost.
Zato što smo se prepoznali
U jednoj vetrovitoj noćnoj elegiji
Sposobni smo
Narugati se sudbini
Koju su namijenili našim čežnjama“
Generacija kojoj pesnik pripada je ratna, te je rat jedan od uzroka otuđenosti, a posledice se i dalje osete. Na više mesta pesnik ističe da su gradovi samo zadržali ime, a da je duša grada nestala.
„Nitko se nikome
Ne smije istinski približiti
O, ti neživi,
Oni ne mogu izmaštati
Tebe ili Boga
Ili vjerovati u bajku“
Svet u Tomaševim pesmama stoji nasuprot svakolikoj samoći, a Bog nasuprot sumnji, koja je ovde superiorna. Otuda „Nihilistička molitva“:
„Nema pobjednika. Samo se poraženi smjenjuju. Nema utjehe, jer neutješni traže način da se osvete neutješnima. Nema slobode. Postoje samo različiti oblici ropstva. Nema ljubavi. Samo kanibalizam. Ne postoji istina. Postoji samo onaj koji izgovara laž. Ne postoji dobar čovjek. Postoji onaj koji nije imao priliku da ubija i tlači. Bog, također, ne postoji. Postoji pijanstvo, Postoji droga. Postoji seks. Postoje zaklane životinje u rashladnim vitrinama… Samo različiti oblici užasa.“
Ovaj svet je, prema pesniku, mesto nepravde, ropstva, izdaje i stradanja. Postoje samo životnjiski nagoni i surova realnost. Čak i ako se naziru lepota i ljubav, one egzistiraju u odsustvu. U životu se ciklično smenjuju nepravda i propadljivost (tela, ljubavi, ljudskosti).
Smrt: početak ili kraj?
Smrt i ljubav se grčevito bore, ali i sastaju u poeziji Marka Tomaša. Nema ljubavi bez smrti, kao ni smrti bez ljubavi.
„Moj problem s tobom
Je taj što uz tebe
I ja pomislim da sam besmrtan.
Ljubav pretvara čovjeka u neopreznu budalu.
Zato je ona isto što i smrt“
Smrt je čak ovde doživljena kao nešto što se iskusi još pre rođenja. Čovek, dakle, živi sa stalnom mišlju o smrti. Ljubav samo daje iluziju da se smrt može izbeći.
„Ne mogu se riješiti odgoja.
Moji su prijatelji naslijedni.
Slušao sam kako se umire
Prije nego sam postao svijestan života.“
Najzvučnija za čitaoca je ipak pesma „Paveze umire“. Tu je sažeta sva banalnost umiranja i svest da posle nje ne ostaje ništa.
„Pisma ti, na koncu, nemaju poruku.
Smrt se guta u malim porcijama.
To je sve što si mi ostavio
I ovu goruću samoću
I ovo iznošeno ludilo
Da zapisujem tvojim tragovima“
Ostaje se bez reči, bez poruke, smisla i Boga. Smrt je odgovor na sva pitanja i teorije tokom života. Onaj koji ostaje iza umrlog, gnevan je, jer mu je vidljiva propadljivost i zaludnost svakog poleta.
Ljubav, zauvek
U Tomaševoj poeziji, na ljubav se neretko gleda kao na napuštanje voljenje osobe ili pripremu da se ona napusti. Naime,, u svetu u kojem je sve obezvređeno ne može ni ljubav opstati.
„Kada oživim
Učinit ću te
Najsretnijom ženom na svijetu
Jer ću ti pokazati kuda da odeš
Kada me poželiš napustiti“
Lirski subjekat je, dakle, već mrtav. No, svakako mu to ne predstavlja problem. I kada oživi, on će joj pokazati put da bi nastavila sama. Da li je smisao ljubavi u iznalaženju puteva za samoću? Ili je apsolutna samoća vrhunski izraz samodovoljne ljubavi?
Tomaš u svojoj poeziji sa ljubavnim motivima često banalizuje stvari, kako bi ukazao da je dostupno samo telo i da je to još jedino što nam stvarno pripada. Budući da će sve već umreti, telo smo bar imali priliku da vidimo i dodirnemo. Tako nailazimo na sledeće stihove:
„Ja sam sveti čovek.
Želim tvoje oralno.
Čeznem tvoje analno.
Žudim tvoje vaginalno.“
Ovde vidimo spoj „svetog“ i trivijalnog. Pesnik nam pomera granice i ugao posmatranja. To što je on u pesmi „sveti čovek“, daje mu kredibilitet da iskaže svoju težnju ka zadržavanjem vidljivog, jer duhovno se svakako nalazi u odsustvu:
„Otvori pred nama
I iza nas
I posvuda
Sva ta odsustva
Da znamo
Da je dobro
Kistom obojen nestanak
Naš“
Paradoksalno, odsustvo potvrđuje prisustvo ljubavi. Ona daje svedočanstvo da je ljubav nekad postojala. Za pesnika je uspeh i ako ljubav izdrži ograničeno vreme. On odbacuje romantičarsko načelo da ljubav traje večno i to nam verno predstavlja u svojim pesmama.
Lirski subjekat se sa svojom dragom često nalazi u pesmi – to je njihov teren. Ukoliko povežemo smrt sa pevanjem, doći ćemo do Tomaševog prethodnika, Branka Miljkovića, koji je rekao „Isto je pevati i umirati“. Tu dolazimo do spoznaje da pesnici večito žude da kroz pesmu iskuse doživljaj smrti, koji je istinitiji od ljubavi.
Pored sumnje u ljubav, ali i sposobnosti da se ona oseti, postoji i strah da će se ona ostvariti. Zašto? Pa svakako smo sami, bili uz ljubav ili ne, poručuju stihovi.
„Nemoj se zaljubiti u mene
Nijedna ljubav nije pomakla planine
A noć će uvijek vonjati na kafanu
Ubojice neće položiti oružje
Proljeće će izbiti iz neba i zemlje
Rijeka će ostati rijeka
Nekoj drugoj mladosti
Mostovi će imati drugačija imena
Živjet ćemo i voljeti se surovo
I ništa neće promeniti
Način na koji smo usamljeni.“
Ljubav, koliko god delovala snažna, suštinski ne menja prirodu i opstanak sveta. I što je najbitnije, ne menja samoću. Pesnik kaže „Svi smo lagali o ljubavi“. To bi značilo da je ljubav plod naše želje kakva ona treba da bude.
Zašto smo lagali? Možda zbog želje da samoća postane manje opora? Možda da bismo produžili vreme do smrti ili je pak, intenzivnije doživeli? Možda da bismo pružili otpor sveopštoj dehumanizaciji sveta?
Potraga za ljubavlju i želja da joj se približimo i da je shvatimo nikad neće nestati, pogotovo kod pesnika. Ali, Marko Tomaš nam je pružio jednu novu perspektivu viđenja ljubavi, smrti i društvenih odnosa. Pored toga, ukazao je da ostaci prošlosti ostaju duboko u nama i određuju naš put. Ljubav, smrt i društvena stvarnost nisu oprečne kategorije. Naprotiv, one se nadopunjuju i stvaraju kompleksnu sliku sveta koja nije crno – bela.
Njegov pesnički put je jasno definisan i inspiritivan je za većinu ljubitelja pisane reči. A Marko Tomaš ne deluje da je od onih koji staju na svom putu.
Piše: Mirjana Čolak
