Poznata kao fotograf mafije, ali isto tako i svedok života i društva jednog naroda, Leticija Batalja (Letizia Battaglia) je jedna od najbitnijih figura u savremenoj fotografiji Italije.
Volim život, lepotu i budućnost!
Rođena 1935. godine u Palermu, administrativnom centru Sicilije, oduvek je bila zaintrigirana svojim narodom. U početku je pisala neilustrovane članke o društvenoj situaciji na Siciliji u danas zabranjenom časopisu L’ora, dok nije shvatila da može da im podigne popularnost fotografijama.
Kada je kupila sebi prvi fotoaparat otkrila je svoju strast i do danas on predstavlja njen neodvojiv deo.
Tokom svoje dugogodišnje karijere, Batalja je fotografisala preko 600.000 situacija o kojima bi posle izveštavala u novinama. Njen rad je prerastao u značajnu dokumentaciju rata unutar mafije, ali i celokupnog života ljudi u Palermu.
Na njenim fotografijama se najviše mogu videti ubistva i fotografije mrtvih, pa je jednom prilikom izjavila: Najednom, imala sam čitav arhiv krvi.
Upravo zbog toga jednom se desilo i da je njen rad bio od presudnog značaja u rešavanju policijskog slučaja u vezi sa bivšim premijerom Italije, Đulijom Andreotijem, zbog sumnje o povezanosti sa mafijom, 1993. godine.
U potrazi za lepotom unutar ružnoće koju je mafija ostavljala za sobom, Batalja je izdala dve knjige svojih fotografija. Prva pod nazivom Passion, Justice, Freedom – Photographs of Sicily, a druga je Dovere di Cronaca – The duty to report.
Pored knjiga, danas u Rimu možete naći njene fotografije izložene u Maxxi galeriji, ali i kratke video zapise u kojima ona priča o svom mnogobrojnom iskustvu sa fotoaparatom.
Fotografija koja iza sebe čuva jednu od najtužnijih priča je fotografija lica Rosarie Coste, žene poginulog telohranitelja, jednog od najvećeg boraca mafije, Đovanija Falkonea.
Falkone je bio italijanski sudija specijalizovan za vođenje slučajeva protiv sicilijanske mafije. Godine 1992. ubijen je sa ženom i tri telohranitelja u tada još neviđenoj eksploziji. Rosaria Costa je nakon sahrane održala jedan od najtužnijih govora poznat širom Italije, u kojem poziva na neprestanu borbu protiv mafije, ali im se istovremeno i obraća izgovarajući: Opraštam vam, ali sada morate da padnete na kolena.
Crno bele fotografije u Maxxi galeriji ne mogu ostaviti nikoga ravnodušnim. Pored obnaženih mrtvih tela, mogu se videti deca, napuštene ulice i prostitutke jednog donekle nesrećnog grada. Postavlja se pitanje, kako je izdržala da toliko godina gleda te strahote koje su prenete sa kratkotrajnog pamćenja ulica na uvek nezaboravne fotografije?
Prilikom jednog intervjua odgovorila je i na to pitanje:
Toliko sam patila da sam u nekoliko navrata bežala iz Palerma. Ali sam se uvek vraćala. Radila sam svašta kako bih očuvala zdrav razum: sadila sam drveće, družila se sa mladim ljudima, volela sam i bila voljena. Podsetila sam sve ljude da pod ovim nebom i dalje postoji nešto dobro i lepo, a ja sam za tim neumorno tragala.
