Nepoznati identitet tajanstvenog Godoa kojeg Vladimir i Estragon tako uporno očekuju, tema nesigurnog i neodređenog čekanja, nedorečenost u smislu da sam pisac unutar svog komada ne pruža ključ za njegovo tumačenje, otvoreni kraj, bey lake analize, sugestivnost arhetipskih slika koje ovo delo priziva, doprineli su tome da Čekajući Godoa postane jedno od najviše tumačenih književnih dela u 20. veku, ali i obavezna lektira.
Izvesna elastičnost njegovog sadržaja omogućavala je brojne interpretacije dela, te su naročito francuski i engleski književni kritičari tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, doživljavali tumačenje drame kao izazov njihovoj oštroumnosti.
Semjuel Beket je Čekajući Godoa napisao 1948. godine. Drama je objavljena 1952, a prvi put izvedena 5. januara 1953. u pariskom Teatru Vavilon, malom pozorištu koje je bilo otvoreno za avangardne tendencije.
Čekajući Godoa je prvi objavljeni Beketov komad, i sa njime on dostiže svetsku slavu. U roku od pet godina od francuske premijere delo je prevedeno na više od dvadeset jezika i prikazano pred više od milion gledalaca.
Drama apsurda kao žanrovska odrednica
Drama apsurda kao književni pravac obuhvata drame koje su u Francuskoj pedesetih godina prošlog veka napisali Semjuel Beket, Ežen Jonesko, Artur Adamov i Žan Žene. Drugi nazivi istog pravca su avangardno pozorište, novo pozorište.
Sam naziv drama apsurda skovao je književni kritičar Martin Eslin, njime označivši autore pozorišnih komada koji su, prema njegovom mišljenju, imali određene zajedničke karakteristike.
Ovaj pravac nije postojao u vidu književnog pokreta samih pisaca i nije bilo nikakvog njihovog manifesta i namere da stvaraju u istom maniru nego su njihove preokupacije i stil nastali kao izraz vremena u kome su živeli. Takođe, reč je o autorima vrlo specifičnih i međusobno raznorodnih poetika.
Prema zapažanju Martina Eslina, ono što odlikuje dramu apsurda jeste drugačija dramska konvencija u odnosu na tradicionalno (naturalističko) pozorište. Forma njihovih drama nije diskurzivna nego je njihova težnja da poetskom slikom koja je složena, višeznačna i sugestivna izraze novo viđenje sveta.
Pisci teatra apsurda nemaju veru u racionalni i uređeni univerzum. Njihova sumnja proteže se i na jezik kao sredstvo saznanja i komunikacije, odnosno mogućnost jezika da izrazi suštinu stvari.
Njihov eksperiment u traženju novih dramskih oblika sadrži kritiku jezika. Vrlo često se on koristi ispražnjen od značenja, parodiran, karikiran. Namerno se narušava njegova logička struktura na koju smo navikli, struktura smislenog iskaza, na razne načine. Razgovor likova je često sveden na blebetanje.
Poetika drame apsurda povezuje se sa egzistencijalističkim filozofijama Hajdegera, Sartra i Kamija.
Smatra se da su pisci teatra apsurda našli novu književnu formu, odnosno formu koja je prilagođena samom suštastvu apsurdnog viđenja sveta koje su zastupali pomenuti filozofi.
Naglašava se značajna razlika među njima: dok su Kami i Sartr u svojim dramama i romanima koristili tradicionalna sredstva izražavanja za jednu novu pojavu, pisci drame apsurda su sama književna sredstva to jest sam jezik saobrazili osećanju apsurda i besmisla da bi takvo ljudsko stanje izrazili na odgovarajući način.
U tome su oni novatori.
Beketovo dobrovoljno izgnanstvo i dvojezično stvaralaštvo
Semjuel Beket je Irac, koji se isto kao i njegov slavni zemljak, savremenik i prijatelj Džojs, opredelio da živi u izgnanstvu, van svoje domovine. U Parizu se nastanio od 1937.
Ratne godine je proveo u Francuskoj, radio je u ilegali kao član Pokreta otpora. O tome u jednom intervjuu govori:
Zatekao sam se u Irskoj kad je 1939. izbio rat, i ja se na to vratih u Francusku. Draža mi je bila Francuska u ratu nego Irska u miru. Uhvatio sam zadnji voz. Bio samo ovde do 1942, a onda sam – zbog Nemaca – morao da odem, pa sam otputovao u Vokliz.
Dela koja Beket smatra svojim najznačajnijim, uključujući tu i Čekajući Godoa, napisana su na francuskom jeziku. Izabrao je da napiše svoja remek-dela na francuskom zato što je osećao da mu je potrebna disciplina koju bi upotreba stranog jezika nametnula. Težio je jasnosti i sažetosti izraza, i smatrao je da bi ograničenje u vladanju jezikom koji nije materrnji, ovde bilo prednost.
Svoja dela napisano na francuskom sam je prevodio na engleski, i obrnuto.
Struktura, tema i likovi tragikomedije Čekajući Godoa
Komad se odvija u dva čina (jedan bi bio premalo, a tri previše, izjavio je Beket) na istom mestu, otvorenom polju kroz koje prolazi put. Pored puta nalazi se jedno drvo.
Protagonisti drame, glavni likovi, skitnice Vladimir (Didi) i Estragon (Gogo), ubijaju vreme nevezanim razgovorom, usiljenim šalama, jezičkim igrama dok čekaju izvesnog Godoa.
U oba čina njima se na kratko vreme pridružuje drugi par dramskih lica, Poco i Laki. Oni su u odnosu sluge i gospodara. Pošto se njihov odnos i situacija menjaju u drugom činu, Poco postane slep, a Laki nem, smatra se da postoji razlika između različitih oblika vremena dramskih parova. Dok Vladimirovo i Estragonovo vreme stoji, i dok se oni nalaze u večitoj sadašnjosti iščekivanja, vreme Pocoa i Lakija je pravolinijsko i podložno promenama.
Peto dramsko lice je Dečak, Godoov glasnik. Pri kraju prvog, kao i pri kraju drugog čina on javlja da Godo neće doći.
Radnja komada je statična, nije napisana u obliku priče nego se istražuje situacija. Obično se tumači da su Vladimir i Estragon, ogoljeni, napaćeni i na rubu očajanja kakve ih upoznajemo u komadu, predstavnici celog ljudskog roda.
U ovoj tragičnoj farsi nema psihološke motivacije. Iz delova razgovora Vladimira i Estragona možemo da saznamo nešto o njihovoj prošlosti, ali to su odlomci sećanja. Sve što gledaoci pouzdano znaju jeste da oni čekaju Godoa, nadajući se nekakvom poboljšanju svog teškog položaja.
U kritici o Beketu se ističe da je poreklo i spoljnji izgled likova skitnica sa polucilindrima iz žanra mjuzikhola. Takođe se naglašava da je tzv. cross-talk (izmena kratkih replika između likova) u Godou poreklom iz istog. Ovo dramsko sredstvo je međutim poznato još od antičke drame pod imenom stihomitija.
S obzirom na to da je tema u Čekajući Godoa apsurdni položaj čoveka u svetu u kome ne postoji transcendencija koja ga osmišljava, Beket stihomitiju koristi na jedinstven, često poetski način ili kao puku igru reči sa aluzijama koje nekud neodređeno vode.
Ističe se povezanost i međuzavisnost karaktera oba para likova. Vladimir i Estragon imaju prijateljski i nežan odnos, pri čemu je Estragon budući da je nesigurniji i ranjiviji, podložniji Vladimiru. Njihov odnos je slobodan i vandruštven.
Stalno govore o razdvajanju, Estragon se pita da li bi bilo bolje da se razdvoje, ali se vraćaju jedan drugome, vezani nerazdvojnim i nevidljivim nitima. Poca i Lakija spajaju grube vidljive niti, u obliku konopca oko Lakijevog vrata. U prvom čini Poco vodi Lakija da ga proda na sajmu, međutim i u drugom čini oni su zajedno, groteskno i još tragičnije spojeni. Odnos sluge i gospodara predstavlja trajnu vezu, ništa manje od prijateljskog odnosa Didija i Gogoa.
Opšti ton drame je nesigurnost, neizvesnost. Činjenica čekanja Godoa prikazana je kao suštinski apsurdna. Postoji jaz između zamisli i pokreta, tokom cele drame, i njime se završavaju oba čina.
VLADIMIR: Pa? Da krenemo?
ESTRAGON: Da, hajdemo.
Ne miči se s mesta.
Iako dijalozi u drami izgledaju nedovršeno, oni se kreću oko određenih tema kao što su: identitet vrste, nada, spasenje, usamljenost, samoubistvo, ljudska volja, znanje i umetnost, propast civilizacije, itd.
Brojne učene aluzije i citati iz drugih izvora (Biblije pre svega) i pisaca (na primer, Šelijeva pesma Mesecu čiji deo parafrazira Estrogen) doprinose aluzivnosti komada, ali je njegovo tumačenje i kada se zna njihovo poreklo težak i nemoguć posao.
Religiozna tumačenja
Osim egzistencijalističkih tumačenja Čekajući Godoa koja su najrasprostranjenija postoje i religiozna, sociološka, biografska, politička.
U hrišćanskim tumačenjima uglavnom se smatra da Godo vrlo verovatno znači Bog i da je tema spasenja glavna. Put se tumači kao hodočasnički, drvo pored puta kao drvo života, Dečak kao božji glasnik.
Zanimljivo je da je sam Beket ovu tezu o značenju imena opovrgao izjavom:
Da je Godo Bog, ja bih ga nazvao tim rečima.
Takođe, treba imati u vidu da je komad napisan na francuskom jeziku.
Godo koji se ne pojavljuje treba da prema Vladimirovom i Estragonovom nadanju njima donese spasenje, što se jasno spominje više puta u Godou. Među citatima i aluzijama na Stari i Novi zavet, izdvaja se priča o dva zločinca koji su razapeti na krstu u isto vreme kada i Spasitelj. Jedan od njih je spasen, dok je drugi osuđen na večite muke.
Priča o spasenom i o prokletom razbojniku naročito je značajna jer se približava onome što Beket sugeriše kao svoje objašnjenje:
„Postoji izvanredna rečenica kod Avgustina. Voleo bih da mogu da se setim kako glasi na latinskom. Još je lepša na latinskom nego na engleskom.„“Ne očajavaj: jedan od lopova bio je spasen. Ne oslanjaj se na proviđenje: jedan od lopova bio je proklet“… Mene zanima oblik ideja, čak i kada ne verujem u njih… Ova rečenica ima izvanredan oblik. Njen oblik je ono što je važno.“
Beket u svom stvaranju teži da pronađe formu za izražavanje nereda, zbrke, dezintegracije. Međutim, priča o spasenom i prokletom zločincu je i po svom sadržaju za Beketovo shvatanje suštine sveta prikazanog u njegovim delima indikativna, jer ne postoji princip po kojem je jedan razbojnik proklet, a drugi spasen.
Božja milost, ako uopšte postoji, nesigurna je, slučajna i u svom izboru iracionalna.
Da li je ciklično vreme u delu Čekajući Godoa aluzija na mitsko vreme?
Iz razgovora Vladimira i Estragona u prvom činu saznajemo da im to nije prvi dan čekanja Godoa, i da su im i Poco i Laki verovatno poznati odranije. Možda im je i Dečak, Godoov glasnik, već poznat. Na počeku svakog čina ponavlja se i ponovno združivanje Vladimira i Estagona nakon razdvojenosti.
Ista situacija se ponavlja i vrti u krug.
Vreme koje kruži u Godou, ali ne donosi obnovu i preporod, može se protumačiti kao ritualno vreme, prema nekim tumačenjima. Čekajući Godoa bi onda po formi bila bliska ritualnoj drami prizivanja i očekivanja dolaska boga, koji međutim ne dolazi.
Reč samog Beketa
U intervjuu sa Tomom Drajverom1 na pitanje da li je pitanje života-smrti u Beketovim dramama deo haosa, pisac odgovara:
„Jeste. Da nam se život i smrt ne ukazuju u isti mah, ne bi bilo ničeg nedokučivog. Da je tu samo tama, sve bi bilo jasno. Upravo to što pored tame imamo i svetlost čini našu situaciju neobjašnjivom. Uzmimo Avgustinovo učenje o milosti datoj i milosti zadržanoj: jeste li ikad razmišljali o dramskim vrednostima te teologije? Dva su razbojnika raspeta uz Hrista, jedan je spasen a drugi proklet. Kako da razumemo ovu raspodelu? U klasicističkoj drami nema tih problema. Sudbina Rasinove Fedre zapečaćena je od početka: ona promiče u mrak. Na tom putu, ona sâma će doživeti prosvetljenje. Na početku drame, ona je delimično prosvetljena, a na kraju potpuno, ali se nijednog trenutka ne dovodi u pitanje to da se ona kreće po mraku. To je cela drama. U sklopu ove zamisli jasnoća je moguća, ali za nas, koji nismo ni Grci ni jansenisti, takve jasnoće nema. Pitanje bi takođe bilo otklonjeno kada bismo verovali u suprotno – totalno spasenje. Ali tamo gde imamo svetlost i tamu u isti mah, imamo i ono neobjašnjivo. Ključna reč u mojim dramama je možda.“
1 Citirano prema: Beket, priredio Predrag Todorović; Beket pokraj Madlene, Tom Drajver
