Grčka je s razlogom ostala kolevka zapadne civilizacije, a Grci narod poznat po negovanju ideala mnogih sfera života: lepote, arhitekture, slikarstva, filozofije, književnosti, istorije… Aristotel se u svojoj Poetici bavi pitanjem tragedije, koju je iznedrila antička Grčka kroz Eshila, Sofokla i Euripida, a koju smatra bitnom u smislu cilja, doprinosa i povezuje je sa onim emotivnim kod čoveka.
Pojam mimezis-a u Aristotelovoj Poetici
Aristotel u umetnost uvodi pojam mimezis, koji prevodiocima stvara problem. Mimesis označava podražavanje, oponašanje ili imitiranje i predstavlja odnos umetničkog stvaralaštva prema stvarnosti. Kod Platona se ona svodi na podražavanje istinske stvarnosti kroz ideju, dok Aristotel govori o umetničkom stvaranju uopšte. Ono što razlikuje ova dva velika mislioca jeste vrednovanje mimetičke umetnosti. Kod Platona je ona nešto loše, imitacija originala, lažna slika stvarnosti, najniža predstava koja je trostruko udaljena od Istine.
Aristotel suštinu umetnosti vidi upravo u podražavanju u kojoj se stvara jedan zamišljeni svet koji je odraz realiteta. Umetnik bi u tom smislu trebalo da bude neko ko će obuhvatiti jedan opšti deo stvari, a zatim ga preneti u medijum odgovarajuće umetnosti. Taj medijum umetnosti je upravo tragedija, kojoj Aristotel posvećuje veliku pažnju u Poetici.
Mimezis o kome je reč u Poetici, govori o kritici podražavanja koja nas vodi do čišćenja duše. Čovek kao takav nalazi zadovoljstvo u podražavalačkoj svrsi, pa čak i prilikom intelektualnog zadovoljenja prepoznavanja, kao jednog od strukturnih delova tragedije. To pročišćenje postiže se putem određenih osećanja kroz prikaz onoga što je verovatno, u čemu znatno doprinose umetnici, pri realizaciji priče tj. zapleta koji je najvažniji deo predstave odnosno tragedije.
Umetnost treba da teži podražavanju prirode, jer je ovaj filozof verovao da umetnost podražava ljude koji su ili bolji od nas ovakvih kakvi smo, ili gori, ili nama slični. Interesantno je da Aristotel smatra da nam je to umeće podređeno od rođenja i da se prva saznanja upravo preko nje stiču, a kao dokaz za to, navodi zadovoljstva koja u nama bude umetnička dela. Jer umetnost nama govori, ona je uperena ka nama i našoj sposobnošću da je uočimo, razumemo i obuhvatimo.
Aristotelovo poimanje tragedije
Tragedija (grč.tragos) je pojam koji se vezuje za staru Grčku, nastaje u 6. veku p.n.e. i predstavlja dramsku vrstu. Aristotel ju je podelio na šest delova:
- priča
- karakter
- govor
- misli
- scenski aparat
- muzička kompozicija
Najbitnija od svih jeste priča, jer ona prikazuje smisao, i jer naposletku, ona podražava život. Čuvena Aristotelova definicija tragedije glasi:
Tragedija je dakle, podražavanje ozbiljne i celovite radnje, koja ima veličinu, govorom kićenim i odelitim za svaku od vrsta u delovima, delajući, a ne pripovedajućim, a kroz strah i sažaljenje izvršava ona pročišćenja takvih osećanja.
Kako je tragedija podražavanje ozbiljne radnje, pod tim ozbiljnim se misli na jedan opis u dramskom smislu.
Nije svaka radnja tragična, stoga mora se naglasiti da ona mora biti ozbiljna ukoliko se želi da je takva, i da se odnosi na nešto univerzalno. Radnja ne sme biti ni prekratka, kao ni predugačka da odvlači pažnju i gubi smisao, a on je najvažnije u podražavanju. Otmen govor odnosi se na umeće jednog glumca, koji mora obratiti pažnju da mu dikcija ne bude ujednačena i uvek ista, već se pažnja mora obratiti na karakter lika iz priče. Što se tiče straha i sažaljenja, oni su podražavaoci konačne svrhe tragedije, a to je katarza. Tragediju je Aristotel video kao čišćenje duše kroz osećanja koja tragedija oplemenjuje. Ona će pomoći ljudima da ponovno prođu kroz ono što osećaju i time se suoče sa njima. Ponovno suočavanje, kao večno vraćanje i proživljavanje.
Strah i sažaljenje – Eleos i phobos
Dakle, kako sklop najlepše tragedije treba da bude, ne prost, nego složen, i to takav da podražava događaje koji izazivaju strah i sažaljenje
Aristotel daje tri situacije koje ne bi smele da se prikazuje, jer neće biti dosledne tragediji:
- Pad poštenih ljudi iz nesreće u sreću (što izaziva gnušanje)
- Pad rđavih ljudi iz nesreće u sreću
- Pad rđavog čoveka iz sreće u nesreću (izaziva se osećaj čovečnosti)
Dakle, tragedija treba da prikazuje, kako je Aristotel to nazivao srednjom vrstom ličnosti, a to znači da će sažaljenje izazvati samo nezaslužena patnja. Patnja čoveka zbog određene krivice, ne nevaljalstva. Nužno je da se u tragediji, kojoj je između ostalog i cilj da izazove osećaj sažaljenja, prikaže pad iz sreće u nesreću čoveka, koji čini to što čini zbog neke greške (krivice). Aristotel aludira na srednju ličnost jer samo ona dovodi do katarze. Zašto?
Tragedija ne sme da prikazuje previše negativne likove, jer oni nimalo neće u nama izazvati sažaljenja, još manje strah. Srednja vrsta ličnosti bio bi čovek koji živi srećan, normalan život sve do trenutka greške. Eleos i phobos treba da nas izmene, da nas podstaknu da ne budemo ono čega se plašimo već da kroz doživljeni strah za sopstvene živote a i za živote drugih, postanemo bolji ljudi.
Sažaljenje izaziva samo onaj ko zasluženo pati, a strah onaj koji je nama samima sličan, kaže Aristotel.
Osećaj sažaljenja usmeren je od nas ka onom koji to ne zaslužuje, kao neka vrsta osećanja bola, koja bi kroz radnju trebalo da u nama probudi strah ili svesnost da se ona može vrlo lako dogoditi i nama ili našem bližnjem. Misli se na biblijsko određenje koje aludira na čoveka kao čoveka, na nama najviše blisko biće na zemlji, a to je upravo onaj ili oni koji su kao i mi, i nose samar zajedničke sudbine. Aristotel daje odgovor na pitanje ko vrši takvu radnju u kojima se u nama dešavaju osećaji straha i sažaljenja i kaže:
Takve radnje moraju vršiti lica koja su međusobno ili prijatelji ili neprijatelji, ili lica koja nisu ni jedno ni drugo.
Često se dešava da nas baš i ne pogodi kobna sudbina dva neprijatelja, jer mi već imamo predznanje o tome da je koren njihovih ličnosti zao, ili u najmanju ruku da je podlost u pitanju, bila ona sa namerom ili bez nje. Zato je neophodno da radnja koja prouzrokuje eleos i phobos bude potkovana rodnom ili bliskom vezom dva čoveka; ona mora da boli, da je tužna, da je puna tragične strasti, i samo će na taj način tragedija da predstavlja i užitak; kako čulni tako i intelektualni.
Katarza – catharsis
Katarza (grč.catharsis) označava pročišćenje. Kod Aristotela je ona čišćenje duše prilikom suočavanja sa umetničkim delom. Kako bi se ostvarila, katarza je u njegovim očima i te kako trebala imati osnovu u svesti jednog posmatrača. Katarza je nešto što ima emocionalni efekat na nas, nikako moralni. Moralni aspekt ne zahteva nužno da se mi osećamo dobro, on nam ne pomaže, samo doprinosi etičkom pogledu stvarnosti i življenja. To kakav život živimo u etičkom pogledu, nije povezano sa našim osećanjima; etika ne brine za naša osećanja već za naša dela.
Kako se dolazi do katarzičnog osećanja?
Najpre smo samo gledaoci, posmatrači tragične predstave, tačnije zapleta i radnje koja se odigrava kroz tragediju. U svemu tome doprinose svi delovi tragedije, od misli i govora pa sve do scenskih preparata.
Nakon toga mi nesvesno biramo jedan od tri strukturna dela fabule: prepoznavanje. Kroz proces prepoznavanja, u nama se dešava najpre strah (phobos), saznanje da upravo to može da se dogodi i nama, zatim sažaljenje nad tragičnom sudbinom dobrog čoveka koji zapada iz sreće u nesreću, prouzrokovanu krivicom ili greškom. Kada se ta osećanja dese u nama, po završetku svega događa se katarza (catharsis) ili pročišćavanje baš kroz strah i sažaljenje i dospevamo u blagostanje i sreću.
Dok je za Aristotela katarza vrhunac umetničkog stvaranja, kod Platona je taj užitak nešto loše, nešto poput greha; on uništava ta osećanja dok ih Aristotel neguje.
Zadatak tragedije je da nas dovede do kulminacije gde nastupa katarza koja dalje pali vatru naše duše i ona se čisti. Ovako tumačena katarza ima jednu metaforičku stranu u medicini. Katarza je tumačena kroz vekove na različite načine, ali je jedno sigurno – da je on pročišćenje duše od zla ili od zlih stvari koji na nju deluju.
U tragediji uvek učestvujemo. Komediju samo promatramo, misli Oldos Haksli, jer tragedija na taj način utiče direktno, ona pokreće, baš kao i kod Aristotela, ona je mišljena u samom delanju, dok je komedija podražavanje nižih karaktera, onog čega je smešno samo deo.
Možemo zaključiti da je Aristotel svojim opisom tragedije izneo jedno novo stanovište o umetnosti, onu njenu stranu koja pomaže našoj duhovnoj strani ličnosti. Aristotel želi da povuće paralelu sa Platonovim viđenjem mimezisa, koje ide na neku drugu stranu, na onu koja govori da je umetnost niskost izražavanja. Za Aristotela, naprotiv, ona je lek protiv života koji boli. Aristotel nas uči da se kroz ponovno oživljavanje teških trenutaka zapravo njih oslobodimo. Tragedija je lek protiv života punog patnje, smisao prevazilaženja te boli, i najzad osećaj blagostanja koji ona sa sobom nosi.
Piše: Anđelina Marčeta
