Petar Iljič Čajkovski bio je veoma plodonosan kompozitor, oko čijeg su se života i rada neprestano ispredale najrazličitije priče. Govorilo se da se tokom života borio sa depresijom i suicidnim mislima, da je bio homoseksualac i čak nekoliko puta u ljubavnim vezama sa svojim bliskim rođacima.
Kako je vodio kratak i zatvoren život, te nije mnogo pričao o sebi, na slušaocima je ostavljeno da iz kompozicija crpe duh ovog neprikosnovenog umetnika. Baš iz ovog razloga, čini se da je tzv. „Patetična simfonija” ili, jednostavno, „Simfonija br. 6”, poslednje dovršeno delo koje je Čajkovski komponovao – sublimacija čitavog njegovog života, mišljenja i stvaranja.
Nastanak „Simfonije br. 6”
Još tokom 1891. godine Čajkovski je u naletima dobijao inspiraciju za ovo grandiozno delo. Jedina muka bila je u tome što ovo još uvek nije znao. Kako je ovih godina mnogo putovao po svetu, zapisivao bi notne zapise na svemu čega bi se domogao, a potom ih cepao u naletima depresije i opšte nesigurnosti u svoj rad.
Što zbog pritiska da stvori nešto još veće i značajnije od prethodne „Simfonije br. 5”, što zbog toga što ni sam nije znao šta se tačno u njegovoj glavi rađa, pisao je nećaku Vladimiru Davidovu kako dane provodi cepajući svoje zapise, duboko uznemiren i kako nije siguran šta još to može da stvori.
Ipak, ono što je stvorio, a biće mu od velike važnosti za kasniji rad, bio je programski tekst za nedovršenu „Simfoniju u e-molu”. U programu piše:
„Osnovni motiv simfonije je Život. Prvi deo: impulsivnost, strast, samopouzdanje, žeđ za kretanjem (mora da bude kratak). Drugi deo: ljubav. Treći deo: razočaranje. Četvrti deo: umiranje i nestanak (takođe kratko).”
Upravo iz ove ideje, a takođe i motivski nadograđena na priču o čovekovoj sudbini iz „Simfonije br. 4” i „Simfonije br. 5”, nastala je njegova čuvena i poslednja simfonija.
U periodu od februara do avgusta 1893. godine Čajkovski je stvarao svoje monumentalno delo, radosno pišući nećaku Vladimiru o svom stvaralačkom procesu:
„Radim na novom delu i teško mi pada da se makar na trenutak odvojim od njega. Verujem da će to biti najbolje delo koje sam ikada komponovao i koje ću ikada komponovati. Samo, moram da ga završim što pre je moguće. Ne možeš ni da zamisliš koliki blagoslov osećam, siguran da moje vreme nije prošlo i da sam još uvek u stanju da stvaram.”
Odmah nakon što je završio svoju simfoniju usledila su pitanja u vezi sa njenim smislom i značenjem. Znajući da je Čajkovski često pisao prilično opširne programske prikaze svojih dela, bilo je krajnje čudno što je ovo delo, osim notnog zapisa, imalo samo još posvetu nećaku Vladimiru Davidovu.
Čuveni Nikolaj Rimski Korsakov pre izvođenja simfonije znatiželjno je pitao Čajkovskog da li postoji neka određena priča iza ove simfonije, na koju je autor bio tako vidno ponosan. Čajkovski mu je odgovorio da postoji – ali je neće otkrivati. „Misterija je, neka ljudi nagađaju”, rekao je.
Izvođenja „Simfonije br. 6” i iznenadna smrt Čajkovskog
„Simfonija br. 6” premijerno je izvedena u Karnegi Holu u Sankt Peterburgu u oktobru 1893. godine, pod dirigentskom palicom samog kompozitora. Iako muzičari u orkestru nisu bili naročito zadovoljni ovim delom, publika je simfoniju dočekala uz burne ovacije i opšte oduševljenje – ali, prerano.
Naime, ono što je specifično za ovu simfoniju jeste i više nego neočekivan kraj. Kako se kroz prva dva dela simfonije smenjuju melanholični tonovi sa jedne strane i vesele, gotovo dečje sekvence sa druge, logično je bilo zaključiti da će treći deo, maestralno komponovan u formi marša, predstavljati kraj ove simfonije, te se salom prolomio gromoglasan aplauz i ljudi su poustajali, navlačeći svoje kapute.
Ipak, sve je veoma iznenadila činjenica da simfonija ima i četvrti deo, koji kao da odzvanja u prostoru, završavajući se šokantnom tišinom. Kasnije će T. S. Eliot ovo objasniti rečima: „to i jeste način na koji svet nestaje – ne u prasku, već u cviljenju”.
Kao da nije bilo dovoljno to što su ljudi te večeri iz koncertne sale izašli zbunjeni i uznemireni onim što su čuli, već je samo devet dana nakon premijere simfonije Čajkovski preminuo.
Smatra se da je neposredno nakon koncerta Čajkovski popio čašu vode, koja je bila zagađena virusom kolere (u to vreme vladala je velika epidemija).
U čast ovog velikog kompozitora, simfonija je ponovo izvedena nekoliko nedelja kasnije, u sali sablasno obavijenoj crnom bojom. Ovaj put publika je spremno dočekala četvrti deo i kao po difoltu ga povezala sa pretpostavkom da je Čajkovski predvideo svoju smrt ili je čak sam izazvao. Najedanput, postalo je uvreženo mišljenje da simfonija predstavlja borbu između života i smrti, u kojoj smrt neminovno trijumfuje.
Tumačenje „Simfonije br. 6”
Nakon neverovatnog spleta okolnosti koji je obeležio izvođenje poslednje kompozicije Petra Iljiča Čajkovskog, kritičari i uopšte poštovaoci muzike počeli su da povezuju činjenice, kojima se do ranije verovatno nisu bavili, ali su sada postale izuzetno zanimljive.
Pre svega, ta činjenica da Čajkovski nikome nije hteo da otkrije šta ga je to nagnalo da napiše ovu simfoniju i koja se to mistična priča krije iza nje. Čak ni njegov brat Modest nije posustajao, govoreći da je smisao ove simfonije usađen duboko u mislima njegovog brata, da je tu tajnu poneo sa sobom u grob i da dalje u to ne treba ulaziti.
Ipak, kako je simfonija tek nakon smrti Čajkovskog dobila nadimak „Patetična” ili „Strasna” (u zavisnosti od prevoda), ljudi su se zapitali da li je ovo delo zapravo lament nad kompozitorovim burnim životom, koji je zapravo sam poželeo da okonča.
Znajući da Čajkovski inače nije komponovao dela sa ovoliko duboko pesimističnih crta, postavilo se jedno, i dalje na neki način otvoreno, pitanje – da li se Čajkovski otrovao slučajno, ne znajući ili je to, pak, bilo sokratovsko ubistvo?
Odgovor na ovo pitanje nemoguće je dati i dan-danas, ali ono što znamo jeste da, sudeći po pismima koja je poslednjih godina slao svojoj rođaki Ani, Čajkovski nije želeo da umre. Ovo je deo jednog pisma u kom razmišlja o prolaznosti:
„Živeti jednom sasvim je dovoljno. Naravno, čovek uvek žali za prošlošću…ali, svako doba ima svoj naročit šarm i ono što je važno nije ostati mlad zauvek, već proživeti što manje fizičkih i psihičkih patnji. Ne mogu da znam da li ću ovako misliti kad sasvim ostarim, ali sada znam da sam čak daleko srećniji nego što sam bio kao veoma mlad.”
Osim toga, sama činjenica da je Čajkovski svojom poslednjom simfonijom zaokružio ciklus o životu i smrti ne mora nužno da znači da je njom i predvideo svoju brzu smrt.
Treba imati na umu da je Rahmanjinov i nakon dela „Ostrvo mrtvih” nastavio da živi, kao i Berlioz nakon „Fantastične simfonije”, čije je komponovanje upravo inspirisao san o sopstvenom pogubljenju.
„Simfonija br. 6” jednostavno je jedna od najvirtuoznijih kompozicija ikada nastalih, koja na neverovatan muzički prošaran način dočarava emocije koje običan čovek gotovo svakodnevno proživljava. Svaki naš dan, a tek godina ili životni vek, samo su kolaž lepog i ružnog, uzbuđujućeg i uznemiravajućeg.
Čajkovskom je tako izgledao čitav život, a to je jednom kroz svoje note naprosto morao da izrazi. Živeo je za to. Umro je za to. Na nama ostaje da se pitamo: da li slučajnosti postoje i da li je ovo bila jedna od njih?
