Pravi detektiv (True Detective): Istraživanjem zločina do otkrića čovekovog apsurda 

Nik Picolato, mladi scenarista bez mnogo televizijskog iskustva, je 2014. godine prihvatio zadatak da kreira prvu sezonu True Detective, serijala o dvojici detektiva inspirisanog istinitim zločinima u Belgiji. Ovaj stvaralački poduhvat pokazao se kao veoma uspešan, a serija je naišla na odličan prijem kod kritike i publike. Sasvim zasluženo i opravdano, jer sa njom krimi drama dobija novu dimenziju i značenje.

Da se podsetimo šta je krimi-žanr

Začetnikom krimi-žanra smatra se Edgar Alan Po i njegovo delo Ubistvo u ulici Morg. Kasnije je pored književnosti, zločin kao tema pronašao mesto i u stripovima, televiziji i filmovima. Osnova takve krimi drame je slaganje kockica u potrazi za zločincem, prepuno obrta nakon čega genijalni detektiv trijumfalno otkriva ubicu. Likovi su u tom slučaju uglavnom jednodimezionalno i nepotpuno prikazani, a glavni element tog lakog i površnog sadržaja filmske industrije jeste tajna identiteta ubice, koja intrigira gledaoca pružajući mu prolaznu zabavu.

Evolucioni pomak serije Pravi detektiv ogleda se u premeštanju težišta na unutrašnji svet slojevitih likova, složene odnose među njima, kao njihovo poimanje života. Pravi detektiv nosi univerzalnu i snažnu poruku o tragičnom udesu čoveka u svetu, čime se ova serija pomera na viši nivo stvaralačke lestvice.

Uvodna špica serije Pravi detektiv

Far from any road

From the dusty mesa
Her looming shadow grows
Hidden in the branches of the poison creosote
She twines her spines up slowly
Towards the boiling sun
And when I touched her skin
My fingers ran with blood

In the hushing dusk under a swollen silver moon
I came walking with the wind to watch the cactus bloom
And strange hands halted me, the looming shadows danced
I fell down to the thorny brush and felt the trembling hands

When the last light warms the rocks
And the rattlesnakes unfold
Mountain cats will come to drag away your bones

And rise with me forever
Across the silent sand
And the stars will be your eyes
And the wind will be my hands

Daleko od svih puteva

Sa prašnjave visoravni
Raste njena naziruća senka
Sakrivena u granama otrovnog kreozota
Ona polako okreće bodlje
Prema suncu koje ključa
A kada sam dodirnuo njenu kožu
Krv je potekla iz mojih prstiju

U tihom sumraku pod nadutim srebrnim mesecom
Došla sam sa vetrom da gledam cvetanje kaktusa
I čudne ruke su me zaustavile, naziruće senke su plesale
Pala sam na bodljikavu kičicu i osetila da mi ruke drhte.

Kada poslednja svetlost zagreje stene
I pojave se zvečarke
Planinske mačke će doći da odvuku tvoje kosti.

I uzdigni se sa mnom zauvek,

Preko nemog peska,

I zvezde će biti tvoje oči,

A vetar će biti moje ruke

Uvodna špica serije maestealno je urađena i predstavlja jedno remek-delo u okviru drugog. U scenama dominira sivilo, a obrisi užasa, greha i praznine dodatno su istaknuti usplamsalom vatrom muzičke kompozicije Far from any road koju izvodi kantri duo The Handsome Family.

Pesmu zapravo pevaju dvoje umrlih, koji tragajući za kaktusom koji retko cveta i izaziva halucinacije tragično stradaju. Ova otrovna biljka simbolizuje primamljivost poroka koji vode ka samouništenju. Krvoločnost i surovost današnjeg sveta oličena je u lešinarima koji razaraju tela dvoje zaljubljenih, čime se gubi i poslednji oblik ljudskog dostojanstva.

Kao kontrast ovom sirovom prikazu stoji metafizički prelaz dvoje zaljubljenih u drugi, viši nivo postojanja, gde još uvek uživaju u svojoj ljubavi. Sve ovo se odvija daleko od svih puteva, skriveno je, tajanstveno i nedokučivo. To je misterija sveta u koju svaki pojedinac teži da pronikne.

Lajtmotiv ove špice je i drvo, simbol života i ponovnog rađanja, a kako stoji usamljeno u opustelom predelu, odnosi se i na suštinsku otuđenost savremenog čoveka.

Pejzažna i duhovna pustoš

Radnja serije smeštena je u Lujzijani, a materijalna beda ruralnog američkog Juga praćena je duhovnom i moralnom degradacijom. Svet bez Boga i ideala, koga pokreću primitivni i najprizemniji porivi oslikan je na snažan i upečatljiv način. Narkomanija, dilovanje drogom, prostitutucija, pedofilija, sekte, korupcija i ubistva kao pošast stvorena ljudskom rukom uvlače se i u najmanju poru svakodnevice.

Eksplicitno i brutalno, prikazan je sam talog čovečanstva, gde život pojedinca gubi svaku vrednost i smisao.

Čovek misli i  čovek akcije

Metju Mekonahi je virtouzno odigrao ulogu nosioca serije, Rasta Kola, i dosegao vrhunac glumačke interpretacije.

Pesimizam preovladađuje u Kolovom odnosu prema svetu, a mentalne vibracije njegove svesti dostižu visoke domene. Tokom ispitivanja i razgovora sa najpodlijim i najgnusnijim pojavama ljudske vrste, Kol intelektualno i psihološki savladava sagovornike, navodeći ih na priznanje zločina.

Sa samo njemu svojstvenom veštinom uspeva da preokrene tok razgovora sa mladim policajcima ograničenih sposobnosti, koji ga čak i sumnjiče za ubistvo i da neprimetno zameni uloge u igri postavljanja pitanja. Njegov um poseduje retku mogućnost sintezije, asocijacije različitih čulnih opažaja (aluminijum i pepeo, čime se postiže aluzija na zasićenost šljamom ljudskog roda).

Lutanje, pronalaženje i gubljenje utočišta obeležje su Kolovog životnog iskustva. Teški duševni lomovi uzrokovani sukobima sa ocem, smrću ćerke i raspadom braka razorili su njegov unutrašnji oslonac i duboko se ukorenili. Ali, njegova apatija i nezadovoljstvo prevazilaze okvire lične tragedije jer su izazvani opštim poretkom sveta i sudbinom čovekovog bića.

Detektiv nihilista odbacuje postojanje Boga, kritikuje crkvu koja kroz propoved iluzorno stavlja pojedinca u centar kosmosa i svodi delovanje božanskih sila na banalni princip nagrade i kazne. Ljubav između muškarca i žene za njega je potpuno devalorizovana i ima jedinu svrhu, a to je produženje vrste. Progonjen besmislom, splinom i prolaznošću ljudske egzistencije, Kol doživljava vreme kao ravan krug, gde se događaji iznova i iznova ponavljaju, čime se naše bitisanje svodi na apsurd, začarani krug bez izlaza, poput onog u mitološkom gradu Karkozi.

Osim Boga, za njega je i čovek mrtav jer kaže: Mislim da je ljudska svest tragični pogrešan korak evolucije. Postali smo previše samosvesni. Priroda je stvorila vid prirode odvojene od nje – mi smo stvorenja koja ne bi trebalo da postoje prema prirodnim zakonima. Mi smo stvari koje deluju pod iluzijom da posedujemo sebe, taj porast čulnih iskustava i osećanja, programirani sa totalnom sigurnošću da je svako od nas neko, kad u stvari nismo niko… Mislim da je časno za našu vrstu da poriče naše programiranje. Prestanite da se razmnožavate, ušetajte u istrebljenje sa rukom u ruci – poslednja ponoć, braća i sestre odustaju od sirovog dogovora.

Kao protivteža Rastu Kolu stoji lik Martija Harta, u najdubljem naklonu dostojnom izvođenju Vudija Harlesona.

Marti je naizgled ostvaren na svim životnim poljima, uzoran građanin i uspešan porodični čovek. U sceni kada Kol dolazi pijan na večeru kod njegove porodice, a Marti pokušava da mu pomogne i predstavi ga u što boljem svetlu, naizgled deluje da će Marti biti njegov duhovni vođa i spasilac. Ali, upravo je i on ogrezao u grehu i poroku.

Sujetan, impulsivan, često površan i vođen nagonima Marti podleže jeftinim životnim iskušenjima i izazovima. Iako ima mirnu luku, porodicu, koju je Rast izgubio, u stanju je da razori zajedničku sreću i harmoniju. Pored utočišta koje mu pruža preko potreban mir pri suočavanju sa delima najmračnijih umova, Marti beg od stvarnosti pronalazi u prolaznim, vanbračnim  igrarijama. Iako sam sebe preispituje da li je dobar čovek, nije dovoljno moralno i karakterno jak da se izdigne iznad svojih slabosti i pošedi najbliže patnje, jer je zapravo i sam sebi stranac.

Uplitanje u mrežu sopstvene svesti

Ubistvo prostitututke praćeno satanističkim obeležjima samo je vrh ledenog brega i početak otkrivanja  mreže povezanih zločina.

Istovremeno, dvojica detektiva ulaze u lavirint potrage za smislom i nadom, za spasom od svoje mračne strane i od blata u koje je do temelja utonula sadašnja civilizacija. Pružena ruka Martija otuđenom i usamljenom uživaocu narkotika Kolu, i Kolova podrška u prikrivanju neprofesionalog i neetičkog postupka afektivnog Martija oslikavaju jake prijateljske spone.

Rastova izdaja zadala je težak udarac Martiju,  kao muškarcu, koji je bitan aspekat njegove ličnosti, i kao čoveku, možda i veći nego što je zaslužio. Deo niskih pobuda i mračnih nagona kojima staju na put ispunjavajući profesionalnu dužnost, zapravo živi i u njima, i oni postaju žrtve sopstvenih slabosti. I jedan i drugi razočarani i nesrećni žive promašen život, sve dok ih ponovo ne ujedini viši i plemeniti cilj koji prevazilazi lična mimoilaženja.

Otkrovenje

U poslednjoj sceni Kol govori Martiju da je u trenucima onostranog, iracionalnog iskustva osetio prisustva pokojnog oca i ćerke, i naglašava večitost borbe između svetlosti i tame, pri čemu prvi put optimistično zaključuje da svetlost ipak pobeđuje i doživljava katarzu.

Gledajući tada njih dvojicu kako pružaju oslonac jedan drugom, postavlja se pitanje: Šta je to što unosi svetlost u svet potonuo u duboku tamu dehumanizacije? Smisao čovekovom postojanju nudi upravo alturističko shvatanje sveta: briga i požrtvovanost, razumevanje i praštanje, saosećanje prema bližnjima. I kao i u uvodnoj špici, ljubav koja nadvladava konačni kraj zapisan u genetskom kodu naše vrste. Time ova televizijska serija prenosi humanističku poruku o prevazilaženju apsurda života i smrti i postaje delo izuzetne umetničke i autentične vrednosti.

Autor: Ivana Spasojević