Miloš Crnjanski predstavnik je generacije rođene u poslednjoj deceniji devetnaestoga veka – generacije mladih.
Udes ovih mladih ljudi bio je razočaranje u velike iluzije mladog čoveka izazvano učešćem u Prvom svetskom ratu. Iako preživeli, oni su prestali da doživljavaju život kao nešto vredno. Svest o smrti postaje sveprisutna u njihovom razmišljanju, delu, ali pre svega u njihovom životu.
U njima se rađa revolt, otpor prema svemu što je kao obeležje nosila predratna književnost. Oni odstupaju od vezanog stiha i bore se za slobodan. Okreću leđa svakodnevnim temama i udobnosti građanskog društva. Bore se za individualizam izraza.
Iako sa dubokim osećanjem usamljenosti, osećaju se kao jedni od mnogih. Osećaj zajedništva asocira pre svega na njihovu, tako često pominjanu, nastradalu braću.
Kao osnovno pitanje javlja se: Da li išta više nakon rata može imati smisla? Okreću se od svega što je nekada za njih predstavljalo ideal, od zajedništva, nacije, građanskog. Volšebno kreću u susret sa niskim, sa bludnicama i uličarima, da svoju iskonsku sreću potraže upravo u nesreći. Sa iskustvom ove generacije u srpsku književnost na velika vrata ulaze dve nezaobilazne teme: rat i smrt.
Lirika Itake ilustuje osećanja generacije mladih
Sve ovo ogleda se u stvaralaštvu Miloša Crnjanskog i „Lirika Itake“ zapravo je prava ilustracija za osećanja generacije mladih. Nemir, bunt, revolt, detronizacija, osnovni su elementi ove pesničke zbirke iz 1919. godine.
„Lirika Itake“ donosi 56 pesama, podeljenih u 3 ciklusa, koje su po mnogo čemu nove. Pisane su slobodnim stihom, forma je dekonstruisana. Ton ovih pesama je ironičan, nihilistički. Smrt i rat lebde kao sena nad „Lirikom Itake“. Okrećući se od materijalnog i luksuza, silazi se u najniže društvene slojeve, da se u nesreći potraži sreća i da se preživi ovaj život koga svakako malo ima.
U kontekstu pomenutih osobenosti zbirke, „Mizera“ postaje osvetljena kao središnja pesma ove zbirke. Iako ne na centralnom mestu u samoj strukturi pesničke zbirke, svojom intimnom intonacijom, rušilačkim glasom poetskog ja, svojom specifičnom formom, objedinjenošću tema Lirike Itake, ona dobija vrhovno mesto u kome se sustiču sve ideje ove pesničke zbirke.
„Mizera“
U okviru Lirike Itake „Mizera“ pripada trećem pesničkom ciklusu „Stihovi ulica“.
Već u prvoj strofi, pojavljuje se smrt, kao nezaobilazna tema. Međutim, nizanjem pitanja u drugoj polovini prve strofe, pred nama se pojavljuje Ti, kome se poetsko Ja konstantno obraća.
Ovim stihovima u pesmu ispovednog, ličnog tona, uvodi se drugo biće. Pitanjem kojim počinje druga strofa ova pesma se direktno pretvara u stihove ulica, dok pominjanje bludnica predstavlja element spuštanja u nisko. U urbanom tonu, date su slike ulica. Svest o smrti neprekidno lebdi nad ovim stihovima.
Od treće strofe potpuno se uvodi tema okretanja od građanske udonosti i sreće. Pomenute gospe iz prve strofe asociraju na visoko, građansko društvo, dok su Ti i Ja krenuli putem niskog. Ovde se prvi put izražava sumnja poetskog ja, da je Ti pronašla sreću, onde gde je on nikada nije video. Poetsko ja kao da preklinje Ti da ga ne napušta na putu ka nesreći. On je moli da se odrekne svega što je čini bliskom drugima, onima koji nisu oni, a pre svega sreće. U stihovima:
„O, nemoj da si topla, cvetna,
O ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi Ti. “
istaknuta je važnost njene sreće za poestsko ja.
Četvrta strofa uvodi građansko društvo i sve što ono sobom nosi u ovu pesmu. On je poziva da okrene leđa od knjiga, pozorišta i celog tog bezbrižnog sveta u kome za njih dvoje nema mesta, ni razumevanja.
Četvrtu strofu poetsko ja završava pitanjem, da li Ti ima hrabrosti i snage da u dobrom društvu odluči da je ona ipak pripadnica nesrećnih, zaljubljenica u mokre ulice, lopove, bludnice i sve nisko.
U petoj strofi Ti i Ja konačno postaju MI. I to je jedina od šest strofa, koja govori o zajedničkom vremenu koje provode Ti i Ja u obilasku grada, noću, po kiši, u ljubavi prema svemu što je drugom svetu odbojno.
Ova ljubav između JA i TI smeštena je u estetiku ružnog, gde i pripada sve što je dobro na ovom svetu, ako dobro uopšte postoji. Nevinost se pripisuje marginalnim likovima, upravo onima koji su osuđeni od strane građanskog društva kao grešnici.
U ovoj strofi jasno se vidi stav da se upravo sreća nalazi u niskom, u najnižim društvenim slojevima, gde su svi jednaki i gde nema osude. Šesta strofa počinje jakim stihovima, u skladu sa okretanjem od svih razbijenih iluzija, iskustvom rata. Ovoga puta u središtu su domovi, kojih se stide. Čak ni u onome najbližem nema više nade. Jedini spas, jedina sreća nalazi se u NESREĆI.
„Stid nas beše domova cvetni’
zarekli smo se ostat’ nesretni,
bar ja i Ti.“
Pesma se završava slutnjom i strepnjom, oličenom u simboličnom prisustvu miša koje signalizira neznanje o sudbini i odlukama koje Ti sada donosi.
Pesma se završava piščevom napomenom:
„Beč. U revoluciji. 1918.
Za studentesu, Idu Lotringer.“
Ova piščeva napomena daje nam izvesna objašnjenja, i osvetljava „Mizeru“ na svojstven način. Pre svega otkriva nam da je Ti studentesa Ida Lotringer. A uz to napomena U revoluciji govori mnogo o tonu ove pesme, o buntovničkom okretanju leđa svemu običnom i približavanju niskom.
Šta donose Ja i Ti „Mizere“ Miloša Crnjanskog
Iako je osnovni ton „Mizere“ ironičan, opor i buntovan ovo je pesma o ljubavi. I to nije bilo kakva ljubav, to nije čulna ljubav, bliska smrti iz „Novih senki“. Ovo je ljubav dvoje istomišljenika, dve duše koje su se lutajući u vremenu izgubljnjnih poredaka našle, shvatile i zavolele. To nije ljubav Miloša Crnjanskog i Ide Lotringer, već ljubav svakog običnog čoveka, ma gde na svetu. Jer duše ljudi su povezane. Sve je u svetu povezano sa svime. Mizera je ljubav, a ljubav je Sumatra.
Ja i ti smo „Mizere“ Oni, Mi, Svi. To je tekovina koju je u svom delu Crnjanski ostavio pokoljenjima. Sve je u svetu Sumatra, ona je svuda.
Piše: Teodora Vuković
