Teško da na južnoslovenskim prostorima ima još jedne tako znamenite građevine u kojoj se metaforičko i bukvalno značenje toliko stapaju i prožimaju da se mogu posmatrati na identičan način. Zamišljena kao bilo koji drugi most, višegradska ćuprija odavno je postala nešto mnogo više – neka vrsta duhovne spone između religija, ideologija i nacija, a zahvaljujući umetničkoj nadogradnji spojila je i savremeno doba sa nekim prohujalim epohama.
Bez obzira na to u kojoj se državi, republici, entitetu, provinciji, vilajetu, srezu ili opštini nalazila, ćuprija Mehmed-paše Sokolovića uvek je bila most između dva često suprotstavljena i međusobno nerazumljiva sveta, između Istoka i Zapada.
U vreme kada je građen, a to je bilo vreme najvećeg uspona Osmanske imperije, most je fizički spajao Bosnu, odnosno Bosanski pašaluk, sa ostatkom Carstva. Kasnije, u vreme kada moć Turskog carstva počinje da opada, a u Beogradskom pašaluku izbija buna za bunom, most postaje veza između Bosne i Srbije, ali i svedok burnih promena koje su XIX stoleće učinile zanimljivijim i dinamičnijim nego sva tri prethodna stoleća osmanske vlasti.
Mehmed-pašina ćuprija ipak nije ostala neutralna između Istoka i Zapada, nego su se baš na njoj samoj ta dva sveta ukrstila, pomešala – i okamenila.
Na samom mostu danas se jasno uočavaju tragovi dveju kultura, islamske i pravoslavne. Stari natpis (tarih) na arapskom pismu iz vremena gradnje mosta i ćirilički natpis iz vremena obnove mosta sredinom XX veka najbolji su pokazatelji burne istorije sa obe strane reke koju ćuprija premošćuje.
Raspon između epohe Mehmed-paše i savremenog doba premostio je Ivo Andrić svojim romanom Na Drini ćuprija, a time kao da su se konačno spojile i tri religije, koje su se doduše i ranije ukrštale na višegradskom mostu: islam (roman opisuje gradnju mosta za vreme turske vlasti), pravoslavlje (pripovedni deo romana pisan je ekavicom karakterističnom za srpsko pravoslavno stanovništvo) i katoličanstvo (autor romana potiče iz bosanske katoličke porodice).
Višegradska ćuprija kao univerzalni most
Još jednom se pokazalo da velike i značajne građevine ne samo što mogu odoleti svim vremenima i svim kulturama nego se istovremeno mogu i prilagoditi svakoj od njih – a da i dalje ostanu stabilne, čvrste, svojstvene i prepoznatljive. U Andrićevom romanu, most je nepromenjen i nepromenljiv, a takav je manje-više ostao i u vremenu nakon završetka radnje romana (1914) i u vremenu nakon objavljivanja romana (1945).
Most će ostati takav i ako se na osnovu Andrićevog romana bude napravio filmski projekat.
Pominjalo se da je za filmsku adaptaciju romana Na Drini ćuprija zainteresovan Emir Kusturica, svetski priznati reditelj, pravoslavac poreklom iz bosanske muslimanske porodice. Šta god se govorilo o Kusturici na ovoj ili onoj strani, ne treba zaboraviti njegovo zalaganje da se stogodišnjica Sarajevskog atentata, a samim tim i stogodišnjica miniranja višegradskog mosta, obeleži na najdostojniji mogući način: otvaranjem višegradskog Kamengrada posvećenom Ivi Andriću.
I gledano kroz političku prizmu današnje Bosne i Hercegovine, most Mehmed-paše Sokolovića jedna je od retkih tačaka u kojoj svoju bit mogu pronaći tri nacije, odnosno zvaničnom terminologijom rečeno, sva tri konstitutivna naroda.
Iako jedan od najznačajnijih turskih državnika, Mehmed-paša je u srpskoj svesti i dalje ostao poislamljeni Srbin Bajo. Iz druge perspektive gledano, Sokolovića, kao muslimana, svojom značajnom istorijskom ličnošću smatraju i pripadnici bošnjačkog naroda.
Ništa nije manji kuriozitet ni kad je u pitanju tvorac romana Na Drini ćuprija, jer iako se Andrić opredelio za srpsku književnost, u poslednje vreme ga, kao bosanskog katolika (ali i zbog ranih radova na hrvatskoj ijekavici), i u hrvatskoj kulturnoj javnosti pominju kao svog pisca.
https://www.youtube.com/watch?v=S2KL42oM5xE
Danas na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine postoji samo jedna novčanica koja je zajednička za oba entiteta (Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku): to je novčanica sa likom Ive Andrića na prednjoj i panoramom Mehmed-pašinog mosta na zadnjoj strani. Očigledno je da trenutno ne postoji bolji način, makar bio i simboličan, da se različitosti pronađu i sliju u jednu zajedničku tačku.
Upijajući i prožimajući naizgled nespojive svetove, višegradski most bio je smernica za tri čoveka koja su se, svaki u svom vremenu, izdvojila od većine i pronašla svoj jedinstveni put, trnovit ali i uspešan.
Sagrađen po naređenju poislamljenog bosanskog pravoslavca, proslavljen književnim radom katoličkog pisca srpske književnosti i iznova promovisan zahvaljujući entuzijazmu pravoslavca koji je potekao iz muslimanske sredine – most na Drini polako zatvara sopstveni krug, otvoren još onog davnog dana kada su turski konjanici preko široke reke odveli jednog dečaka daleko na Istok.
Između dve udaljene tačke, između janičara koji prima islam i proslavljenog reditelja koji prima pravoslavlje, kao stameni, neuništivi i nepromenljivi most stoji nobelovac Ivo Andrić.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО
Оснивач Османског Царства је Осман, који је предводио турска племена у Битинији, провинцији у Малој Азији. По њему је и држава коју је створио 1299. године названа османском.
Орхан (1326-1362), Османов син, преуредио је и чвршће организовао војску и основао ред јаничара. Када је заузео готово целу Малу Азију, пренео је престоницу у Брусу.
Орхан је заузео полуострво Галипоље (1354) и као први турски освајач ступио на Балкан. Мурат I (1362-1389) пренео је престоницу у Једрене (1369) и поразио српске феудалце на Марици 1371. Погинуо је у боју на Косову пољу 1389. Његов син и наследник Бајазит I (1389-1402) постигао је низ победа: победивши у косовској бици, Србију је везао вазалским обавезама, покорио је Бугарску (1393), а крсташку војску потпуно разбио код Никопоља (1396).
Бајазит I је, 1402. код Ангоре, у бици с татарским ханом Тамерланом до ногу потучен и заробљен. Овај пораз привремено зауставља османску експанзију. Мехмед II Освајач (1451-1481), значајан као ратник (заузео Константинопољ и учинио крај Византијском Царству 29. маја 1453, Србију 1459, Босну 1463), заслужан је и за учвршћење тимарског система и јачање централне власти.
Селим I (1512-1520) освојио је простране области у Азији и Африци и завладао Сиријом, Палестином и Египтом. Последњи абасидски калиф се упутио у Цариград мада ће се титула калифа свих сунитских муслимана носити међу османским султанима тек од почетка XVIII века.
Син Селима I, Сулејман II Величанствени (1494-1566, владао од 1520), искористивши успехе свога оца, ојачао је своје поморске снаге и заузео острво Родос. Његова копнена освајања су значајнија: освојио је Багдад, већи део Угарске после победе над угарском војском у бици код Мохача (1526) и северну Африку (са изузећем Марока). Опседао је Беч, али без успеха. Османско Царство у његово доба доживљава свој апогеј како војни тако и културни. Покорени немуслимански народи имали су у османској држави слободу вере. Били су ослобођени војне обавезе и као замену су плаћали султану годишњи харач (главарину), док су Турци задужени за одбрану. Уз помоћ великог везира, султан је апсолутни господар, у исто време цивилни, војни и верски.
Победом уједињене хришћанске флоте (шпанске, папске и венецијанске) над турском флотом у поморској бици код Лепанта 1571. почиње опадање турске моћи. Крајем XVI и у току XVII века настају ратови европских сила и Турске, у којима се против ње дижу и поробљени народи.
После друге неуспешне опсаде Беча, 1683 (граду је са својом војском притекао у помоћ пољски краљ Јан Собјески), и образовања „Свете лиге“ европских држава, Турска трпи све теже поразе и губи многе освојене области: Карловачким миром 1699. и Цариградским 1700. изгубила је Славонију, целу Угарску, делове Хрватске и Далмације, Мореју, Азов.
У XVIII веку, у ратовима против Аустрије (1716-1718), (1737-1739), Русије (1768-1774) и Аустрије и Русије (1787-1792), Турска доживљује нове поразе.
Почетком XIX века долази до устанака потлачених народа: првог и другог српског (1804, 1815), грчког (1821) и оснивања националних држава. Томе су знатно допринели и успешни ратови Русије против Турске и руске дипломатске интервенције. Турска је принуђена да призна независност Грчке и аутономност Србије.
После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и рата који је водила са Србијом, Црном Гором и Русијом (1876-1878), Турска је потписала Санстефански уговор (1878), допуњен исте године на Берлинском конгресу: признала је независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустро-угарску окупацију Босне и Херцеговине.
Крајем XIX века у Османском Царству и даље живе разне популације: Турци, Арапи, словенски народи, Јермени, Арнаути и Курди. Западне силе узимају под своју заштиту хришћанске мањине (Јермене, мароните – секту католичке цркве са либанске висоравни), мешају се у унутрашње прилике царства, чија дуговања превазилазе потрошњу, и утичу на младотурски покрет.
Када је, 1908, избила младотурска револуција, у земљи су извршене извесне уставне реформе, али положај хришћанског становништва није побољшан.
У првом балканском рату, против Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, Турска је изгубила све своје европске територије осим Једрена и дела Тракије.
У првом светском рату Турска је ратовала на страни Немачке. Изгубила је и све своје азијске поседе чије становништво није било турско, те је сведена на Анадолију. Пораз у првом светском рату значио је крај многонационалног Османског Царства. Турска је 30. октобра 1918. у Мудросу потписала капитулацију.