Zločini i misterije u romanima „Voljena“ i „Alijas Grejs“

Pred kraj XX veka, u periodu kraćem od jedne decenije, slavne književnice Margaret Atvud i Toni Morison oživele su u svojim romanima istinite priče o čuvenim zločinkama.

Najpre je Toni Morison objavila roman Voljena, čija je junakinja Seta zasnovana na ličnosti Margaret Garner, odbegle robinje koja je ubila sopstveno dete pokušavajući da spreči povratak porodice u ropstvo. Potom je Margaret Atvud napisala Alijas Grejs, u kome rekonstruiše priču o služavki Grejs Marks, optuženoj da je ubila gazdu i njegovu domaćicu.

Romani Voljena i Alijas Grejs osvetljavaju ove istorijske zločine iz mnogih uglova, ali ipak ostaju misteriozne priče otvorene za višestruka tumačenja. Uvodeći čitaoca u lavirint opsena, magije, nepouzdanih naratora i nedorečenih sećanja, oni omogućavaju nizove suprotstavljenih čitanja.

Istovremeno istorijski roman i priča o duhovima, Voljena gradi i ne razrešava tenziju između natprirodnog i realističnog. Od prvih redova posednuto prisustvom ubijenog deteta, ovo delo magijskog realizma u uverljivo prikazan okvir unosi elemente čudesnog.

Magijsko lice Voljene, međutim, samo je jedno od njenih obličja. Njena priroda kao utvare ili devojke od krvi i mesa predmet je brojnih diskusija. Isprva roman navodi čitaoca da posmatra Voljenu kao duha, odnosno inkarnaciju Setine mrtve kćerke. U određenim situacijama u romanu čini se da Voljena o Seti zna više nego što bi obična osoba mogla otkriti tokom kratkog boravka u njenom domu: postavlja joj pitanja o minđušama koje nikada nije videla, ili pevuši pesmicu koje je Seta pevala deci. Sve su to argumenti kojima tekst podržava ovakva „natprirodna“ čitanja.

Jednako je razloga, sa druge strane, i da se Voljena interpretira kao obična devojka, pobegla iz zatočeništva u kojem je od detinjstva je držao jedan belac. Prema takvom tumačenju, traumatizovana Voljena zamenjuje Setu sa sopstvenom izgubljenom majkom, dok potreba Sete za ubijenom kćerkom uslovljava njenu percepciju Voljene i čini je nepouzdanim tumačem njene prirode.

Njih, dakle, vezuje usamljenost i čežnja za porodicom koja bi kompenzovala prošle gubitke, a ne magična inkarnacija detetovog duha. Posebno je zanimljivo kako poglavlje čiji je narator sama Voljena daje za pravo različitim tumačenjima. Tok svesti kojim opisuje svoja iskustva može se jednako ubedljivo posmatrati kao prelazak okeana tokom trgovine robljem ili kao iskustvo zagrobnog života. Višeznačnost njen izraz duguje, kako navodi Morisonova, jednakosti između jezika porobljenosti i jezika smrti.

Romanu Voljena ovakva otvorenost, umesto da stvara konflikt između tačnog i pogrešnog odgovora, omogućava oscilaciju između nespojivih alternativa i niz simboličkih čitanja identiteta i prirode Voljene. Realna ili natprirodna, mnogostruka Voljena priziva u sećanje ne samo Setinu kćerku, već i njenu bezimenu afričku majku dovedenu u brodovima trgovaca robljem, pa i sve ostale porobljene Afrikance.

Istovremeno je, u svojoj natprirodnoj formi, manifestacija Setine savesti i ogledalo trauma ostalih ženskih likova, ali i realna osoba čija je psiha obeležena sopstvenim traumama – ona je, dakle, iskustvo ropstva sažeto u jednoj ličnosti.

Ako je otvorenost Voljene način da se u jednoj figuri objedini istorija ropstva, otvorenost Alijas Grejs proizvod je protivrečnih verzija prošlosti koje se ne daju okupiti u doslednu priču. Margaret Atvud trudila se da u književnosti ne pruži konačno razrešenje nijednoj nedoumici koju je istorija ostavila otvorenom.

Zbog toga, pošto svedočanstva i presude pružaju suprotstavljene odgovore na pitanje krivice Grejs Marks, ovo pitanje ostaje nerešeno i u romanu.

Kao što monolog Voljene daje argumente oprečnim tumačenjima događaja u romanu, iz scene Grejsine hipnoze račvaju se suprotstavljene interpretacije njene ličnosti, a time i krivice. Glas Meri Vitni koji progovara iz Grejs uvodi i u ovaj roman motiv natprirodne posednutosti . Iako duh ovde nije poprimio zasebno obličje, već deli Grejsino telo, natprirodno – ili ono što se kao natprirodno može shvatiti – u oba romana nastaje kao posledica traume. Ovde je to smrt osramoćene Meri Vitni, koja se, kako veruju onovremene pristalice spiritizma, vraća kao duh.

Još dalje u prošlosti, primećuje u romanu velečasni Verindžer, „ovo bi bio očigledan slučaj opsednutosti.“ Sa druge strane, prema viđenju nauke, Meri bi morala biti posledica Grejsinog neurološkog oboljenja. Moguće je, kako zapaža Atvudova kroz lik doktora Sajmona Džordana, „da i sam Sotona zapravo predstavlja izopačenost uma“ – ono što se označava kao onostrano iz jedne perspektive, sasvim je objašnjivo iz druge.

Roman tako preispituje koncept natprirodnog na čiju nestabilnost, premda iz drugačijeg ugla, ukazuje i Voljena. Koegzistencija realnog i magičnog u prozi Toni Morison može se sagledati i u svetlu njenog stava da je ono što zapad naziva sujeverjem ili magijom za afroameričku tradiciju iz koje ona piše samo drugačiji put do saznanja realnosti, obezvređivan zbog toga što su obezvređivani sami Afroamerikanci. Kako nastoje da pokažu ovi romani, granica između prirodnog i natprirodnog može biti određena kulturom, mestom i vremenom.

Sa koje strane te granice se nalazi odnos Grejs i Meri ostaje još jedno od otvorenih pitanja. Alijas Grejs iznosi dokaze i saslušava svedoke, ali ako se od romana očekuje da bude suđenje Grejs Marks, on ta očekivanja izneverava. Time ne samo da naglašava ideju da se, prema rečima Margaret Atvud, istina ponekad ne može saznati, već postavlja čitaoca u ulogu sudije i koautora priče koju treba sklopiti.

Dok Grejs tako odstupa od konvencija suđenja, Voljena prikazom ekstremnog nasilja nad detetom odstupa od konvencija sentimentalnog narativa o dostojanstvenoj patnji robova i idealizovanoj majčinskoj ljubavi. Takav bi narativ imao za cilj imaginarno poistovećenje sa patnjom junaka. Omogućavajući čitaocu da taj cilj ostvari, pružio bi mu ujedno i osećaj da je čitanje uspešno završeno, te da zatvarajući knjigu može da ostavi priču za sobom.

Budući da poistovetiti se sa Setinim nasilnim činom nije lako ni njenoj okolini ni čitaocu, nepotpuno razumevanje i nezaboravna silina Voljene čitaoca primoravaju da aktivno traga za značenjem priče i proživljava je na nivou dubljem od pukog sažaljenja.

Voljena i Alijas Grejs tako postaju romani koji insistiraju na našem odgovoru. Bili njihovi duhovi stvarnost ili opsena, ne može se dovesti u pitanje upornost kojom opsedaju čitaoca.

piše: Aleksandra Vukelić