Ekscentrični pesnik, novinar, književnik, esejista, prevodilac, ispred svog vremena, neshvaćen i zapostavljen, Stanislav Vinaver. Kako kaže Radomir Konstantinović:
Uvek nestrpljiv, grozničav, zanesen, obilan i preobilan, i kao omađijan nekim duhovima koji nisu dozvoljavali ni jednog jedinog časa da predahne.
Ono što je njega učinilo posebnim je, nesumnjivo, bogato životno iskustvo.
Život Stanislava Vinavera
Pijanistkinja Ruža je junaka ove priče na svet donela 1. marta 1891. u Šapcu. Dve godine pre toga, njegov otac je iz Poljske prvi u Šabac doneo rendgenski aparat. Verovatno je takvo okruženje podstaklo mladog Vinavera da svoja interesovanja razvija u mnogim pravcima.
Nakon završene gimnazije upisuje se na studije matematike i fizike na Sorboni, gde prisustvuje predavanjima čuvenog filozofa Anrija Bergsona, kojeg proglašava za svog Boga. Pre rata, 1911. godine objavljuje zbirku simbolističke poezije Mjeća.
Kao jedan od 1300 kaplara dobrovoljno učestvuje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu:
Đački bataljon u Skoplju sadržao je sve što smo u tom času, septembra 1914, imali raspoložive inteligencije. Svi do jednoga oni su najbrže obučeni i najhitnije poslati na front. Nisu poslati kao njihovi prethodnici – za oficire. Nego s puškom u ruci, sa sto pedeset bojnih metaka u redenicima, kao podnarednici i još s tim da se upotrebe isključivo za boračke dužnosti. Na front su došli u najbolnijim trenucima odstupanja i očajanja… Pa ipak, silom i voljom istorije mi smo bili ti koji smo predstavljali duh! Kod nas duh ima da se bori kao poslednje što imamo, što smo čuvali, i on ima da nadoknadi čak i tehniku… I dublje shvaćena istina o našem oslobođenju ima da se dopuni svešću da je jezgra naše inteligencije, potrebna posle rata, pala u ratu.
Albaniju prelazi sa majkom Ružom. Na Krfu radi kao urednik Srpskih novina i kao službenik Državnog presbiroa. Ubrzo odlazi u Francusku i u Veliku Britaniju na informativno-diplomatske poslove.
U Petrograd odlazi kao prevodilac u diplomatskoj misiji koja je imala za cilj prikupljanje vojnika jugoslovenskog porekla radi slanja na Solunski front. Tada postaje svedok Oktobarske revolucije i upoznaje Aleksandra Bloka. Beleži mnogobrojna svedočanstva iz tog perioda koje objavljuje u list Republika.
Za vreme Drugog svetskog rata, hapsi ga Gestapo i odvodi u logor.
U zarobljeništvu smo proveli oko četiri duge i teške godine, u gladi, šikanama i poniženju. Tolike patnje, fizičke i moralne, dale su svakome mogućnosti da se zamisli i nad njihovim značajem, a ne samo nad njihovim trajanjem. ….Videli smo vrhovni značaj slobode za svakog čoveka. Oduvek, sloboda je bila najveće blago. Ali samo zarobljenik zna to do kraja.
Sukobi sa strogim književnim kritičarima
Vinaver je verovatno najpoznatiji po svojim sukobima sa Bogdanom Popovićem i Jovanom Skerlićem, u kojima je, kako Crnjanski beleži, bio demonski nemilosrdan. Glavno oružje u borbi protiv strogih kanona književnih kritičara postaju parodija i satira u čuvenim Pantologijama.
Govoreći o tome da realnost nije u stvarima već u njihovom delovanju na nas, Vinaver stvara potpuno novi odnos prema kulturnom nasleđu i narodnoj tradiciji.
Smatram da je moderan samo onaj koji je razumeo staro, pa umeo da ga odbaci. Ako staro ne možete da odbacite onda padate u ponavljanje. A zadatak je pesnika da traže, misle i gore. Bez kompromisa.
Autor je mnogobrojnih eseja. Smatrali su ga najboljim poznavaocem srpskog jezika iako mu nije bio maternji. Jezik naš nasušni predstavlja zbirku eseja i njegovih razmišljanja o jeziku i njegovoj melodiji.
Kakva pesma treba da bude?
Vinaver je težio stvaranju pesme oslobođene svakog konkretnog značenja, pesme koje će samo svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Trepet, slutnja, predstavlja podražavanje kolebanja, odbijanje preciznog značenja, žudnja za nepreciznošću forme, za životom što slobodnijim, od svake stege od svakog ropstva konačnom obliku.
Verovao je u elan vital, dinamičnost, konstantno stvaranje oblika. Suština pesme nije u imenovanjima i konkretizaciji nego u nagoveštaju i emocijama koje izaziva, a najbolji način da se to izvede jeste muzika.
Doživljajem trepetne pesme naslućujemo sebe, svet u nama i oko nas.
Njegove najpoznatije zbirke pesama su Varoš zlih volšebnika, Čuvari sveta, Ratni drugovi i Evropska noć, a najznačajnije delo Zanosi i prkosi Laze Kostića, koji je bio jedan od njegovih najvećih književnih uzora.
Ceo moj život je bio jedan veliki napor, pre svega patriotski. Čitava naša generacija je bila takva. Mi smo ratovima i podvizima zaprepastili celu Evropu. Hteli smo mi, moj naraštaj, da se zanesemo u pitanje jezika kao i u pitanje života i smrti. Raka Drainac, Rastko Petrović, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević – svi smo mi svaki na svoj način hteli jedno isto – da ostvarimo pravi izraz na našem jeziku. Jezik je emotivna potka života. Mi smo mu pridavali ogromnu važnost. Unezverene strasti Rastka Petrovića, svečano ludilo Tina Ujevića, omađijana zbunjenost Rake Drainca – to su obrasci čija mi je poezija godila. Mislim da su oni odgonetnuli ovu zemlju. Da bismo bili svoji, treba da znamo čitav svet – to je bila naša ideja.
Danas, ne postoji ulica koja nosi ime Stanislava Vinavera, veći deo njegovih dela nije objavio za života, ali njegovo vreme tek dolazi, jer je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj istoriji, književnosti i umetnosti.
Prema meni su, najblaže rečeno, nekorektni. Kada ja govorim u Udruženju književnika, napadne me njih dvadeset, ja ih sve poklopim, a moj govor ne izađe u novinama, nego samo napišu da je Vinaver govorio zabavno. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne diskutuje, mene napadaju i negiraju. Imao sam velikih razočaranja, malo zvaničnog uspeha kod profesorskog sveta. Kada sam bio najiskreniji, prigovarali su mi da pravim „vinaverizme“. Meni se ne daje ni prilike, ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za ludog i pustog. A siguran sam da će kasnije moje ideje – sve do jedne – biti usvojene.
