Drame imaju prednost
popio sam lek protiv mučnine
nisam ti ja, majko, za velike gradove
i male ljubavi
jer muka mi je
kada vidim pun kafić praznih ljudi…
šetajući centrom
koliko samo poraženih korača Pobedinom
ovde u Nišu
o, vrlo dobro znam
a nisam više jedan od njih
ni ponižen ni uvređen
siđem stepenicama u podzemno
pa mi padne nešto na pamet
zapišem u telefon
jel su to, možda, Zapisi iz podzemlja?
i svi ovi silni bulevari oslobođenja
nikada nisu ni bili oslobođeni
ni mirni
jer ovde su organi /radi/ reda
to bi trebala znati, majko
da kada jednom puknem
ostaće samo sitni komadići balona
na podu
kao posle žurke
kada puknem
upalite mirišljave sveće
umotajte me u ukrasni papir
i poklonite me zemlji
prospite špricer
/za moju dušu
popio sam
lek protiv mučnine/
nisam ti ja, majko, za male gradove
i velike porodične drame
jer
pre Turgenjeva
čitao sam sudske presude o razvodu braka
a posle Majakovskog
čitao sam knjige utisaka po toplim pekarama
i ljude
zapise iz mrtvog doma, rusija
u mislima
šetao tako Sibirom
i tražio svoje mesto pod suncem
a u stvari, majko
bio sam samo kostur
kostur koji je tražio svoje meso pod suncem
a danas ovo meso i ovi stihovi
vuku se za mnom kao kao dronjci
kao prošlost
kao 2001. godina
kao poslednji stih čuvan za kraj pesme
stih kojeg nema
Puni kafići praznih ljudi i silni bulevari oslobođenja koji nikada nisu ni bili oslobođeni.
Tako mladi pesnik sa juga Srbije, Stefan tićMi, vidi našu sadašnjicu. Kroz svoju poeziju pokazuje bojazan da će jednom puknuti i da će iza njega ostati samo sitni komadići balona na podu, kao posle žurke. Kakva je ovo žurka u kojoj živimo? Kako ne puknuti, opstati, ne raspršiti se, ne prsnuti pod pritiskom, paradoksalno, praznog sveta i ljudi?
Stefan tićMi nudi odgovor kroz svoje pisanje i kroz svoje stvaranje. Stefanova prva zbirka pesama pod nazivom „U’vatile me lutke“ trebalo bi da bude objavljena u septembru za izdavačku kuću Arte stih iz Beograda. Dok se to ne dogodi, njegove radove možete videti i čuti na njegovom youtube kanalu.
Da, ne samo videti, nego i čuti. Upravo to je možda odgovor koji ovaj pesnik nudi kroz svoje pesme. Naime, on poeziji dodaje sliku i zvuk, igra se rečima. Nema ograničavanja na papir, fizičke listove i knjige. On svojim stihovima gađa naša čula i nada se pogotku. Vreme će pokazati da li će u tome uspeti. Za sad mu dobro ide.
Stefanova pesma „Drame imaju prednost“ je prvo pesničko delo na ovim prostorima prilagođeno licima sa oštećenim sluhom. Pesma je prevedena na znakovni jezik i snimana u Pozorištu lutaka u Nišu, a recitovao je Zrinko Kapetanić, hrvatski pesnik i glumac, odnosno recitator. U stvaranju ove mini-predstave Stefanu je pomoglo i niško Udruženje gluvih, ali i njegovi prijatelji.
Sa jedne strane, kao da zanimanje za poeziju nikad nije bilo manje, a sa druge strane, pojavljuje se pesnik poput Stefana koji entuzijazmom i upotrebom svih mogućih sredstava za promociju poezije to stanje menja.
Nije mala stvar biti stvaralac prvog pesničkog dela prevedenog na znakovni jezik. Jednom je neko rekao da je poezija jasan dokaz života. Poezija je za Stefana ono što balon života puni vazduhom i ne da mu da pukne.
Stefan tićMi je član OKAn-a (omladinski klub Ančiki), udruženja mladih građana koje je osnovano u cilju poboljšanja uslova života i kapaciteta mladih u lokalnoj zajednici. OKAn, odnosno projekat „Mala besplatna biblioteka – OKANO“, je proglašen za najbolji volonterski projekat u oblasti kulture i umetnosti na nacionalnom nivou od strane Ministarstva omladine i sporta. Na sajtu ovog udruženja piše: „Naš OKAn nastao je kao odgovor mladih u MZ Ančiki na sveprisutnu letargiju i beznađe. Shvatili smo da imamo dovoljno snage da pokrenemo stvari na bolje, bilo je potrebno samo krenuti.“
Stefan je krenuo. Šta ostali čekaju?
