Šarl Aznavur – poslednji kralj šansone

Šarl Aznavur, rođen kao Šanur Varinag Aznavurijan, autor više od 1.200 pesama na 8 jezika, pevač koji je prodao više od 180 miliona ploča, umetnik čije su pesme izvodili Sinatra, Dilan, Rej Čarls, Pavaroti, Bočeli, Hulio Iglesijas, Mišel Petrućani, Pol Enka, Elton Džon, Fred Aster i drugi.

Šarl Aznavur, kao glumac proslavljen u Trifoovom klasiku Pucajte na pijanistu, aktivista čija organizacija već godinama pruža ogromnu pomoć Jermeniji odakle je poreklom i koji se aktivno bori za priznavanje turskog genocida nad Jermenima, Nacionalni heroj Jermenije i ambasador ove zemlje u Švajcarskoj, doajen francuske šansone, među čijim se brojnim nagradama nalaze Legija časti i priznanje CNN-a Entertainer of the Century (ispred Elvisa i Dilana).

Šarl Aznavur, čovek koji je već 82 godine na sceni, nedavno je napunio 91. godinu i objavio svoj 51. album. Još uvek obilazi svet na turnejama, sarađuje sa umetnicima, piše i komponuje i u šali govori da u penziju odlazi koncertom na svoj 100. rođendan.

Ove brojke i njegova jedinstvena karijera dovoljno govore o Aznavuru, a možda jedini bolji način da se predstavi ovaj velikan šansone je pregled Aznavurovog života i stvaralaštva kroz njegovih 5 nezaboravnih klasika.

JE M’VOYAIS DÉJÀ

Ali dan će doći, pokazaću im da imam talenta

Pevački počeci Šarla Aznavura verovatno bi većinu mladih pevača odvratili od daljih pokušaja da traže svoje mesto u muzičkom svetu. Novinari i kritičari se otvoreno podsmevaju njegovom izgledu, njegovom pisanju i glasu, nazivaju ga patuljkom i ne predviđaju mu nikakvu karijeru.

Pored Bekoa, Brela, Trenea, Montana i drugih zvezda, mali Šarl kao da nema nikakve šanse. To ide tako daleko da u tom periodu Aznavur obeshrabren u svojoj beležnici piše :

Koji su mi hendikepi ?
Glas, visina, pokreti, nedostatak kulture i obrazovanja, iskrenost, nedostatak ličnosti.

Je m’voyais déjà govori upravo o tome – o mladom pevaču koji sanja svetla velike scene, svoje ime ispisano velikim slovima i fanove koji se guraju da im potpiše fotografije. U ovoj pesmi kojom će trijumfovati i konačno dobiti priznanje kao izvođač, Aznavur sa mešavinom gorčine i podsmeha u prvom licu govori da, čak i ako ne uspe u muzici, to neće biti njegova krivica nego krivica publike koja ništa nije razumela.

Ovaj prvi u nizu Aznavurovih klasika u kome uspešno spaja šansonu i džez završava se skoro proročkom tvrdnjom:

Ali dan će doći, pokazaću im da imam talenta.

Mnogo godina kasnije na dodeli francuskih muzičkih nagrada Victoires de la musique Šarl Aznavur izjavljuje:

Želeo bih posebno da se zahvalim svima onima koji su govorili da ne znam da pevam, da ne znam da pišem, da sam nizak, ružan i da nikad neću napraviti karijeru.

EMMENEZ-MOI

Odvedite me na kraj sveta, odvedite me u zemlju čuda

Pre prvih pevačkih uspeha, Aznavur se, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, proslavlja kao glumac. Tada ostvaruje sjajne uloge u filmovima Fransoa Trifoa i Žan-Pjera Mokija.

Paralelno sa glumom, piše i komponuje za različite izvođače, među kojima je i Edit Pjaf kojoj će u početku biti sekretar, šofer i kompozitor, koja će mu čak platiti plastičnu operaciju nosa i koja ga je u teškim danima ohrabrivala i vodila sa sobom na turneje na kojima je svojim nastupom Aznavur otvarao njene koncerte.

Kada se njegovo ime konačno nađe na vrhu plakata, Šarl Aznavur ređa hitove – For Me Formidable, Deux guitares, She, La Mamma, Les Comédiens i druge. Mnoge će postati internacionalni hitovi (Rej Čarls peva englesku verziju pesme La Mamma, Elvis Kostelo snima She za film Nothing Hill). Neke od pesama Aznavur peva na više jezika, poput Que c’est triste Venise koju je izvodio na francuskom, španskom, nemačkom, italijanskom i engleskom.

Emmenez-moi u kojoj Aznavur peva o želji za odlaskom na kraj sveta, u zemlju čuda, jedna je od nezaobilaznih na njegovom repertoaru i danas. Aznavur, koji je potpuno samouk u pisanju, ovde na najbolji način pokazuje kako temeljno radi na svakom svom tekstu, birajući pažljivo svaku reč i pazeći na versifikaciju.

Da bi izdržavao porodicu, Aznavur je već sa 9 godina morao da napusti školu što ga nije sprečilo da čitav život sam uči. Dobro je poznato da je na početku karijere pitao Žana Koktoa šta bi on neobrazovan trebalo da pročita. Kokto mu je napravio listu od 25 naslova i Aznavur ih je sve do jednog pročitao.

HIER ENCORE

Gde je sada mojih dvadeset godina?

Ova oda mladosti i lament nad vremenom koje prolazi po tonu i kvalitetu može se meriti sa Fereovom Avec le temps. U njoj dominiraju nostalgični ton, gudači i Aznavurov melanholičan glas koji će biti nosioci mnogih njegovih balada koje se bave njemu najdražim temama: prolaznost, ljubav, putovanja, sećanja.

COMME ILS DISENT

Izvodim posebnu tačku, koju završavam potpuno nag, nakon striptiza

Nekoliko Aznavurovih pesama protumačenih kao mizogine šokirale su tadašnju francusku javnost (Tu t’laisses aller, Après l’amour), a više od svih pesma Comme ils disent, objavljena 1972. godine, u kojoj peva o homoseksualcu koji u ženskoj odeći izvodi striptiz u kabareima i sanjari o mladiću u kog je zaljubljen.

To će biti prvi put da se u francuskoj šansoni autor na otvoren i iskren način bavi temom homoseksualizma.

Kao omaž Aznavuru, sjajnu verziju ove pesme na engleskom pod imenom What makes a man na svojim koncertima izvodi i Lajza Mineli.

Šarl Aznavur: LA BOHÊME

La Bohême, bili smo mladi, bili smo ludi

Najveći Aznavurov klasik La Bohême na iskren i poetičan način opisuje boemski život dvoje mladih. Na Monmartru punom procvetalih ljiljana, mladi par koji tek jednom u dva dana ima šta da pojede i gde da se skloni od hladnoće, ne prestaje da očekuje slavu i veruje u moć umetnosti. U obližnjim bistroima dobijaju obroke u zamenu za slike, recituju stihove zaboravljajući hladnoću i pred štafelajem provode noći zaboravljajući glad.

Mladi su i uprkos svemu srećni, umetnost im je dovoljna i čini se kao da mogu živeti od vazduha i ljubavi.

Kada se slikar iz pesme mnogo godina kasnije vrati na staru adresu, više ne prepoznaje ni zidove ni ulice iz svoje mladosti, traži atelje koji više ne postoji, a Monmartr je tužan i ljiljana više nema.

Već godinama dok izvodi ovu pesmu, Šarl Aznavur drži belu maramicu koja simbolizuje nevinost, čistotu i izgubljenu mladost, i koju baca na kraju pesme pevajući poslednji stih:

La Bohême, la Bohême danas više ništa ne znači.