U prvoj polovini 19. veka dvoboji su bili čest način razrešavanja sukoba izazvanih povredom časti među ruskim plemićima. Verbalni ispadi, uvredljiva pisma i zajedljivi epigrami koji bi prošli bez izvinjenja strane koja izaziva razrešavali su se dvobojem.
Umetnička svedočanstva o ondašnjim duelima pronalazimo u delima ruskih klasika, pre svega Turgenjeva i samog Puškina.
Opšte je poznato da je Aleksandar Puškin ubijen u dvoboju sa Dantesom, francuskim plemićem koji se, navodno, udvarao Puškinovj ženi, lepotici peterburških visokih krugova, Nataliji.
Dvoboj se odigrao 27. januara 1837. godine (po starom kalendaru), a Puškin je umro dva dana kasnije od posledica ranjavanja.
Ruskom pesniku nije bilo prvi put da izlazi na dvoboj. Pobrojano je čak dvadeset i devet neprilika u koje je Puškin upadao, a koje su ishodovale što održanim što izbegnutim dvobojima.
Zanimljivo je da je Puškin na jedan od njih došao sa kapom punom trešanja, koje je hladnokrvno jeo dok je protivnik nišanio na njega. Ovaj živopisni događaj iz života, umetnički preoblikovan, spominje se u Puškinovoj pripoveci Metak.
Okolnosti
Nema nikakve sumnje da je temperamentni i častoljubivi Puškin svojevoljno izazvao Dantesa na kobni dvoboj. Međutim, na dvoru Nikolaja Prvog već dugo vremena pre, a naročito uoči njega, vladala je zagušljiva atmosfeta spletaka, ogovaranja, zavera protiv nepokornog pesnika. Tako da se među ruskim piscima i književnim istoričarima ustalilo stanovište da je dvoboj bio namešten.
Ruski formalista Viktor Šklovski u svom tesktu Priča o Puškinu verovatno s pravom primećuje da „dvoru Puškinov život nije bio potreban”.
Naime, Puškin je sa oba ruska samovoljna cara, pod čijim je vladavinama stvorio svoje besmrtne stihove, bez prestanka imao neprilika. Svojim krajnje otvorenim pemama o slobodi, i podržavanju progresivnih pokreta u Rusiji s početka 19. veka, zasluženo je stekao glas neprijatelja njihovog apsolutizma i sebe predodredio za tešku sudbinu usamljenog izgnanika.
Istorija neprijateljstva i, kako će se pokazati, sudbinski zategnutog odnosa između pesnika i vlastodržaca započinje mnogo pre ubistvenog Dantesovog metka.
Krenimo redom.
Oda slobodi i progonstvo iz prestonice Aleksandra Prvog
Zahvaljujući vezama svog oca i strica Puškin je 1811. godine bio upisan u novoosnovani i prestižni licej koji se nalazio u napuštenom delu dvorca Carskog Sela, nedaleko od Sankt Peterburga. Tamo su se mladi plemići obrazovali i pripremali za visoke državne funkcije.
U vreme snažnih istorijskih potresa, Napoleonovih osvajanja i pokreta za oslobođenje porobljenih evropskih naroda, pesnik i njegovi drugovi iz liceja bili su obuzeti revolucionarnim i antiapsolutističkim idejama.
Puškin je vrlo rano počeo da objavljuje i njegove pesme imale su odjeka. U sukob sa Aleksandrom I dospeo je zbog svojih političkih pesama.
U odi Sloboda on piše:
Samodršče zlikovcu!
Tebe, tvoj tron mrzim.
Tvoju smrt, smrt dece
Sa okrutnom radošću vidim.
Čitam na tvom čelu
Trag narodnih kletvi,
Ti si užas sveta, sram prirode,
Prekor Bogu na zemlji.
Kada iznad mračne Neve
Ponoćna zvezda svetluca
I bezbrižnu glavu
Spokojni san oteža,
Gleda zamišljeni pevač
Na strašno uspavani usred mraka
Opusteli spomenik tirana,
Zaboravu prepušten dvorac –prepev Milorada Pavića
Pesma se odnosi na Aleksandra Prvog kome preti sudbinom njegovog oca Pavla na koga je izvršen atentat. Sram prirode je aluzija na rodoskvrnu vezu Aleksandra I sa svojom sestrom i ljubavnicom, Katarinom Pavlovnom. Napisana je verovatno 1819. godine, nakon njene smrti.
Bilo je predloga da se pesnik protera u manastirski zatvor na Solovku ili u Sibir. Puškinovi prijatelji su se zauzeli za njega i kazna je ublažena. Šklovski to objašnjava činjenicom da je onda njegova grupa, grupa budućih dekabrista, bila jaka. Usledilo je Puškinovo progonstvo na jug Rusije. Iz Jekaterinoslava dospeva na Kavkaza, sa Kavkaza na Krim, a potom u Kišinjev.
Sve ovo vreme Puškin je bio okružen uhodama koje su carevim službenicima dostavljali podatke o njegovom kretanju i aktivnostima. O Puškinovom životu tokom ovog perioda Viktor Šklovski navodi:
Puškin je umeo da u nesreći pronađe trenutke sreće, on je od tog života koji mu je bio dodeljen, uzeo sve, ali je živeo jako teško i to se vidi po njegovim maštanjima o bekstvu.
Iz Kišinjeva je Puškin premešten u Odesu, gde je bio pod nadzorom grofa Voroncova sa kojim je došao u sukob. Voroncov šalje dostave o Puškinu, i traži da se pesnik premesti u drugu guberniju, gde će se spasti ovdašnjeg opasnog društva.
Vlasti izdaju ukaz o Puškinovom preseljenju daleko na sever, u Pskovsku guberniju. Tamo biva poslat na porodično imanje Mihajlovsko i stavljen pod nadzor svog oca. Nije imao slobodu kretanja, nije smeo napuštati imanje. Iz Puškinovog pisma bratu saznajemo kako je tamo provodio vreme:
… Stihova, stihova, stihova. To je hrana duši. Da li znaš kako se zabavljam. Do ručka pišem bleleške, ručam kasno, posle ručka jašem, uveče slušam bajke – i time nadoknađujem nedostatke moga prokletog vaspitanja. Kako su divne te bajke! Svaka je poema! …
U Mihajlovskom on je dovršio poemu Cigani, napisao je dramu Boris Godunov, i dve glave Evgenija Onjegina. Sa ocem se Puškin posvađao, dolazilo je do nemilih scena, te on šalje molbu za premeštaj. Međutim, njegovi roditelju su napustili imanje i pesnikovo stanje je postalo podnošljivije.
Pobuna dekabrista
U Sankt Peterburgu je 14. decembra 1825. grupa plemića podigla pobunu protiv carskog samodržavlja i feudalizma. Pobuna je ugušena, vođe ustanka su povešane, a 120 učesnika je poslato na progonstvo u Sibir.
Uoči pobune dekabrista, Puškin se spremao da putuje u Sankt Peterburg, kako navodi Šklovski. Sebi je napisao pasoš na ime sluge susedne vlastelinke. Kada su do njega došle vesti o neuspehu pobune, Puškin je spalio pisma, papire koji su se našli kod njega. Verovao je da će i njega uhapsiti.
Međutim, iako su kod svih pobunjenika pronađeni njegovi stihovi, istraga nije našla dokaze o njegovoj direktnoj umešanosti u pobunu. U septembru 1826. bio je pozvan na razgovor sa carem Nikolajem Prvim.
