Odrastanje može biti vrlo težak period. Američki autor Stiven Šboski, znajući sa kakvim se problemima tinejdžeri suočavaju, napisao je knjigu sa nazivom The perks of being a wallflower (u prevodu: Prednosti jednog marginalca).
Zbog nedostatka adekvatne reči koja bi mogla zameniti reč wallflower, bukvalan prevod bi glasio zidni cvet. Koliko god ovaj izraz zvučao čudno, postavlja se pitanje – ko se može smatrati zidnim cvetom i zašto je kao zamena upotrebljena baš reč marginalac?
Čarlijev svet
Filmska adaptacija ove knjige prevedena je kao Čarlijev svet.
Čarli je srednjoškolac koji nije „popularan“, predmet je stalnog ismevanja i izuzetno je stidljiv. On stoji sa strane, posmatra okolinu, ne učestvuje u događajima, sve vidi – ali o tome ne priča. Kao najmlađe dete u porodici trudi se da dostigne onaj nivo idealnog koji su pre njega postavili njegov brat, kapiten ragbi tima na koledžu, i sestra, član raznoraznih klubova, dobar učenik, roditeljski ponos.
Za razliku od njih, Čarli se bori sa traumama. Neke su potisnute, neke kontrolisane, a neke lečene. Sve one u velikoj meri utiču na njegovu povučenost i nedostatak samopouzdanja.
Suočavanje sa sopstvenim odrastanjem
Prvi gubitak koji je Čarli doživeo jeste smrt tetke Helen koju je neizmerno voleo. Ona umire na dan njegovog rođendana, kada je otišla da mu donese poklon. Čarli je dugo smatrao da je on kriv za njenu smrt.
Međutim, glavni problem krije se u potisnutom sećanju koje Čarli, kao sedmogodišnjak nije umeo da objasni. Tetka Helen, koja je Čarlija seksualno zlostavljala, njemu je značila više od bilo koga drugog.
Veliki broj psihologa koji je davao određena mišljenja povodom ove knjige i njene ekranizacije složio se u jednom – žrtve seksualnog nasilja, naročito deca, sklone su samooptuživanju, jer se radi o osobama kojima su verovale. U deci se mešaju ljubav, jer se radi o nekome ko je jako blizak, i mržnja, jer ta osoba radi nešto što je loše.
Čarli je sebe krivio za smrt svoje tetke jer je u određenom trenutku poželeo da joj se nešto dogodi samo da bi njeno ponašanje prestalo. Zbog njene smrti jako dugo je halucinirao, stalno vraćao slike zajednički provedenog vremena, potiskujući ono što se događalo. I dalje je krivio sebe, ali se tek na kraju može videti koji je pravi razlog za to.
Onog trenutka kada bude doveden u mentalnu ustanovu, biće spreman da se suoči sa svojim najskrivenijim emocijama i tajnama i da konačno prošlost ostavi iza sebe.
Drugi gubitak je samoubistvo najboljeg prijatelja. Njegova smrt je značila istovremeno gubitak jedine osobe koja je bila u stanju da razume Čarlijevu povučenost, jer je i sam bio takav.
Čarliju su bili potrebni prijatelji, a on ih nije našao među popularnim tinejdžerima.
Patrik, homoseksualac, mora da krije svoju vezu sa kapitenom ragbi tima, najpopularnijim učenikom, čija bi reputacija ovim mogla biti uništena.
Sem, devojka sa izuzetnim muzičkim ukusom, veselog duha i vrlo inteligentna, u detinjstvu je takođe bila seksualno zlostavljana, a kasnije je postala promiskuitetna kriveći sebe za ono što joj se događalo.
Meri Elizabet, sa problematičnim religioznim shvatanjima i Alis, kćerku bogataša čiji je glavni hobi krađa farmerica, takođe su članovi Čarlijevog društva.
Svi oni prihvataju Čarlija – on je zidni cvet, nikoga ne osuđuje, prihvata ih onakve kakvi zaista jesu i ne obazire se na njihovu prošlost. Kako sam kaže, ne bi voleo da neko o njemu sudi po onome što je bio.
Odabrati pravu marginu
Činjenica da je neko drugačiji od ostalih ne bi trebalo da obeshrabri – naprotiv, trebalo bi da podstiče na trud da se ta posebnost očuva. Čarli je odabrao pravu marginu i prave ljude.
On je marginalac u običnom svetu, ali poseban u svetu kome on pripada. Obični ljudi se nikada ne bi uklopili u Čarlijev svet, jer su previše obični, kao što se Čarli nije mogao uklopiti u njihov. Razlika je u tome što u svet običnih može ući svako ko ima sposobnost pretvaranja, ali u Čarlijev mogu ući samo odabrani.
Da bi neko umeo da ceni sve osobine koje Čarli poseduje, mora ih i sam posedovati.
