Iako su po rediteljskom rukopisu i žanru kome pripadaju različiti, ova dva filma mogu se uporediti jer imaju istu temu, i čak još jedan istovetni njen sastavni deo. Tema oba filma je nasilnički napad na ženu, i takođe se i u jednom i u drugom rešavanje slučaja i kasnije suočavanje sa nasilnikom ne poveravaju policiji već protagonisti sami na svoju ruku preuzimaju ulogu detektiva, te dobrim delom i problematičnu ulogu „presuditelja”, naravno u sadejstvu sa spoljašnjim okolnostima tj. slučajem koji se ne može kontrolisati.
Struktura
U filmu Ona glavna junakinja Mišel (Izabel Iper je bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu ulogu), uspešna direktorka preduzeća za izradu video-igara, je u središtu zapleta sa stvorenim utiskom da od nje sve zavisi i da sporedni likovi više obigravaju oko nje nego što stvarno učestvuju, dok je u Trgovačkom putniku (dobitnik Oskara za najbolji strani film) težište pomereno na uzajamnom odnosu bračnog para, Emada i Rane, kao i odnosu prema nesreći koju preživljavaju, i kasnije prema njenom počiniocu.
Težište prve priče je u tome da li će se Mišel i kako izboriti sa demonima iz svoje prošlosti, kao i sa silovateljem, dok je u iranskom filmu, posebno u njegovom drugom delu, u raspletu težište na moralnom izboru svakog lika. U tom pogledu zaplet iranskog filma je mnogo brižljivije, funckionalnije građen, jer su likovi oko Mišel (njen bivši muž sa svojom mladom ljubavnicom, njen sin sa svojom nevenčanom suprugom i bebom na putu, njen ljubavnik sa svojom ženom koja ujedno Mišelina poslovna saradnica i najbolja prijateljica itd.) tu nekako mehanički, da popune prazninu, odnosno izazovu interes ili šokiraju gledaoce svojim pre svega ljubavnim i seksualnim izborima i dogodovštinama.
Oba filma imaju po nekoliko linija zapleta, a zajedničko im je da imaju po dva glavna toka radnje, oba isprepletena sa centralnom temom potrage za silovateljem: u Verhovenom filmu sporedna radnja je Mišelino sećanje na stravičnu prošlost i konačno svođenje računa sa njenim ocem, masovnim ubicom, dok u Farhadijevom filmu pratimo izvođenje proba drame Artura Milera Smrt trgovačkog putnika, u kojima učestvuje bračni par.
Holivudski elementi u Verhovenovom filmu
Najpoznatiji kao autor hitova Totalni opoziv i Niske strasti, Pol Verhoven se ovog puta odlučio da snimi film na francuskom jeziku.
Iako je filmska tema prebačena u evropski milje, i samim tim dobila nešto od specifičnog francuskog šarma, u filmu ima dosta elemenata holivudskog stila. Likovi su bogati, uspešni, u trci za ostvarenjem lične sujete i pošto nemaju drugih briga upadaju u ljubavno-seksualne igrarije, koje su najčešće izvor komičnog ili malograđanski-zgražavajućeg u filmu.
Kao hollywood-like element prepoznaćemo i Mišelino odrastanje sa ocem psihopatom i masovnim ubicom, uopšte ceo taj neverovatni mit o njenoj prošlosti. I same brutalne scene silovanja, sa kostimiranim u crno mišićavim muškarcem podsećaju na tipično holivudski stajling. I na kraju, pažljivom i iskusnom gledaocu ne samo odgovor na pitanje ko je silovatelj već i kraj filma postaje predvidljiv negde od njegove sredine.
Uprkos svim predvidljivostima film je osrednje-zabavan, profesionalno je snimljen i ostaje kao preporuka za gledanje. Izabel Iper je sa zaslugom bila nominovana za nagradu Oskar za glavnu žensku ulogu.
Moralna pitanja u Trgovačkom putniku
Za razliku od filma Ona gde se težište interesovanja kreće u pravcu otkrivanja, raznih preokreta i razrešenja erotsko-trilersko-mazohističko-sadističkog odnosa Mišel i njenog nasilnog napadača, ali istvoremeno i svojevrsnog „partnera”, u Trgovačkom putniku se Emadova istraga oko identiteta počinioca pretvara u vrhunski režiranu dramu, sa suptilno građenim odnosima između likova, i pretresanjem večitih pitanja o zločinu i kazni, krivici i praštanju.
Prvo, ono što je zanimljivo tokom filma ostaje nejasno šta je uopšte zločin nad Ranom, da li se ono što se zbilo uopšte može nazvati zločinom…
Drugo, ako zajedno sa Emadom ne znamo šta se tu sve tačno odigralo, imamo li pravo da sudimo počiniocu koji se, kako izgleda, osim što i dalje želi da kukavički jeftino prođe, stvarno pokajao (ovde je presuda u obliku iznude javnog priznanja počinioca o onome što se desilo i osramoćivanje pred porodicom).
Treće, da li je uopšte humano razotrkivati ili treba ostaviti lepi privid, ako je on jedino što „mirni porodični čovek” i njegova porodica imaju.
Četvrto, (ne)zavisno od naših odluka stvari mogu poći po zlu. Niko ne bi pomislio da Emad namerno ide tako daleko da svojim isterivanjem pravde i željom za poravnanjem izazove predsmrtno stanje srčanog bolesnika, ali nije li to ono što se u filmu dešava?
Reditelj gledaoce majstorski uvlači u filmsku priču, i iako ne znate kuda će vas ona odvesti, njeno tkanje deluje prirodno. Čak je i puška u prvom činu koja treba da opali u nekom od sledećih ovog puta u obliku krvave čarape umetnički nenametljiva.
