Golmanov strah od penala – Peter Handke

Tema pripovetke Golmanov strah od penala je prikaz nekoliko dana života bivšeg golmana Jozefa Bloha, počev od gubitka posla na gradilištu na kojem je on radio kao monter ili onoga što je sam Bloh protumačio kao otkaz.

Pripovedanje je sasvim u suprotnosti sa psihološkim realizmom, sa onim uobičajenom književnom karakterizacijom koja od junaka pravi zaokruženu ili po nečemu problematičnu, zanimljivu individuu motivisanu da u društvu traži svoje mesto ili juri za idealima, i gde pisac računa da pobudi našu emocionalnu zainteresovanost za njegovu sudbinu.

Ovde se karakterizacija ili bolje rečeno opis stanja glavnog lika pomera u opisivanje onoga što se dešava. A ono što se Blohu dešava mahom su beznačajne svakodnevne stvari koje on primećuje ili u kojima učestvuje, kojima svakako u realistički koncipiranom romanu uopšte ne bi bilo mesta.

Blohov svet je ledeno hladan, zastrašujuć, otuđen, sa narušenom komunikacijom ne samo između ljudi već i na metafizičkoj ravni. Handke primenjuje određene književne postupke kako bi kreirao takav svet.

Ujednačeni ton pripovedanja

Ono što Ginter Anders u svojoj studiji „Kafka – pro et contra” primećuje kao Kafkino stilsko obeležje koristi i Peter Handke u Golmanovom strahu od penala: on o dešavanjima koja bi s obzirom na njihovu prirodu trebalo (s obzirom na tradicionalne pripovedačke uzuse) da imaju drugačije naglašene osećajne tonove piše uvek jednakim, bezličnim, ravnim tonom.

Njegovi likovi jednako neuzbuđeno govore o čemu god da pričaju, nema osećajnih tonova prisnosti, radosti, bola, patnje, strepnje, tako da i čitalac zajedno sa junakom ne zna kako treba da se postavi s obzirom na iskaze date u tekstu. Navikli smo da nas tekst i osećajno nekud vodi, u suprotnom najstrašnije stvari izrečene mirnim tonom proizvode protivrečni utisak nečeg strašnog, a normalnog.

Nemotivisanost radnje i igra sa motivacijom

Uobičajeno je da u realističkim romanima postupci junaka proizilaze iz njhove volje, njihovih unutrašnjih pobuda, ukoliko su postupci voljni i slobodni oni ih vrše da bi ostvarili neki svoj cilj, kakav god on bio.

I ovde se Handke igra izneveravajući očekivanja. Tako njegov junak davljenjem ubija blagajnicu s kojom je proveo prethodnu noć, a bez uobičajenih motiva koristoljublja, osvete. Možemo ga protumačiti kao ubistvo trenutka, u smislu da se na taj način Bloh oslobađa straha, napetosti i besmisla koji kulminiraju u njihom mehaničkom i nesadržajnom razgovoru, ali svakako ostaje nejasno koliko uopšte ima smisla tumačiti ga na taj način je Handke upravo uporno beži od razjašnjavanja i objašnjavanja dešavanja putem psihologizacije.

To da književni junak ne radi ništa „korisno“ ni za sebe ni za druge odnosno provodi vreme u potpunoj dokolici nije nova tema za književnost. Ono što je međutim zanimljivo jeste Handkeov manir korišćenja rastavnih rečenica gde se i u pojedinačnim radnjama koje su naizgled motivisane ta motivacija gubi.

Na primer: „U nekom kafeu u drugom kvartu igrao je bilijar dok nije došlo vreme za televizijski sportski pregled. Bloh zamoli kelnericu da upali televor, ali je onda gledao kao da ga se sve to uopšte ne tiče. ….On krete kroz prolaz prema blagajnici i sede ukoso prema njoj, tako da je može posmatrati; ali je nije posmatrao.“

Čitalac takođe ne zna kako da primi ovakve informacije i „šta bi dalje sa njima”, one izazivaju efekat začuđenosti, koja se onda ne razgranjava i ne tumači, već ostaje na nivou puke informacije ili deskripcije.

Rasparčani svet koji ne znači ništa

Može se reći da je motiv rasparčanog sveta ili spoljašnjih pojavnih detalja koje Bloh opaža svojim čulima, a koji se nabrajaju i gomilaju bez povezivanja u celinu lajtmotiv pripovetke. I kada ih poveže u celinu, Bloh ne zna da li bi one trebalo nešto da znače. Sam manir opisivanja je u obliku nizanja datosti (izraz koji bivši autor ironično ili ne koristi za sopstveni književni postupak u Handkeovom romanu Moravska noć).

Ovom osnovnom stavu na nekoliko mesta u romanu pridružuje se i literarna igra sa stilskim figurama. Stilski postupak pars pro toto (deo umesto celine), podvrstu metonimije, Handke tematizuje na nekoliko mesta u pripoveci. Ovde on ima redukcionističku ulogu, njime se oduzima književnim likovima vrednost.

Ovako Bloh doživljava razgovor sa dvema frizerskim pomoćnicama: „Najzad upita je li Alfred njen mladić; da li brezov prut uvek leži na ormanu; da li je gospodin Fridrih trgovački putnik; da li se put za strance tako zove zato što vodi pored naselja za strance. Devojke su mu spremno odgovarale i Bloh, malo-pomalo, umesto blajhane kose s tamnim krajevima, umesto usamljenog broša na vratu, crnog nokta, bubuljice na izbrijanoj obrvi, pocepane postave na praznoj stolici u kafeu, poče opet da opaža obrise, pokrete, glasove, uzvike i oblike, sve odjednom…. Izgledalo je da nametljive pojedinosti prljaju i nagrđuju ljude i okolinu u kojoj se nalaze. Čovek se mogao braniti tako što bi svakoj pojedinosti ponaosob dao neki naziv koji bi onda, koristio kao pogrdno ime za određenog pojedinca. Kafedžiju iza tezge mogao bi nazvati, čaša za sladoled a kelnerici bi mogao reći da je probušena ušna resica; isto tako, ženi s islustrovanom revijom sa zadovoljstvom bi rekao: ,Ti, tašno jedna!’ a čoveku za susednim stolom…“

Inverzija i pomeranje naglaska

Utisak pomerenog sveta Handkeovog junaka, sveta koji je ispao iz zgloba ili možda i nikad nije bio uzglobljen, gradi se i inverzijom.

Inverziju u uobičajenom razvoju muško-ženskih odnosa koja je karakteristična za svet Kafkinih junaka kako navodi Ginter Anders u već spomenutoj studij, koristi i Handke: baš kao i što se ženski likovi bacaju o vrat Kafkinim junacima , a pre nego što su se uopšte upoznali, tako i kod Bloha seksualni odnos sa blagajnicom dolazi pre razgovora, udvaranja, pa čak i pre jednog „zdravo”.

Međutim, dok Kafkini junaci imaju nadu da bi im poznanstvo sa damama moglo značiti nekakav spas ili prodor do „viših vlasti” fantazmagoričnih birokratija, Bloh nema ni tih ambicija. Kao karakterističnu zanimljivost dodajmo i da se odnosi među Handkeovim likovima uspostavljaju tako što neko nekog iznenada počinje da prati. Bloh prati blagajnicu do kuće, baš kao što je pre toga nepozvan(?) pratio devojku iz kafića u šetnji po obližnjim ulazima.

Inverzija prilikom posmatranja objekata u kretanju, pri čemu se pažnja pomera sa predmeta ili bića koja su u prirodnom fokusu pažnje, na one koji su sporedni sudeonici trenutnog prizora, Blohova je odlika. Tako na primer:  „Vide kako nad jednim poljem kruži jastreb. Kad je ptica, zalepetavši krilima u mestu, počela da se obrušava, Bloh shvati da nije posmatrao njeno lepetanje i obrušavanje, nego mesto u polju na koje bi se ptica morala sručiti; … Pred njim na zemlji druga slika: mravi koji mile ka mrvama hleba. Primetio je da opet ne posmatra mrave, nego, obrnuto, muvu koja sedi na mrvama. … on nije posmatrao kap koja se slivala, nego mesto na podmetaču, na koje će verovatno pasti.“

I u završnoj sceni, Bloh svoju temu (koja ima alegorijski smisao identičan prethodnom carinikovom monologu) o parališućem strahu i nemogućnosti da golman predvidi u koju stranu mreže će pucati izvođač jedanaesterca uvodi pomeranjem pažnje sa fudbalera navale na golmana koji na drugom kraju terena izgleda apsurdno dok se kreće levo-desno i prati pogledom loptu.