Ekscentrična, hrabra, složena ličnost kao što je bila Pegi Gugenhajm bi verovatno najradije htela da se sama predstavi. I da u jednoj rečenici može da kaže ko je, verovatno da bi rekla: Ja nisam kolekcionar umetničkih dela, ja sam muzej.
Margarit Pegi Gugenhajm (1898-1979) rođena u bogatoj jevrejskoj porodici nakon smrti oca u Titaniku dobija pravo malo bogatstvo (oko 20 miliona današnjih dolara). To joj omogućava da dvadesete provodi čitajući umetničke kritike Bernarda Berensona, putujući po Evropi i razgledajući remek-dela renesansnog slikarstva.
U tridesetima je posvećena nesrećnom braku sa dadaističkim umetnikom Lorensom Vejlom sklonom nasilju, rođenju dvoje dece, burnim vezama sa muškarcima, smrti ljubavnika slikara Džona Holsma, opijanjima na glamuroznim zabavama koje se ponavljauju iz noći u noć i putovanjima. Sve to prekida kako bi osnovala i vodila boemska domaćinstva u Parizu i Londonu.
Priznaje da se dvoumila da li da otvori galeriju ili izdavačku kuću, ali u tom trenutku joj se činilo da je lakše voditi jednu galeriju. Tako je 1938. u Londonu nastala Galerija Pegi Gugenhajm i u njoj Koktoova izložba nadrealističkih slika, a kasnije izložbe Kandinskog, Mura, Pikasa, Braka…
Počinje Drugi Svetski rat, ali Pegi sledi svoju strast umesto razum koji joj nalaže da beži u Ameriku.
Prema njenim rečima, kupovala je jednu sliku dnevnu i potrošila oko 40.000 dolara na umetnička dela.
Zbog nacista primorana je da se seli u Marsej gde se zaljubljuje u Maksa Ernsta, nemačkog nadrealistu. Njih dvoje su proveli pet godina u braku. Iako ga je Pegi obožavala, nije oklevala da ga uvredi nudeći mu (samo) dve hiljade dolara za rane radove i sve radove stvorene u budućnosti. Zajedno sa njim emigrira u Njujork gde otvara još jednu galeriju – Umetnost ovog veka.
Jedan od Peginih pomoćnika zabeležio je ko je sve dolazio u galeriju i lično se družio sa njom. Među njima su bili: Breton, Sartr, Gala i Salvador Dali, Polok, Mondrian, Man Rej, Mark Šagal… Sa Beketom je imala kratku ljubavnu aferu. Tvrdila je da se u njega zaljubila zbog njegovih izuzetnih sposobnosti koje je on poricao da ima govoreći da je mrtav i da nema ljudska osećanja.
Sa Marselom Dišanom Pegi je imala izvanredno prijateljstvo. Ona ga je poštovala, kupovala njegove radove, a on ju je za uzvrat upoznavao sa umetnicima i pomagao pri odabiru dela za narednu izložbu. Ona otvoreno priznaje da pre ovog poznanstva nije znala ništa o modernoj umetnosti. Moje znanje je dosezalo do impresionizma, ali slušajući Dišana brzo je učila.
Dok je pisala svoje memoare, tri rečenice do stranice dnevno, Pegi je u pismu prijatelju napisala da je zabavnije pisati nego biti žena. Njena ideja za naslov bila je O mojih pet muževa i nekim drugim muškarcima, ali ju je tadašnji muž Lorens Vejl odgovorio i predložio Ka novom veku.
Memoari sadrže mnoge skandalozne detalje iz privatnog života kako nje tako i umetnika sa kojima se družila. U jednom delu čak opisuje prekid svoje trudnoće kao da je to još jedno zabavno veče u njenom životu. Njujork Tajms opisao je njenu knjigu kao previše iskrenu, prigodnu za tabloide i sa manjkom ženstvenosti i duha, a Čikago Tribjun kao ispovest jedne nimfomanke. Herbert Rid (istoričar umetnosti, pesnik, filozof), međutim, kaže:
Nadvisila si Rusoa i Kazanovu.
Pišući druge memoare Ispovesti zavisnika od umetnosti, Pegi je menjala imena umetnika i uzdržala se od pokazivanja svoje želje da šokira.
Pegi je zbog svog jevrejskog porekla i široko rasprostranjenom antisemitizmu tadašnje Evrope celog života imala snažno osećanje niže vrednosti. Na to treba dodati i veliku ličnu nesigurnost. Verovala je da je ružna, i ono što ju je najviše pogađalo – da nije pametna i talentovana kao njeni prijatelji.
Jednom prilikom kada je na zabavi prijateljica pohvalila njenu pretencioznost, Pegi je odgovorila:
Pretenciozna sam. Celog života ja samo stremim ka inferiornosti.
Ona sama, doduše, nije bila vernica. Kada je posetila Zid plača i ugledala vernike koji se mole, ona je zapisala:
Pogled na moje sunarodnike koji javno uzdišu i oplakuju iskrivljenih tela, izazivao mi je gađenje. Bilo je to više nego što sam mogla da podnesem.
Često je boravila u društvu poznatih umetnika koji su smatrali poželjnim govorenje ružnih stvari o Jevrejima, ali tada joj, međutim, njeno poreklo nije smetalo da uživa u zabavama.
Iako je ova kolekcionarka umetničkih dela samostalno započela sopstveni posao, napravila ozbiljnu karijeru, sama uspela da izgradi mrežu prijatelja koji su bili najveću umetnici prošlog veka, uvek je tvrdila kako joj je potreban muškarac koji će, kao Ernst, da je upozori da za sebe govori da je Amerikanka, a ne Jevrejka; kao Lorens da je podučava o Evropi, vinima, hrani i umetnosti.
Osećala sam da mi je potreban muškarac da prevodi stvarnost na jezik koji razumem.
Iako je imala takav stav, smatrala je sebe pobunjenicom protiv tradicije jer nije samo vodila domaćinstvo kao gotovo sve žene tog vremena.
Poslednje decenije života Pegi je provela u Veneciji gde se danas nalazi jedna od značajnijih zbirki moderne umetnosti – Galerija Pegi Gugenhajm gde se mogu videti Pikasova, Mondrijanova, Murova, Polokova, Brankuzijeva,.. dela.
Umrla je od posledica srčanog udara nikada se u potpunosti ne oporavivši od smrti kćerke pod nerazjašnjenim okolnostima.
Pegin autentičan spoj egzibicionizma i uzdržanosti, stidljivosti i potrebe za pažnjom pomogli su joj da se održi u svetu umetnosti 20. veka s jedne strane i svetu glamura, ogovaranja i medijskog publiciteta sa druge. Njena težnja da mitologizuje sebe i umetnike koje je predstavljala uticala je na oblikovanje savremenog sveta umetnosti, na pretvaranje umetnika u poznatu ličnost i pripadnike visokog društva u kolekcionare umetničkih dela.
