Manifest ruskog futurizma pod nazivom Šamar javnom mnjenju objavljen je decembra 1912. godine – tri godine nakon italijanskog manifesta pod srčanim vođstvom Marinetija. Marinetijevo gromoglasno zalaganje za prevazilaženje tradicije i prezir prema svakome ko vrhunac umetnosti vidi u antici bili su transparentni.
Umetnost treba da se oslobodi robovanja prošlosti, da iskoreni oslonac u mrtvim pesnicima i uspostavi rat kao najpodesniju i najbolju higijenu sveta. Otuda i ne čudi što su se italijanski futuristi dovodili u tesnu vezu sa fašističkom ideologijom. Bliskost sa Musolinijem bila je verovatno i posledica načina na koji su Italijani pristupili futurizmu.
Oblik opštenja bio je prevashodno manifest – praktično teorijski ogranak umetnosti koji je čvrsto utemeljenje nalazio upravo u društvenoj i političkoj situaciji države. No, avangardni stavovi nikada nisu imali isključivo književni sadržaj, te je nemoguće izdvojiti čiste i strogo nezavisne estetske stavove.
Italijanski i ruski futurizam
Shodno tome, iako bi se teško moglo tvrditi da je poezija Majakovskog satkana dosledno na futurističkim principima (koji u Rusiji nisu bili identični italijanskom futurizmu), on ostaje dužnik avangardističkog budetljanskog duha.
Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da italijanski futurizam nije bio umetnost u rangu ruskog futurizma. Nemir savremene književnosti (one prave, umetničke, praktične, a ne teorijsko-manifestne) bio je izraz opšteg nemira jednog društva. Moderan pisac mora da se odrekne negovanih tradicija, da ih razbije svakidašnjicom drugačijih ljudi.
Stvaranje = pobuna
Revolucije (te reči koja je gotovo istovetna sa pojmom avangarde) nema bez nasilja nad starim sistemom shvatanja zadataka u oblasti kulture. Upravo u ovome ruski futuristi prihvataju Marinetijev stav, ali ga sprovode u dijametralno suprotnom smeru stvarajući izuzetnu umetnost.
Obuzeti frojdovskim demonom sinovljeve agresije ruski futuristi su akademiju i Puškina okarakterisali nerazumljivijim od hijeroglifa i tvrdili da se konačna i prava ljubav može spoznati samo prevazilaženjem one prve.
Odatle i ne čudi da se stvaranje izjednačava sa pobunom – ona je izvor i uslov poeziji. Prava umetnost je uvek revolucionarna, jer se odlikuje mladošću, nekonformizmom i antitradicionalizmom. Takva težnja subverziji karakteristična je za čitavu modernu umetnost. A futurizam je kao žestoko revolucionarni oblik umetnosti usmerio Majakovskog kome će revolucija biti jedno od glavnih obeležja pesništva.
Majakovski
Majakovski predlaže da se bivši velikani bace u vodu sa parobroda savremenosti, te da se revolucija sadržaja izvrši zajedno sa revolucijom forme, a onda to i praktično pokazuje u pesmi Oda revoluciji iz 1918. godine, koja će biti neki vid poetike avangarde.
Majakovski, dakle, brani shvatanje jedinstva sadržine i forme. Sadržinu je mogla da daje samo savremenost, kao što je savremenost diktirala i nove forme. Ovde vidimo Majakovskog futuristu, koji je po svaku cenu želeo povratak u život. Tom životu drsko je davao oblik uklopljen u atmosferu vlastite poezije. Savremena sadržina, sadržina trenutka ulivena je u formu ode, koju Majakovski menja.
On uzima tradicionalnu formu (delajući u skladu sa onim: da bi se Bog osporio, valja ga najpre ipak označiti), transformiše je i pokazuje time svoju metatekstualnost. Majakovski tako izlazi iz okvira futurizma i uobličava se u figuru modernizma.
Još 1913. godine Majakovski otvoreno poziva na sviranje tradicionalnih oblika u pesmi A vi biste mogli?. To je karakterističan avangardni izazov, koji pravi iskorak ka modernizmu. On poziva na urbanizaciju poezije, te u pesništvo uvodi predmetnosti savremenog grada i njegovih zvukova. Zaziva na sviranje na tehničkoj napravi koja je karakteristična za gradske ulice i pita se:
A vi
nokturno
izveli bi
na flauti oluka ovih?
On predmete, dakle, ne reprodukuje nego ih prelama kao na kubističkim slikama i tvori novu estetiku. Ovaj poziv da se uzme, to jest načini, nova savremena forma i njome iskaže ono prošlo preobličeno savremenom događajnošću (jer šta je književnost nego suma nekoliko esencijalnih tema) praktično se pokazuje u Odi revoluciji.
Oda postaje limeni oluk, koji slivnikom šalje snažan glas svom narodu.
Oda Majakovskog
U antičkoj grčkoj književnosti naziv ode obeležavao je pesmu sastavljenu za pevanje. Nesumnjivo je da i Majakovski želi da poeziju izvede iz salona i kabineta na ulicu, na trgove, na miting. Njegova reč je gruba, predmetna, materijalna, ona puca kao mitraljez, leti kao bomba, odjekuje kao lupa doboša, ruši i urla. Njoj je teško u određenom okviru i ona hoće da ga slomi i proširi. Reč Majakovskog vapi da bude izgovorena, teži tome da se iz sveg glasa kaže.
Pored ove tendencije da se ispeva, oda predstavlja svečanu i dostojanstvenu pohvalnu pesmu pisanu visokim stilom i posvećenu nekom uzvišenom predmetu (u ovom slučaju događaju). Oda pripada takozvanoj lirici oduševljenja, te joj je svojstvena afektivnost, odnosno ispreturan redosled reči i misli, a opet pažljivo i racionalno smišljena kompozicija. Sve ovo uočljivo je kod Majakovskog i on zato najbolje pokazuje da oda ne pripada čistoj vrsti. Ona jeste lirika, ali ona u kojoj je lirski subjekt distanciran. On stoji naspram predmeta i publike pokazujući tako avangardni upliv u odu.
Krajem XVIII veka oda izlazi iz mode (do tada su je negovali Lomonosov i Drežavin). Međutim, početkom XX veka ona se obnavlja kao eho-žanr.
Oda praktično postaje ekvivalent epskom, to jest forma ruske epike. Upravo Majakovski u odu unosi epske kvalitete i tako nesvesno stvara epski karakter. Epski pesnik predočava predanje, a lirski stvarnost kroz svoju prizmu. Preuzimanjem ove epske distance lirskom subjektu je omogućena kritičnost (kao lični stav) bez prisnosti (kao otklona od ličnog).
Događajnost je data zaobilaznim putem. Narativ se stvara obrnuto: dikcija od događaja stvara vrednost događaja. Kako kaže Tredjakov, ona je zamena za događaj, koji je bio herojskog karaktera.
Logika dikcije Majakovskog često jednu reč ili glas izdvaja u poseban stih i to manje u ritmičkom (iako je ritam jači od interpunkcije), a više u značenjskoj i logičkoj funkciji. On i grafički sugeriše na to razbijajući stih u lestvicu. Tako se potvrđuje da njegova poezija svoju punu draž dobija govorenjem, a ne samo čitanjem. Reč se pomera ka auditivnom doživljaju, jer je sažeta i tačno formulisana, koncentrisana na svoju smisaonu vrednost.
Oživljavanje samostalnih vrednosti reči i slova predstavljaju kubofuturistički momenat u poeziji Majakovskog. Značenje je u slici, što je parexellence modernistički postupak. Imitira se oblik usne — O! i patetično recitovanje ode. Oda se ismeva, a ushićenost se nalazi u samoj reči. Afektivna pratnja (kao odično u odi) grafički je predstavljena. Ovde se, dakle, uključuju i mimika i gestikulacija.
Majakovski koristi nabrajanje, to jest katalog (epsko u odičnom) i pokazuje dijalektiku u opisivanju predmeta stvarajući antinomične opise. On insistira na dvostrukom karakteru revolucije, koja je do krajnje mere personifikovana. Ambivalentnost u doživljaju istog događaja pokazuje dva lica istog boga.
Pohvala i pokuda revolucije
Baš kao i Janus, koji je istovremeno zagledan i u prošlost i u budućnost, i revolucija gleda na dve strane. Ona nešto zalaže, to jest ostavlja za sobom, kako bi nešto dobila i stvorila budućnost, koja za Majakovskog predstavlja povratak humanim vrednostima.
On opisuje samilost uzvikujući Slava. To je ime broda stradalog 1917. godine, ali i transparentan akt revolucije. Ovde se Majakovski drži pravila poetike i epa i ode: nema negativne ocene surovosti na vojnom polju, jer je ona u cilju snage i hrabrosti. Snaga i čvrstina protesta ovde nisu kao u Flauti-kičmi histeričan krik nego su krik revolucije koja liže rane izazvane ratom.
Pesnički doživljaj Majakovskog potire granice između realnog i irealnog, tragičnog i komičnog, izuzetnog i običnog, otkriva relativnost uobičajenih pojmova, a kontrast nije samo metod nego unutrašnji ujednačitelj nespojivog u monolitnu celinu. Na kraju pesme postoji disproporcija između pohvale i pokude, što je metapostupak i modernost kod Majakovskog.
To što se revolucija tri puta proklinje, a četiri puta blagosilja ostavlja za sobom sliku u kojoj epski distanciran pesnik ipak snažno i lično, a opet suptilno vrišti nudeći svoj stav.
Kod Majakovskog je nemoguće načiniti idealno otcepljivanje od prethodne umetnosti (čemu je težio futurizam) što je metapostupkom prikazano u pesmi A vi biste mogli? i praktično u Odi revoluciji. U Majakovskom se zadržao poznoromantičarski nerv, to jest duboka zapletenost u vlastitu ličnost, a istovremeno je iskazao odično-epsku depersonalizaciju i stao na grlo vlastitoj pesmi. Sve to postigao je snažnim intelektualnim buntom.
