Karl Uve Knausgor – Moja borba

Dante je izmišljao, Servantes je izmišljao, i Melvil takođe. Ali od same pomisli na fikciju, na izmišljene likove u izmišljenoj radnji pripala bi mu muka. Poslednjih godina gubio je sve više veru u književnost, čitao bi i pomislio – ovo je neko izmislio. Na svetu postoji inflacija fikcije, milioni džepnih izdanja, hiperprodukcija filmova i televizijskih serija. Jedino što mu je izgledalo vredno bili su dnevnici i eseji. Pogled drugog čoveka na stvarnost.

Tako i nastaje njegova šestotomna autobiografija pod (kontroverznim) nazivom Moja borba, koja sadrži oko tri hiljade stranica teksta, pa kritičari Karla Uvea Knausgora svrstavaju uz Prusta po osećaju za detalj i pisanju o danima svog detinjstva.

„Pisati roman znači postaviti sebi cilj, i onda poći ka njemu kao u snu, rekao je jednom Lorens Darel, i ima pravo, tako to ide. Nemamo pristup samo svom životu, već i svim životima koji se odigravaju unutar našeg kulturnog kruga, nemamo pristup samo svojim sećanjima, već i sećanjima čitave te proklete kulture, jer sam ja što si i ti, a ti si što i svi, polazimo iz istog i idemo ka istom, usput slušajući isti radio, gledajući istu televiziju, u svima nama je ista fauna lica i osmeha poznatih ličnosti. Čak i ako sedneš u sobičak u nekom gradiću hiljadama kilometara daleko od svetskih centara, i ne srećeš se ni sa jednim čovekom, njihov pakao je ipak i tvoj pakao, njihovo nebo tvoje nebo, dovoljno je samo probušiti taj balon koji je svet i pustiti da se sve iz njega prospe na stranice.“

Karl Uve Knausgor bio je urednik časopisa za književnost Vagant, pisao je eseje o Prustu i DeLilu, njegova dva romana, Van sveta i Vreme za sve, postigli su uspeh. Potreba da se bude bliži stvarnosti, fizičkoj, konkretnoj, navela ga je da piše na drugačiji način. On je ogolio svoju spisateljsku tehniku i inspiraciju. Dok čita i piše uvek ga je zanimalo ono što se nalazi iza slova.

Tako da on, opisujući naizgled banalne i nezanimljive situacije iz svakodnevnog života, čitaocu pruža uvid u nešto mnogo značajnije, nešto što prosijava kroz njegove opise svakidašnjeg porodičnog života. Kao što jedan od piščevih omiljenih slikara, Rembrant, na svojim poznim portretima uspeva da naslika samo postojanje tog čoveka, on na njoj gleda sebe kako gleda dok i sam biva posmatran, tako i Knausgor opisujući tok svojih misli i njihovo prenošenje na papir pruža čitaocu vizuru dvostrukog ogledala tj. ogledala u ogledalu.

Njegov opis svakodnevnog zadire duboko u suštinu i potresa čitaoca, uspeva da prenese sopstvene osećaje i postavi ih u ravan opšteljudskog. Opis rođenja prvog deteta je veličanstven u svojoj istinitosti, pa i brutalnosti:

„Noći kada se Vanja rodila, ležala je i gledala nas nekoliko sati. Oči su joj bile kao dve crne svetiljke. Telo krvavo, duga kosa slepljena na glavi, kada bi se pomerila, činila je to sporim pokretima gmizavca. Izgledala je kao nešto iz šume dok je tako ležala na Lindinom stomaku i zurila u nas. Nismo mogli da se zasitimo ni nje ni njenog pogleda. Ali čega je to bilo u njemu? Mira, ozbiljnosti, tame. Isplazio sam jezik, prošao je minut, onda se i ona isplazila. Nikada nije bilo toliko budućnosti u mom životu kao tada, nikada toliko radosti.“

Polje svakodnevice je polje gde se odigrava ta njegova borba. To je sučeljavanje njegove ogromne potrebe za samoćom, želje da se pobegne iz takvog života, ambicije da se stvori nešto jedinstveno, sa obavezama koje svakodnevica nosi i potire sve pred sobom.

Do najsitnijih detalja je opisano ribanje kuće nakon očeve smrti, isto tako detaljno je ispričan porodični odlazak na dečji rođendan, a nijednog trenutka nije zamorno pratiti radnju jer sam život probija iz svake rečenice u svoj svojoj dubini, a isto tako i u svoj svojoj banalnosti.

Ova obimna autobiografija sadrži i brojne esejističke pasaže u kojima autor razmatra pitanja stvaralaštva, iznosi svoje stavove o umetnosti, a to čini najčešće kroz intelektualne rasprave koje vodi sa svojim prijateljem Gejrom. Njih dvojica sede u mračnim kafeima i pivnicama i uz ručak i pivo raspravljaju o književnom stvaralaštvu i umetnosti uopšte, kao i o pitanjima morala i religije.

Slikarstvo je za Knausgora najviša umetnost, a posebno se divi Rembrantu i Fridrihu. I Tarkovski, Dostojevski i Tolstoj zaokupljaju njegovu pažnju pa u vidu mini-eseja deli sa čitaocem i svoja razmišljanja o njima. Njegovi stavovi su originalni i iskreni, i često suprotstavljeni mejnstrim kritici.

Helderlin i Rilke su za njega božanstveni pesnici i on očajava jer se poezija za njega ne otvara, i on nema pristup njenim prostranstvima. Njegovi racionalistički nazori i materijalistički pogled na svet ga ipak ne sprečavaju da se zainteresuje za biblijske priče, dela srednjovekovnih teologa… Počinje da prikuplja literaturu da bi pisao roman o anđelima. Na taj način se donekle približava božanskom koje je za njega oličeno u Helderlinovoj poeziji.

Pisanje i život su za njega nerazdvojivi, pisanje često biva važnije od svega ostalog, a dešava se i da toliko duboko uroni u porodični život i svakodnevicu da se zapita:

„Deca su život, a kako okrenuti leđa životu? A šta je drugo pisanje, ako ne smrt? Šta su drugo slova, ako ne kosti na groblju?“

Tema smrti otvara autobiografiju i čitaoca pomalo odbija surovo realističkim opisima i Knausgorovim stavovima. Smrt će uvek biti tu negde, kao jedna od niti koje su duboko utkane u tkivo romana.

Očeva smrt je glavni okidač za nastanak Moje borbe. Piščev odnos prema smrti oblikuje i njegov odnos prema životu. Majka, dok je bila u neposrednoj blizini smrti, pomislila je da je imala fantastičan život. A njegov stav prema životu, pa i smrti, može se opisati kao malodušnost. A to je jedan od najvećih grehova, kaže Knausgor, jer se jedini protivi životu. 

Čini se da pisanjem ovog autobigrafskog teksta Knausgor ipak dobija bitku, i da se njegova životna radost, nadahnuće i žudnja za životom upravo ogledaju u njenim ispisanim stranicama.