Ljuba Tadić u impresivnoj ulozi Sokrata

Naslov nikako da se pojavi, Ljuba – glumački Sokrat možda i zvuči dobro, ali to je premalo Sokrata u naslovu.

Postoji jedan neprocenjiv snimak na internetu koji kao da čeka dan kada će ga obrisati. Čini mi se da je jedno brisanje već imao. Taj snimak svedoči o prvoklasnoj glumi Ljube Tadića, koji je u jednočasovnoj predstavi igrao Sokrata na čuvenom suđenju (Sokratovo suđenje i smrt). Kažem obrisati, mada ne bojim se da će se to desiti uskoro jer niko od onih koji bi to mogli učiniti neće pre odvojiti jedan sat za gledanje predstave nego jedan sat za pravljenje jedne za potrebe svojih obožavalaca.

Ali, u slučaju da neko dozna za nju, malo se uplaši i preduzme nešto, iskoristite priliku da je pogledate pre nego što nestane.

„Glumac živi u sećanjima drugih jer on nema nikakvih stvari koje će ostaviti iza sebe, sem što sad postoje filmovi, televizije, ali to nije pozorište. To nije onaj krunski svedok mogućnosti jednog društva, to je pozorište.“

Nažalost, mladi nikada nisu mogli videti Ljubu u pozorištu, onako kako je on to najviše voleo, pa su ti filmovi i snimci jedini načini da ga i oni upoznaju. Na sreću, mogu se naći, ali nažalost, nema ko da ih traži, ili je bolje reći – slabo ko.

Omogućili su nam da gledamo predstavu izvedenu premijerno pre skoro pola veka i podsetimo se šta to beše gluma i ko to beše Sokrat. O glumi je teže pisati, pa će više reči biti o Sokratu (o onome što se i iz predstave može naučiti).

Predstavom do Sokrata

O Sokratovoj filozofiji, o njegovom „kvarenju omladine“, suđenju i smrti najviše se zna iz Platonovih spisa, poznato je da sam Sokrat ništa nije zapisivao, a on kroz Ljubu Tadića govori i otkriva razlog tome:

„Pisana reč liči na sliku, a slika ti se čini kao da je živa, međutim, ako je nešto zapitaš, ona uvek dostojanstveno ćuti. Tako je i sa pisanom reči, učini ti se da ona govori kao da nešto razume, ali ako je što zapitaš u želji da doznaš nešto više od onoga što ona tvrdi, ona uvek pokazuje jedno te isto. Drukčija je njena rođena sestra – živa reč, jer ona se sa znanjem zapisuje u dušu onoga koji se uči i kadra je sama sebe da brani, i zna da govori, i zna da ćuti s kim treba.“

Optužba jeste: Sokrat kvari omladinu i ne veruje u grčke bogove, a tužioci su Melet, Anit i Likon. Sokratova odbrana je čvrsta, jasna i čini se, prihvatljiva svima osim sudiji i tužiocima. Problemi koje je imao Sokret pre više od dve hiljade godina nisu se ništa promenili do danas, aktuelne su iste teme, pa će svima zvučati poznato kad Sokrat kaže:

„Da sam ja za svoje savetovanje ma kakvu platu dobijao i da sam za svoje savetovanje ma kakav novac tražio, onda bi se moje držanje dalo razumeti.“

Nazivali su ga dobrim besednikom, što se može pripisati njegovom stalnom traganju za znanjem i istinom, zbog koga je često razgovarao sa ljudima (najčešće mladim) ne bi li im prvo dokazao da ne znaju ni ono u šta su bili sigurni, a zatim im pomagao dođu do saznanja.

Ako znamo da je za Sokrata znanje samo ono što čovek sam misaono stekne, biće nam jasno zbog čega se služio tom veštinom, koja je kasnije nazvana babička veština.
Pomaganje mladima da stignu do saznanja ljutilo je naročito tri spomenuta građanina Atine. Ne odbacujući mogućnost da nenamerno možda i ima loših uticaja na učenike, u odbrani kaže:

„Da li, recimo, svi ljudi čine konje boljima, a ima samo jedan koji ih kvari, ili je nešto sasvim suprotno, to jest, ima jedan koji ume da ih čini boljima, to je konjušar, dok ih svi ostali koji ih jašu kvare? Zar to nije slučaj ne samo sa konjima nego i sa svim ostalim stvorenjima? Pa to bi bila prava sreća za omladinu ako je samo jedan kvari, dok su joj svi drugi od koristi.“

Stižemo do politike, odnosno do toga zašto Sokrat i ova predstava nisu za vlast. Politika ovog grčkog filozofa nije zanimala.

„Vi ste od mene često slušali gde govorim da se u meni javlja nešto božansko i demonsko, to je neki glas koji me prati još od rane mladosti i kad god se javi uvek me odvraća da ne činim ono što nameravam, ali me nikada ne navraća ni na šta. To je ono što me sprečava da se bavim državnim stvarima… Da sam ja, građani, seo u politička kola, ja bih već davno poginuo, pa ne bih bio od koristi ni vama, ni sebi. Nema toga čoveka koji bi mogao spasti život ako bi se otvoreno i časno usprotivio ma kom narodnom saboru.“

Ako do ovog dela oni pronađeni u ovome ne bi zadrhtali, onda se to mora dogoditi posle dijaloga Fedona i Sokrata, koji prenosim samo delom:

„Država više ceni gomilu nego znanje.“

„Tako je to uvek, moj Fedone, kad narodom upravljaju besednici koji nadugačko razvlače svoje govore kao što bakrači, kad udariš o njih, dugo ječe, dokle god ruku ne metneš na njih.“

Presuda je bila ispijanje otrova, ali je smrt bilo moguće izbeći. Sokratu su prijatelji nudili pomoć, na čelu sa Platonom, predlažući mu da pobegne i izbegne nepravdu. Sokrat, čovek koji se celog života zalagao za pravdu i poštovao zakone, takvu mogućnost nije nikada razmatrao. Pobeći je značilo napustiti sve za šta se borio. Pobeći od države značilo je nepravdom reagovati na nepravdu.

Iako nepravednu, odluku sudstva je Sokrat bespogovorno je uvažio, a smrt prihvatio mirno, uz poruku Kritonu da prinese žrtvu (petla) Asklepiju, bogu medicine. Prijatelji okupljeni oko njega čekali su smrt, Sokrat je čekao ozdravljenje.

Ljuba je majstorski predstavio Sokratov karakter, makar onakav kakav se sam nameće iz čitanja o njemu – mudar, neustrašiv, dosledan, istrajan, smiren.

Preneću jedno moje zapažanje, ono glavno. Neko vreme nije bilo video-snimka predstave na internetu nego je postojao samo audio zapis. To je čak bilo dovoljno, čuti takvo poigravanje glasom, i već je jasno o kakvom se glumcu radi. Veličanstveno je slušati ga, bez muke razumeti svaku reč, dok on ubrzava, pa smiruje rečenice, dok upravlja bojom, visinom i snagom glasa. A onda i upijati pokrete, svaki prirodan i svaki na mestu.

Njegovo pametno i vešto upravljanje glasom i baratanje rečima podsetilo me na ono što je Hamlet rekao o glumi:

„O, kako me vređa do dna duše kada čujem kakvog plećatog, razbarušenog klipana kako u dronjnke cepa neku strast da bi cepao uši najjeftinijoj publici u pozorištu, koja nije ni za šta drugo nego za nerazumljive pantomime ili za galamu“,

pa zatim:

„Ali nemojte biti ni suviše krotki, već neka vas uči vaše rođeno osećanje mere, udesite radnju prema reči, a reč prema radnji, i starajte se naročito da nikada ne prekoračite granice prirode.“

Ljuba je bio glumac sa merom.

Piše: Katarina Albijanić