Hamlet – večita enigma

Hamlet Vilijema Šekspira po mnogima je najveći i najznačajniji dramski komad svih vremena i ta tvrdnja se može podupreti iz bezbroj uglova. Za Hamleta je svako makar čuo, a ko god da delo pogleda ili pročita formiraće svoj lični stav o brojnih životnim pitanjima koja se postavljaju.

Poznato je da je sižee za svoja dela Šekspir često uzimao iz radova drugih pisaca i istoričara, pa je tako Kako vam drago (As You Like It) zapravo prerađena novela Tomasa Lodža Rozalinda, a Rozalinda je prerađena narodna legenda. Romeo i Julija potiču iz speva Artura Bruka iz 1562. Tragična istorija Romeusa i Džulijet, koja neodoljivo podseća na novelu napuljskog stvaraoca Masuča Salernitana o Đanoci i Mariotu iz 1476. Za izvor svojih „hronika” (Henri IV, Henri V, Henri VI, Henri VIII, Ričard II, Ričard III) uzimao je istorijske spise Rafaela Holinšeda i poigravao se likovima, mešajući činjenice sa fikcijom. Međutim, tadašnje shvatanje stvaralaštva mnogo se razlikovalo od današnjeg.

Umetnička dela nisu bila proizvodi namenjeni određenom tržištu, već zajednička intelektualna svojina čitavog naroda. Danas je umetnost zaštićena autorskim pravima, ali kada govorimo o delima srednjeg veka, plagijarizam je prejaka reč.

Pa je tako priča o Hamletu, danskom kraljeviću zapravo holandska narodna priča o izvesnom Amletu koju je zapisao istoričar Sakso Gramatik u svom delu Danska istorija iz 1516. Krajem 16. veka u Londonskim pozorištima pojavila se izgubljena predstava Ur-Hamlet, koja se danas pripisuje Tomasu Kidu.

Kroz ovu priču, Šekspir postavlja pitanja o tome šta znači biti čovek, koja je granica između dobra i zla, kako i da li opravdati zločin i da li dužnost nadjačava moral. Hiljade stranica napisano je na temu lika Hamleta i mnogi mislioci su dali svoj sud, ali odgovor na pitanje zašto Hamlet okleva nije pronađen.

Evo nekoliko najpopularnijih tumačenja danskog kraljevića.

Hamlet kao edipovac

Psihološki pristup tumačenju književnosti podrazumeva analizu procesa stvaranja dela, ličnosti autora i kako se ona prenosi na delo, kao i pojedinačnu analizu fiktivnih likova. Ovaj pristup je relativno moderan, jer je procvetao u 20. veku zajedno sa psihoanalizom. Naravno, ključna ličnost za ovaj pokret je Sigmund Frojd.

Frojd lično se bavio fenomenom Hamlet. U svom delu Tumačenje snova, Frojd uzima Hamleta za primer svoje teorije o Edipovom kompleksu. Edipov kompleks proizilazi iz Sofoklove tragedije o Edipu, koji ubija svog oca, ženi se majkom i tako postaje kralj. U psihoanalitičkoj teoriji, definiše se kao želja za seksualnom povezanošću sa roditeljem suprotnog pola i osećaj rivalstva sa roditeljem istog pola.

Po Frojdu, koren Hamletovog oklevanja je poistovećenje sa Klaudijem i divljenje čoveku koji je uradio ono što je Hamlet podsvesno želeo. U tom smislu, ubiti Klaudija značilo bi ubiti sebe.

Hamlet potiskuje i određenu količinu srama, krivice i ljubomore, ali kraljević nije svestan svojih potisnutih nagona koji se manifestuju tek nakon značajnog događaja, to jest, ubistva njegovog oca. Ova teorija takođe objašnjava nezainteresovanost za Ofeliju i odbojnost prema erotici koju iskazuje u razgovoru sa njom.

U zavisnosti od interpretacije, scena u Gertrudinim odajama može se uzeti kao argument u korist ove teorije. Najpoznatije tumačenje Hamleta kao epidovca je ono Lorensa Olivijea iz 1948. Još jedan argument bi moglo biti Hamletevo (pre)često pominjanje i razmišljanje o majčinoj bračnoj postelji, kao i insistiranje na njenom nemoralu.

Frojd ide čak toliko daleko da tvrdi da je Hamlet manifestacija potisnutih nagona samog Šekspira.

Još jedno Frojdovo tumačenje ove tragedije je kao Šekspirovog odgovora na smrt prvo njegovog oca, a zatim i sina. Ova pretpostavka potkrepljena je činjenicom da je glavna tema dela odnos sina prema ocu, a ako znamo da je svom sinu jedincu Šekspir dao ime Hamnet, moramo priznati da i ovaj pristup nosi određenu težinu.

Frojdova analiza Hamleta poslužila je kao polazna tačka još jednom psihonalitičaru, Žaku Lakanu. Lakan je istraživao način na koji tekst drame prenosi borbu čoveka protiv požude i predstavlja načine na koje čovek, pogotovo onog vremena, kontroliše svoju požudu, obigravajući oko nje, ignorišući je i kanališući je na razne druge načine.

Lakan je takođe definisao model podele na sebe i druge u književnosti, to jest, filozofsko stajališe po kom je uvek prisutno otuđenje individue od drugih ljudi i nemogućnost prihvatanja. Po ovom modelu, Hamlet posmatra sve oko sebe kao kvarne, ne mogavši da prepozna mane u sebi samom. Stoga danskog kraljevića možemo posmatrati i kao narcisa i egoistu.

Ženomrzac

Slabosti, ime ti je žena!

Kada njegov stric Klaudije ubije Hamletovog oca (takođe Hamleta) i oženi se njegovom majkom, u protagonisti se bude teška osećanja, duboka potresenost i žaljenje za ocem koga ne može da preboli. Krivicu za ovu duboku melanoliju u koju je zapao Hamlet prebacuje na svoju majku i tu ozlojeđenost generalizuje na čitav ženski rod.

Iz promenljivog odnosa sa Ofelijom, vidimo koliko su Gertrudini postupci uticali na Hamleta. Ofelija ga na početku idealizuje i čini se da se oni iskreno vole. Ali po instrukcijama svog oca Polonija, Ofelija se udaljava od Hamleta što u njemu dodatno pojačava averziju prema ženama.

Hamlet prema ženama oseća gađenje. Iz svog iskustva izdatog sina i odbačenog ljubavnika, Hamlet zaključuje da su sve žene neverne, slabe i nesposobne da budu odane. Kroz Hamletove oči žene u ovoj drami su pasivne i povodljive jer kraljević nije sposoban da sagleda situaciju iz njihovog ugla, ugla poslušne ćerke čiste duše i ugla kraljice koja je ostala bez kralja i samim tim bez ikakve zaštite.

Hamletov vid je pomućen žalošću za ocem, kog je video kao savršenog muža, i ne može da shvati niti opravda tako brzu udaju svoje majke. Jedino objašnjenje je da je Gertruda pohotnica koja nije mogla da kontroliše svoje nagone. Cinizam prema Gertrudi postaje cinizam prema svim ženama.

Žene lažu, varaju, manipulišu, prave mostrume od svojih muževa i prave se nevine a zapravo su promiskuitetne. Pa je tako, paradoksalno, Ofelija najpromiskuitetnija baš zato što je skoro anđeoski nevina.

Sa druge strane, činjanica je da je svojom udajom Gertruda lišila Hamleta trona koji mu je pripadao posle očeve smrti. Ovo je izdaja ne samo na ličnom,već i na političkom nivou.
Ipak, u poslednjoj sceni Gertruda svesno ispija otrovano vino namenjeno Hamletu, pokušavajući da da svoj život u zamenu za njegov. Ovaj čin se može posmatrati kao priznanje njenih grehova.

Sve u svemu, iako se mladi Danac nekima čini kao ženomrzac, sam Šekspir bio je daleko od toga. Gertrudi je data moć da bira vladara Danske. Heroine poput Porcije, Viole ili ledi Makbet su snažne i odlučne žene, iako se nekad oblače kao muškarci.

Hamlet kao vernik

U vreme kada je Hamlet pisan (oko 1600. godine), crkva je itekako uticala na svačiji pogled na svet. Građani su bili rastrzani između katoličanstva i protestantizma, a za samog Šekspira se smatra da je u javnosti bio protestant, a potajno katolik.

U svakom slučaju, ateisti su bili retki. Stoga je opravdano svako delo iz ovog perioda posmatrati iz ugla religije.

Nije nemoguće da je razlog Hamletovog oklevanja da osveti oca upravo religija. Prvo, mnoge aluzije iz Hamletovog razgovora sa duhom oca mogu se protumačiti kao izraz religioznosti. Činjenica da je duh zarobljen u čistilištu može se uzeti za dokaz postojanja pakla i raja u ovom kontekstu.

Zatim, Hamlet se školovao na Univerzitetu u Vitenbergu, mestu gde je Martin Luter začeo protestantizam, pa možemo pretpostaviti da i sam pripada ovoj religiji. Ali kao definitivno priznanje Hamletove vere uzima se scena kada kraljević razmatra ubistvo Klaudija tokom molitve.

Hamlet je zbunjen. Kao protestanta učili su ga da čistilište ne postoji, a eto njegovog oca upravo tu. Kao hrišćanina učili su ga da je ubistvo greh, a upravo to se očekuje od njega. Prilika da smakne Klaudija dok se on moli je savršena, ali ako mu oduzme život tokom molitve, neće li se njegova duša pokajati i završiti u raju?

I na kraju, neće li ubistvo, pa makar bila i osveta, ukaljati Hamletovu dušu i osuditi ga na večni pakao? Kada ga konačno napadne, bes mu odagna svaku pomisao na veru. Kako je vera zanemarena, više mu nije prepreka.

Ova pitanja koja muče našeg junaka predstavljaju ga u neočekivanom svetlu; Hamlet je samo čovek, kao i svako od nas.

Humanista

Sa druge strane, možemo posmatrati Hamleta kao čoveka okrenutog čoveku i nekim višim, filozofskim idealima. Kao dugogodišnji učenjak, Hamlet je primoran da se vrati na dvor gde vladaju spletke, izdaje, špijunaža i makijavelizam. U ovom okruženju snalazi se kao riba na suvom.

Na početku, vidimo da Hamlet ima neke uzvišene stavove prema ljubavi i moralu. Prijateljstvo ceni i poštuje, a grozi se licemerja, što vidimo iz njegovog odnosa sa Horacijem s jedne, i Rozenkrancom i Gildensternom sa druge strane. On je obrazovan, načitan, interesuje se za umetnost.

Inteligentno koristi svoje retoričke veštine da pripremi klopku za Klaudija u saradnji sa glumačkom trupom koja posećuje dvor.

Kada se mladi idealista susretne sa opštim nemoralom koji vlada kod kuće, preispituje sve što zna o životu i teško mu je da pronađe svoje mesto u novonastaloj situaciji. Ali iznad svega, ne može da pronađe opravdanje dovoljno dobro za oduzimanje ljudskog života. Koliko god Klaudije bio kvaran i destruktivan, Hamlet ne može da se pomiri sa ubistvom, pa čak ni čoveka koji mu je smaknuo oca.

Hamlet postavlja pitanja o tome šta znači biti čovek, koliko vredi ljudski život, šta je u suštini dobro, a šta zlo. Baš ovi univerzalni motivi garantuju Šekspirovom Hamletu status neprevaziđenog dela.