Počela bih ovo parafrazirajući jednog od najznačajnijih jugoslovenskih rok novinara, Branka Vukojevića, koji je još pre više decenija pisao da je pitanje da li je rokenrol umetnost, još uvek, dilema samo gluvih.
Kao poseban žanr muzike, koji je nastajao pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, on se sve više razvijao i napredovao, dopuštajući da na njega imaju uticaja i ostale umetnosti, ne samo muzika, kao i da on ima uticaja na druge umetnosti.
Naravno, ono što je najviše i najčešće imalo uticaja na muziku bila je književnost. Još za vreme ekspresionizma i impresionizma, književnost, slikarstvo i muzika počeli su da sarađuju i da se prožimaju međusobno.
Književnost i muzika, postale su veoma prisne pogotovo s početkom 20. veka. Neki žanrovi toliko su uznapredovali da se njihovi tekstovi, u stvari, mogu nazivati književnošću, samo sa zvucima instrumenata u pozadini; a kad smo već kod književnosti, red je priznati da i u njoj samoj ima muzike, da njen ritam naracije, njeno ubrzavanje i usporavanje vodi ka muzičkoj logici teksta. Svaka knjiga, bio to roman ili poezija ima svoj ton, ritam, skladnost.
Tako dolazimo do rokenrola, koji ume biti potpuno neskladan, haotičan i napadan, ako je u pitanju, na primer, pank.
Počnimo sa pretpostavkom da je rok muzika postala jedna veoma ozbiljna umetnička forma izražavanja koja je svoj naglasak imala na mladima, na bavljenju ideologijom, slobodi, pobuni itd. Njen način ka usmeravanju vrednostima značajno je drugačiji od drugih umetničkih oblika.
I baš kao što je rok muzika tako postala deo opšte kulture, politike, društva, itd. književnost rok muzike je postala deo književnog sveta. Rokenrol je doživeo da bude razmatran kao društvena i kulturna pojava, a ne marginalna i subkulturna.
Grobnica za Borisa, čovječe
Na rokenrol muziku najčešće je imala uticaja poezija, ali i proza. Poznati romani bili su u nazivima pesama ili čak albuma, pogotovo ako je neko iz benda bio opsednut knjigama, poezijom ili romanima, što je bio vrlo čest slučaj sa rokerima šezdesetih i sedamdesetih godina.
Neke poznate knjige su bile uzrok nastajanja specifičnih zvukova velikih bendova. Tako je na psihodeličnost Pink Flojda uticala, tada veoma popularna Tibetanska knjiga mrtvih koju su fanatično čitali članovi benda. Tako je sasvim očekivano da su, na primer, neke Bowieve pesme prožete temama iz romana, s obzirom na to da je on bio veliki čitalac i obožavalac svih umetnosti, a pogotovo književnosti.
No, htela bih da pređem na domaći rokenrol koji me je uveo u svet naše književnosti ponajviše i zbog kojeg me je prvi put opsela misao o udelu književnosti u rokenrolu uopšte. Elem, rečenica u ovom podnaslovu je stih Azrine pesme Filigranski pločnici, sa istoimenog albuma. Pročitajmo celu strofu:
Ja sam kralj
Sudbina je metresa
Sa zastakljenim očima
Upravo prelazim ulicu.
Ponekad i osjetim, na vrhovima prstiju
Grobnica za Borisa, čovječe.
Navodim ove stihove jer su to stihovi u kojima se može osetiti koliko mešanje književnosti u rokenrol može da bude preko potrebno, pogotovo ako se dobro upotrebi, kako je to Štulić maestralno uradio u ovoj pesmi.
Naravno, potrebno je poznavati, u ovom slučaju, sam Kišov roman Grobnica za Borisa Davidoviča, i probleme koji su usledili nakon njegovog izlaska. Mračnu pozadinu koju ima sama knjiga takođe je dobila i pesma. Takoreći, pozadina knjige i osećaj koji pruža stopio se sa pesmom koja daje isti osećaj i prizvuk.
Kad smo kod jugoslovenskog rokenrola, obavezno se moraju spomenuti stihovi Miljkovića koji su se našli u poznatim rok pesmama Partibrejkersa, Bijelog Dugmeta i Zabranjenog Pušenja. Bijelo Dugme (i ostala dva benda) su u jednim od svojih najpoznatijih pesama upotrebili Miljkovićeve stihove iz pesme Poeziju će svi pisati. Kod Bijelog Dugmeta u pitanju je stih Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju (Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo), koji u Brankovoj pesmi izgleda ovako:
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
ali:
Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj?
Obe pesme dobijaju snagu i neku vizionarsku sliku (jer je književnost jedna vizionarska umetnost, kao i rokenrol) , samo zbog tog moćnog stiha.
Zabranjeno Pušenje u svojoj pesmi Od istorijskog AVNOJ-a kaže: Sloboda očigledno nije umjela da pjeva, aludirajući ne samo na Miljkovićevu pesmu već samu Miljkovićevu slobodu koja peva.
Partibrejkersi su stih iz iste pesme: Tamo gde je bilo srce stajaće Sunce savršeno uklopili među jake hard rok rifove u pesmi Hoću da znam.
Dakle, pesma koju je Branko napisao 1956. postala je jedna rok pesma s obzirom na to koliko su se stihovi iz iste upotrebljavali u rokenrol himnama bivše Jugoslavije.
Rokenrol za nobela
Naravno, svi znamo da je Bob Dilan 2016. godine dobio nagradu svih nagrada – Nobelovu nagradu za književnost.
Da se podsetimo, jedan od najbitnijih zadataka književnosti, i umetnosti uopšte, jeste da dopre do slušalaca, gledalaca, čitalaca. Mora da dopre do naših umova, do naših duša, da nas pokrene, nadahnjuje, a ponekad i spasi. Bob Dilanova muzika je savršen primer svega toga.
Ako je iko uzdrmao javnost, vlast i mlade naraštaje bio je to Dilan sa svojim ogromnim stihovima, koje je dovoljno samo čitati, bez propratne gitare i usne harmonike u pozadini da bi se videla sama njihova muzikalnost, harmoničnost i lepota.
Očajni i ljubomorni književnici i umetnici sveta, gluvi u metaforičnom smislu, bunili su se nagradi nazivajući je nepravednom i besmislenom zato što su smatrali da je tim tekstovima potrebna muzika kako bi stihovi dobili smisao, ili im je čak smetalo to što je poznat već za života. Ako i dalje ne verujete, evo par najpoznatijih Dilanovih stihova na engleskom i prevod Dragoslava Andrića na srpski jezik, takođe divan:
Oh, what did you see, my blue-eyed son?
Oh, what did you see, my darling young one?
I saw a newborn baby with wild wolves all around it
I saw a highway of diamonds with nobody on it
I saw a black branch with blood that kept drippin’
I saw a room full of men with their hammers a-bleedin’
I saw a white ladder all covered with water
I saw ten thousand talkers whose tongues were all broken
I saw guns and sharp swords in the hands of young children
And it’s a hard, and it’s a hard, it’s a hard, it’s a hard
And it’s a hard rain’s a-gonna fall.
Prevod Dragoslava Andrića:
O, šta si video, plavooki sine?
Šta sve vide, mili, usred te tuđine?
Novorođenče međ vucima što reže,
I drum od dragulja od koga svi beže,
Crne šume videh, i krv po tom drvlju,
Ljude s čekićima zamazanim krvlju,
Poplavljen trem videh, a u toj baraci
Trista govornika s jezikom u šaci,
I oštre mačeve i puške hajduka
Što ih je nejaka dečja vukla ruka,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.
Još rokenrol – književnih sudara
Trenutke dodira rokenrola i književnosti ne možemo ni pobrojati. Haksli je možda bio u dosluhu sa hipi pokretom (iz budućnosti), a Jagger je napisao Simpathy for the Devil inspirisan Majstorom i Margaritom.
Joe Strummer je Ghetto Defandant napisao inspirisan Remboom i ostalim simbolistima, a Morisson je gutao i Remboa i Blejka, i čak svoj bend nazvao po Hakslijevim Vratima percepcije (The Doors of Perception).
Pesma White rabbit od Jafferson-a otvoreno aludira na Alisu u zemlji čuda. Patti Smith je Majakovskog videla kao prvu rok zvezdu, jer: ruski pesnik, maloletni anarhista, lepi 22-godišnjak u jurnjavi od policije. On je još tada imao rokenrola u sebi i svojim pesmama. Dakle, i rokenrol je bio u književnosti još dok nije postojao u muzičkom obliku.
Dakle, može se reći da, ako književnost nosi muziku u sebi, onda i rokenrol u sebi čuva, tumači i preoblikuje književnost. Ako izolujete poetski jako vredne rok stihove, ostajete bez muzike, a ako iz muzike izbacite tekstove skraćujete književnu umetnost za neka poetska remek-dela.
