Moda je nezaobilazna društvena pojava, odraz je kulturnih epizoda i pod uticajem je društvenih, političkih i umetničkih događaja. Moda jeste, i biće „ogledalo našeg vremena“. Ona nikada nije ratovala niti se ikada protivila nauci a ipak je bila prisutna, ponekad kao glavna komponenta, a ponekad kao sporedna, samo spoljašnja veza svih istorijskih događaja.
Moda kao simbolička komunikacija
Kada je 1769. godine nakon dužih pregovora potpisan ugovor o braku između Marije Antoanete i Luja XVI nije se moglo ni pretpostaviti da će njena uloga u društvu i njena hrabrost za drugačijim stilizovanjem svog tela menjati okvire ponašanja tadašnjih žena, a nešto kasnije i da će poslužiti kao inspiracija mnogim ženama i dizajnerima u svetu.
Pored svih istorijskih momenata vezanih za monarhiju Francuske u doba vladavine Luja XVI i pored svih ogromnih šteta iste porodice, svet je zapamtio prilagođavanje Marije Antoanete u francusko društvo. A opet, ono što je od nje zatraženo na samoj granici između Francuske i Nemačke bilo je da se pored austrijskog državljanstva odrekne i svoje garderobe.
Dakle, moda je sredstvo identifikacije i socijalizacije, obaveza prestiža i naravno, primenjena umetnost.
Večita misterija je i pitanje: „Šta ljudi prvo primete na nekoj osobi?“ Prirodnu lepotu, oči, ruke, lakomislenost Marije Antoanete, ili brzopletost? Ili jednostavno garderobu koja upotpunjuje sve osobine čoveka kojeg posmatramo? Stil je identitet i to je ono što smo naučili od Marije Antoanete; njena opsesija modom nas je naučila stilizovanju, a njena raskalašnost nas je naučila da je manje više (Less is more).
Laž je kada se iza stila krijemo jer ga mi izgrađujemo, i to je laž koju jedino mi kao nosioci prepoznajemo. Moda često može zameniti pozorište ako je posmatramo kao primenjenu umetnost, a mi kao nosioci iste određujemo i svoju publiku i biramo vreme i trajanje aplauza.
Svaki novi stil obično postaje moderan a kada prođe moda tog stila, ukoliko se ne prilagodi društvenim okvirima, društvo ga osuđuje na propadanje.
Autentičan stil pokazuje različitost, određuje individualnost, jedinstvenost i neobičnost svoje strukture, odraz je ukusa, određuje građu i deluje kao neraskidiva veza. Moda često ide u korak sa stilovima različitih ljudi.
Stil, pošto nastaje unutar osobe, ima svoju večnu podršku, dok moda nema svoju bazu jer nastaje kao rezultat već postojećih stilova.
Trajni simbol tragedije koja je po svemu odredila dalji put američke istorije nije zapamćena po kampanji američkog predsednika niti po njegovom mandatu,zapamćena je po atentatu istog i po ružičastom kostimu koji postaje „živi“ fenomen nesreće, dok je pre toga predstavljao modno-politički kompromis, nije čak bio ni predmet, bio je kompromis.
Ružičasti kostim žene zvana Jackie
Jacqueline Lee Bouvier Kennedy Onassis bila je ikona modnog stila šezdesetih godina dvadesetog veka. Godine koje su obeležile socijalno-kulturne promene i naučna dostignuća ostala su u senci jedne suknje dužine do pola kolena i jednostavnog sakoa od tvida i svojim prisustvom definisale odlučujući momenat američkog društva.
Ono što smo naučili od Jackie O. je da je svaki trenutak koji preživljavamo drugačiji od prethodnog i da ne očekujemo previše od njega. Njena odlučnost i njena hrabrost inspirisale su čitavu kolekciju tadašnjih najpoznatijih modih dizajnera širom sveta, onog trenutka kada je napustila Belu kuću, i priuštili nam mogućnost da se identifikujemo sa njenim stilom, dok nam je njena ličnost ostala misterija.
Dakle, stil je identitet, vizuelna karakteristika po kojoj smo prepoznatljivi, naša legitimacija u svakodnevnom životu. Moda je podsetnik i indikator smera u kojem se društvo kreće, njenu prisutnost određuju trendovi, a trendovi su prolazni, nisu jedinstveni, a ponekad su i ciklični.
Moda sa lakoćom prati naučna dostignuća, dok je stil unutrašnja spona između spoljašnjeg sveta i čoveka, i on se samo razvija i utiče na modne promene. Dakle, stil zavisi od životnog tempa modernog čoveka.
Stil i industrijska revolucija
Pronalazak parne mašine nije izazvao samo velike promene u proizvodnji.
Naime, nagli društveni razvoj druge polovine XVIII veka kada ručnu proizvodnju počinje zamenjivati parna mašina događaju se unutrašnje migracije i dolazi do pojave kiča.
Kič je nemački termin za popularnu i komercijalnu umetničku produkciju, proizvod je masovne kulture i rezultat je industrijske revolucije. Pojavom parne mašine, ona nekolicina seljaka koja nije mogla da održi svoj život na selu morala je da se povinuje novim uslovima tržišta i da se preseli iz sela u grad.
Dakle, seljaci naseljavaju gradove, u novim još uvek ne prilagođenim uslovima gube svaki trag svoje „narodne kulture“, čija je baza najviše na selu, i tragaju za novom vrstom kulture, te društvo prateći zahteve tržišta stvara zamenu za pravu kulturu, odnosno kič.
U svojoj osnovi kič je imitacija stilova elite, a ono što neki predmet čini kičem jeste da je on masovno proizveden i da predstavlja kopiju nekog originalnog predmeta ili modela koji se smatra elegantnim. Da li ljudi vole da oponašaju ili samo žele da smanje odgovornost i da se oslobode od muke izbora?
Moda kao oblik klasne diferencijacije
Moda vodi pojedinca na put kojim svi idu jer ljudi teže grupaciji, dok je stil potreba za razlikovanjem. Moda je i odraz klasne podele koja sa jedne strane određuje povezivanje, a sa druge strane se ograđuje od grupe ljudi koja se nalazi na nižoj društvenoj lestvici. Ona nikada nije bila pitanje korisnosti. U ljudskoj prirodi da težnja da se uzdigne i sasvim je logičan pristup „nižih klasa“ da teži za spoljašnjim oponašanjem „elite“ jer im je takav pristup najpristupačniji, a dostupnost je već termin koji beleži vreme u kojem se mi danas nalazimo.
Nekada se radilo o razlikovanju klasa a ne ličnosti. Danas je to obrnuto, radi se o razlikovanju ličnosti a ne klasa. Vreme u kojem se nalazimo i tehnološka revolucija nam obezbeđuju dostupnost različitih stilova i informacije.
Dakle, kako stilizovati modu kroz godine? Jednostavno, informacijom i dostupnošću svoje ličnosti.
