Malo je reditelja, pa čak i onih velikih, koji se mogu pohvaliti Zlatnom palmom u svojim vitrinama. Još je manje onih koji su ovu nagradu, jednu od najznačajnih filmskih u Evropi, osvajali dva puta. U takvo odabrano društvo reditelja, spada i veliki britanski filmaš Ken Louč.
Poznat po društveno angažovanim filmovima u kojima se bavi običnim, malim ljudima, svoju prvu Zlatnu palmu osvojio je 2006. godine za film Vetar koji njiše ječam. Prošle godine, ovu prestižnu nagradu osvojio je po drugi put za Ja, Danijel Blejk, film koji po mnogim listama i mišljenjima nekih kritičara spada u najbolja ostvarenja u 2016. godini.
Radnja filma Ja, Danijel Blejk
Danijel Blejk, glavni lik ovog filma, sredovečni je stolar kome doktor zabranjuje da radi, nakon što preživljava srčani napad. Kao neko ko još nema penziju i ostaje bez osnovnih sredstava za život, Blejk se obraća raznim službama za pomoć nezaposlenima, kako bi ostvario svoja prava.
Upravo tada, suočiće se sa komplikovanim birokratskim sistemom koji mu do tad nije bio poznat i ući u začarani krug iz kog skoro da izlaza i nema. Boreći se za svoja osnovna prava, sasvim slučajno upoznaće mladu samohranu majku dvoje dece, koja takođe nema nikakva primanja, čija je situacija i više nego teška.
Ja nisam klijent, mušterija, niti korisnik usluga. Nisam zabušant, prosjak, niti lopov. Nisam broj nacionalnog osiguranja, ni oznaka na ekranu. Plaćao sam svoje obaveze, ni peni nisam zakinuo i ponosim se time. Ne klanjam se nikome, susede mogu da pogledam u oči i pomažem im ako mogu. Ne prihvatam niti tražim milostinju. Zovem se Danijel Blejk. Čovek sam, nisam pas. I zato zahtevam svoja prava. Tražim da se prema meni ophodite sa poštovanjem. Ja, Danijel Blejk, jesam građanin, ni manje ni više od toga.
Drugačija, dehumanizovana Evropa
Kroz priču o Blejku i mladoj samohranoj majci kojoj on nesebično pomaže, ovaj film dotiče se mnogih tema. Pre svega, govori o problemima malog čoveka, njegovoj borbi i istrajnosti, uprkos svim mogućim preprekama na koje nailazi.
U ovom slučaju, ta prepreka je užasni, dehumanizovani birokratski aparat, koji je samo oličenja sveta i društva u kome živimo. U takvom birokratskom sistemu, poštovanje formalnosti (rokovi, žalbe, pozivi) često je bitnije od same namene njegovog postojanja, a to je da bude servis u službi svih građana.
Kroz socijalnu ili, kako neki vole reći za filmove Louča, dokumentarnu dramu, on vešto i na jednostavan način postavlja život na film. Prikazujuću epizodu iz života Danijela Blejka, poštenog radnika i uzornog građanina, Ken Louč pokušava govoriti o jednoj drugačijoj Evropi, nasuprot one uređene i savršene, kakvom je bar mi na ovim našim prostorima često zamišljamo.
U toj Evropi i demokratskim, neoliberalnim društvima, videćemo, puno toga ne funkcioniše kako treba. Često obični, pošteni ljudi postaju žrtve upravo takvog sistema. Pretvarajući se u ogromno birokratsko čudoviste, takav sistem svoje građane često tretira kao obične brojeve, statističke podatke ili puka imena na papiru .
Ipak, u takvom mračnom svetu, uprokos svemu i dalje postoji ljudskost, dobrota i osećaj za druge, o čemu između ostalog govori ovaj film.
Gledajući Danijela Blejka nisam se mogao oteti utisku kako junak Loučevog filma podseća na Kafkinog Jozefa K, i čiji je položaj sve teži i teži, kako se on bori sve više. Njegova stvarnost postaje noćna mora iz koje se ne može probuditi.
Takođe, ovaj film podsetio me na Dva dana, jednu noć, sjajnu socijalnu dramu braće Darden, koja kao i Ja, Danijel Blejk, na jedan toliko uverljiv i fascinantan način prikazuje svu bespomoćnost malog čoveka i njegove egzistencijalne probleme u surovom kapitalističkom društvu. Ta činjenica i ne čudi, ako se uzme u obzir da je Louč veliki poštovalac braće Darden i njihovog filmskog opusa.
Realizam iz prve ruke
Snimanju ovog filma prethodio je temeljan rad na terenu, kao i brojni razgovori sa ljudima lošeg finansijsko stanja, koji su se našli u sličnoj situaciji kao i Danijel Blejk. S tim u vezi, treba reći kako ova drama nije samo posledica rediteljevog nezadovoljstva i skepticizma, nego rezultat jedne strašne realnosti koju mnogi građani žive iz dana u dan.
Kada govorimo o glumačkim izvedbama, Dave Johns u ulozi stolara i Hayley Squires u ulozi samohrane majke, svojom uverljivom i odličnom glumom, samo su doprineli osećaju da gledamo stvarni život na filmu: život koji nije bajka i gde pravda ne pobeđuje često.
Uz određenu dozu britanskog humora i šarma koji poseduje, Ja, Danijel Blejk, odlična je i više nego realistična drama, koja će nekima naterati i suze na oči. Kada to pođe za rukom reditelju, a da pritom ne igra na patetiku, jeftinu emociju i zloupotrebu iste, može se reći da je on svoj posao obavio više nego uspešno.
Iako iza sebe ima pregršt dobrih filmova, nagrada i godina staža, Louč kao da je na početku karijere, pun entuzijazma, žara i inspiracije, koji su definitivno neophodni da bi se snimio jedan ovakav film.
Po ko zna koji put, on dokazuje da je reditelj koji zna i može snimiti film koji će doći do srca publike i svojom porukom i društvenom angažovanoćsću biti mnogo više od samog filma.
Ja, Danijel Blejk je hrabar, preko potreban i jedan od najboljih filmova iz prošle godine, koji, kako reče Louč, možda neće promeniti svet (jer filmovi nemaju tu moć), ali će mnoge rastužiti, uznemiriti ili navesti na razmišljanje, što je za početak i više nego dovoljno.
