Zbog toga što mu je ponuđeno da održi predavanja 1985. godine na Harvardu, koja su pre njega držala i druga velika imena svetske književnosti poput Borhesa, Eliota, Frosta, slavni italijanski pisac Italo Kalvino počeo je da piše zbirku tekstova o književnosti u kojoj su, u stvari, otelovljeni njegovi vrednosni stavovi.
Umro je nedugo pre završetka, a ovi spisi su dobili naziv Američka predavanja. Možda i najzanimljiviji od tekstova iz ove knjige je naslovljen imenom Brzina.
Kalvino počinje razmatrajući opijajuću moć pripovedanja:
„U momentu u kome se neki predmet pojavi u priči, on je ispunjen posebnom silom i postaje kao pol u magnetnom polju, čvor u mreži nevidljivih odnosa. Simbolika predmeta može biti manje više primetna, ali ona je uvek tu. Možemo čak reći da je svaki predmet u priči magičan.“
Onda nastavlja o brzini:
„Ne želim reći da je brzina vrednost sama po sebi. Vreme pripovedanja takođe može biti usporeno, ciklično, nepokretno. U svakom slučaju, priča je operacija izvršena na trajanju vremena, čarolija koja deluje na protok vremena, skraćujući ili produžavajući ga.“
On dalje piše:
„Sicilijanski pripovedači koriste izreku Priči ne treba vreme… Izostavlja nepotrebne detalje, ali naglašava ponavljanja: na primer, kad priča sadrži seriju istih prepreka koje treba da savladaju različiti ljudi. Detetovo zadovoljstvo u slušanju priča delimično leži u iščekivanju stvari koje očekuje da budu ponovljene: situacije, fraze, izreke. Baš kao što u poemama i pesmama rima pomaže da se stvori ritam, tako i u proznom narativu postoje događaji koji se rimuju.“
Kalvino ukazuje na narodne priče i bajke kao posebni, trajni primer maestralnosti brzine:
„Sve pomenuto ima neophodnu funkciju u fabuli. Prva osobina narodnih priča je ekonomičnost izražavanja. Najčudnovatije avanture su prepričavane sa fokusiranošću na suštinu. Uvek postoji borba sa vremenom, naspram prepreka koje sprečavaju ili odlažu ispunjenje želja, ili vraćanje nečega dragocenog, ali izgubljenog. Ili vreme može potpuno stati, kao u dvorcu Uspavane Lepotice.“
Zbog odnosa brzine kao fizičke veličine i umne brzine, Italo Kalvino ovde citira i Galileja:
„Kad bi razgovor o nekom teškom problemu bio kao nošenje tereta, mnogo konja mogu poneti više vreća žita nego jedan konj, i ja bih se složio da bi mnogo razgovora uradilo više nego jedan; ali razgovor je kao galopiranje, ne kao nošenje, i jedan galoper može brže ići nego sto teretnih konja.“
Kalvino razmatra opsednutost ljudi brzinom i književnost kao odgovor na sve to:
„U dobu kada drugi, fantastično brzi mediji trijumfuju i povećavaju rizik da se sva komunikacija poravna u jednu, homogenu površinu, funkcija književnosti je komunikacija između stvari koje su različite, prosto zbog različitosti, ne umanjujući, već ističući razlike između njih, prateći pravi smisao pisanog jezika.“
„Motorno doba nam je nametnulo brzinu kao merljivi iznos, rekorde koji su prekretnice u razvoju napretka ljudi i mašina. Ali mentalna brzina ne može biti izmerena i ne dopušta poređenja ili nadmetanja; niti se mogu prikazati njeni rezultati u istorijskoj perspektivi. Mentalna brzina je dragocena sama po sebi, pružajući zadovoljstvo svakome ko je osetljiv na takve stvari, a ne za praktičnu korist koja iz nje može biti stvorena. Brzo zaključivanje nije nužno bolje od dubokomislenog. Daleko od toga. Ali komunicira nešto posebno što je izvedeno iz same brzine.“
Kalvino raspravlja i o umeću digresije:
„U praktičnom životu, vreme je oblik bogatstva za koje smo sebični. U književnosti je vreme oblik bogatstva koji se troši u dokolici i u samoći. Ne moramo biti prvi koji će proći ciljnu liniju. Naprotiv, ušteda vremena je dobra stvar, jer što više vremena uštedimo više ćemo moći priuštiti da trošimo. Brzina stila i misli znači iznad svega agilnost, pokretljivost i lakoću, sve kvalitete koji idu sa pisanjem gde je prirodno odstupiti, skočiti s jedne teme na drugu, izgubiti nit stotinu puta i naći je opet, posle stotinu preokreta i obrta.“
Inspirisan Lorensom Sternom, Kalvino piše:
„Digresija je strategija odlaganja završetka povećavajući vreme unutar dela, neprestano izbegavanje ili bekstvo. Od čega bekstvo? Od smrti, naravno.“
On dalje citira Karla Levija iz predgovora Sternove knjige „Tristram Šendi“:
„Smrt je sakrivena u časovnicima… Svako sredstvo i svako oružje je opravdano da se spasiš od smrti i vremena. Ako je duž najkraće rastojanje između dve sudbinske i neizbežne tačke, digresija će je produžiti; ako ove digresije postanu tako složene, tako zamršene i krivudave, tako brze da sakriju svoje tragove, ko zna, možda nas smrt neće moći naći , možda će se vreme izgubiti usput i možda ćemo ostati sakriveni u našim pokretnim skrovištima.“
Smrt Itala Kalvina koja je sledila nekoliko nedelja nakon pisanja ovih tekstova ide u kontekst sa sledećim odlomkom iz ovog eseja:
„Zato što nisam posvećen besciljnom lutanju, preferiram da verujem da će me duž, u nadi da će se linija produžiti u beskonačnost, načiniti nedostižnim. Volim da računam dužinu putanje mog bekstva, očekivajući da ću biti sposoban da se odapnem kao strela i nestanem preko horizonta. Ili ako ima previše prepreka na putu, da ću izračunati serije pravolinijskih segmenata koji će me izvesti iz lavirinta, što je brže moguće.“
„Od mladosti, moj lični moto je bio stara latinska izreka, Požuri polako.“
Kalvino objašnjava šta je po njemu tajna dobrog pisanja:
„Moj književni rad je od početka usmeren ka praćenju munjevitih trenutaka umnih tokova koji hvataju i povezuju tačke udaljene u prostoru i vremenu. U mojoj naklonosti prema avanturističkim pričama i bajkama, uvek sam tražio neki ekvivalent unutrašnje energije, neku misaonu aktivnost. Uvek sam usmeren na sliku i pokret koji se prirodno pojavljuje iz slike, a istovremeno sam svestan da ne mogu pričati o književnom rezultatu dok ovaj tok imaginacije nije pretvoren u reči. Kao što je za pesnika pisanje stiha, tako je i kod pisca: uspeh se sastoji u pogodnom verbalnom izrazu, koji često može proizlaziti iz bleska inspiracije, ali kao pravilo uključuje strpljenje za traženje prave reči, u rečenici u kojoj je svaka reč nezamenjiv, najefektivniji spoj zvukova i koncepata. Ubeđen sam da ne bi trebalo da bude razlike između pisanja proze i poezije. U oba slučaja je pitanje traženja posebnosti izraza, onog koji je sažet, intenzivan i nezaboravan.“
Na kraju se osvrće na introvertnost i tišinu kao bitne uslove i pokretačku snagu za dobro pisanje:
„Sigurno književnost ne bi postojala da neka ljudska bića nisu introvertna, nezadovoljna svetom kakav jeste, sklona da zaborave na sebe satima i danima, fokusirajući se na nepokretnu tišinu reči. Sigurno da moj karakter odgovara tradicionalnim osobinama esnafa kome pripadam. Oduvek sam bio mrzovoljan, bez obzira na to koju sam masku pokušavao da nosim. Moje divljenje Merkuru je samo težnja ka nečemu šta bih želeo da budem. Ja sam Saturn koji sanja da je Merkur i sve što napišem odražava ta dva impulsa.“
