Hijeroglifi: priča o rešavanju misterije egipatske kulture

Ako danas za nečiji rukopis kažete kako ta osoba piše hijeroglifima, prvo što sagovorniku padne na pamet je nešto nerazumljivo, nečitko. Hijeroglifi su, kao drevno egipatsko pismo, dugo bili misterija za zapadnu civilizaciju koja nikako nije mogla da pronikne u značenje ovog pisma.

Sve dok se nije pojavio Šampolion.

Hijeroglifi, šta je to?

Hijeroglifsko pismo je složen sistem koji kombinuje 4 različita stila šifrovanja, tj. pisma, odakle verovatno potiče i njegova višeznačnost. Ovo je prevodioce zbunjivalo jer je sistem znakova bilo moguće tumačiti na više načina.

Hijeroglafsko pismo kombinuje:

• alfabetsko pismo ‒ u kome jedan znak predstavlja jedan zvuk
• silabičko pismo ‒ u kome jedan znak može predstavljati čitav slog
• ideografsko pismo ‒ u kome jedan znak može predstavljati čitav pojam
• determinativno pismo ‒ koje služi da se napravi razlika između prethodnih pisama; njegovi znaci nemaju nikakvo samostalno značenje već dopunjuju ostale.

Svakako da prvim prevodiocima nije pomagalo ni to što je postojalo pregršt pogrešnih informacija iz grčkih i rimskih spisa o egipatskom hijeroglifskom sistemu. Svi opisi iz ovih zaspisa tvrdili su kako hijeroglifi imaju simboličko i filozofsko značenje. Istina, ovo nije bilo potpuno netačno, ali je navodilo prve prevodioce na pogrešan trag.

Tako su oni bili ubeđeni da je čitav jezik simbolički i neverbalan. Ova bezsmislena verovanja išla su dotle da su renesansni učeni ljudi verovali kako je moguće čitati ovaj simbolički jezik a da ga ne povežete ni sa kojim konkretnim jezikom. Ovakvo tumačenje ne samo da je neistinito, već je, iz današnje perspektive, pomalo i smešno.

Počeci dešifrovanja hijeroglifa

Srećom, tokom godina koje slede, istraživači su došli do nekih pretpostavki koje su se kasnije ispostavile za tačne. One su se ticale samog jezika na kojem su bili pronađeni natpisi.

Naime, prevodioci su ispravno pretpostavili da je jezik hijeroglifskog pisma zapravo bio koptski (tj. ono što mi danas nazivamo koptskim jezikom), što u praksi znači da nije neophodno rekonstruisati čitav jezički sistem, dokle god uspete da povežete simbole sa zvukovima.

Ovo je umnogome olakšalo posao prevodiocima, jer je dešifrovanje natpisa koji su pisani izumrlim jezicima o kojima znamo tek malo ili ništa gotovo nemoguć poduhvat.

Veliko otkriće

Prevodioci su postigli veliki uspeh kada je 1799. pronađen čuveni Kamen iz Rozete iz doba kada su Egiptom vladali faraoni dinastije Ptolemejida. Na njemu se nalaze trojezični natpisi koji su obaveštavali o tome kome je hram posvećen. Tačnije, natpis je u suštini bio jedan, samo je bio napisan uz pomoć dva egipatska sistema pisanja koja su bila pomešana sa delovima na starogrčkom.

Uz pomoć ovakvog paralelnog čitanja, prevodioci su uspeli da krenu sa povezivanjem znakova sa zvukovima. Ključ ove zagonetke krio se u činjenici da su egipatski pisari zapisivali imena kraljevske loze unutar specijalnih znakova ‒ takozvanih kartuša, koji su bili u osnovi elipsasti okviri oko imena faraona. Tako ime faraona izgleda kao da je zaokruženo u tekstu, a kartuši su imali da simbolizuju faraonov prsten.

Kada se u Evropi pročulo za ovo epohalno otkriće, francuski lingvista, danas čuveni Žan Fransoa Šampolion bio je prvi među tumačima koji je pretpostavio da kartuši najverovatnije označavaju kraljevsku lozu. Na osnovu ovoga, on je uspeo da dodeli odgovarajuće zvuke pojedinim znakovima.

Bio je prvi koji je našao ime grčkog kralja Ptolomeja među hijeroglifima tako što je uspeo da tačno poveže delove grčkog teksta sa egipatskim na Kamenu iz Rozete. Osim Ptolomeja, tekst je pominjao i Ptolomejevu kraljicu Kleopatru. Upoređujući zajedničke elemente, ovo mu je omogućilo da sa sigurnošću utvrdi da su njegove pretpostavke tačne, odakle je dešifrovanje krenulo, čini se, malo lakše.

Kako je Šampolion uspeo da dešifruje hijeroglife?

Najpre je uspeo da razbije imena unutar kartuša i da ih raščlani na delove. Na neki način, doveo ih je u linearni raspored, koji je zapadnoj civilizaciji lakše shvatljiv.

Tako je uspeo da poveže istovetne simbole, konkretno simbole za P, T, O i L koji su se javili u oba imena. Ostatak je pogodio na osnovu znanja o imenima kraljevske porodice, a vokale je već svakako poznavao iz grčkog. Tako su ova imena bila gotovo potpuno dešifrovana.

Kažemo gotovo, jer se u Kleopatrinom imenu krilo nešto što nije bilo moguće povezati sa zvukovima ‒ dva simbola viška. Šampolionova prva pretpostavka bila je da ovi simboli označavaju reč „boginja‟ koja se često navodila kao deo Kleopatrine titule. Ipak, pretpostavka je bila pogrešna.

Prvi simbol bio je oznaka za rod i trebalo je da ukaže da se radi o ženskom imenu, što je pokazalo da je ovaj sistem upotrebljavao determinative i druge nealfabetske znakove. Drugi znak takođe je pripadao determinativnom pismu.

U biti, Šampolionu se malo i posrećilo. Ne prevode se svi egipatski znakovi baš tako direktno u odgovarajuća alfabetska slova. Međutim, ova srećna okolnost da se u tekstu nađu baš ova imena, omogućila mu je da postavi osnove za dešifrovanje i da shvati kako su povezani alfabetski i ideografski znakovi. Istovremeno se oslanjajući na koptski i grčki tekst, napokon je mogao da krene u dalje dešifrovanje i da pronađe dalje paralele između simbola.

Kome idu zasluge?

Važno je istaći da je dešifrovanje hijeroglifa bilo poduhvat koji je trajao dugo i na kome su radili brojni istraživači. Danas lovorike idu Šampolionu jer je njegov udeo u otkriću bio najveći, ali to ne znači da je on sam dešifrovao čitav sistem.

I drugi istraživači uspeli su da identifikuju neke simbole. Treba spomenuti Johana Davida Ošerblada i Tomasa Janga pre svih, koji su otprilike u isto vreme uspeli da otkriju bitne pojedinosti u vezi sa tekstom sa Kamena iz Rozete. Jang je, na primer, zaslužan za otkriće reči „kralj‟. Pronašao ju je tako što je utvrdio koliko se puta reč spominje u grčkom delu teksta, iako nije znao koji su odgovarajući zvukovi za ovu reč u egipatskom delu.

Ne samo da za uspeh nije zaslužna samo jedna osoba, nego ni čitava stvar nije išla baš kao po loju. Tokom dešifrovanja bilo je uspona i padova, a Šampolionov eksplozivan temperament nije bio od naročite pomoći u onim trenucima kada bi proces negde zapeo. Ne treba ni naglašavati da mu ovakva reputacija nije donela naročito mnogo prijatelja, čak i među onima koji su mu se divili.

U narednih 100 godina, ili koju godinu preko, mnogi naučnici su pokušali da unaprede sistem, a nekima je to i polazilo za rukom. Do današnjeg dana ne možemo reći da ovim sistemom potpuno vladamo, ali imamo prilično solidno znanje o hijeroglifskom sistemu i njegovim varijacijama, kakva su hijeratsko i demotsko pismo.

Sistem sadrži više od 700 simbola i malo je reći da je poprilično složen. Toliko složen da se do danas vode rasprave i ostavlja prostor za moguće pogrešno tumačenje.

Jednostavno, egipatska civilizacija imala je i više nego dovoljno prostora da svoj jezički sistem i razvije i menja ‒ tačnije 3000 godina istorije tokom koje je pismo nesumnjivo pretrpelo određene promene. Mi svakako o njima nemamo saznanja te ih tako ne možemo pratiti, što čini da je svako novo tumačenje praćeno određenom sumnjom.

Nemoguće je sa sigurnošću tvrditi da se postojeći sistem dešifrovanja može primeniti na apsolutno sve hijeroglifske zapise, jer ne datiraju svi iz istog perioda, pa je izgledno da su se i verzije pisma bar donekle razlikovale.

Ipak, činjenica da smo barem donekle uspeli da proniknemo u ovo pismo i njegovo značenje jedinstvena je oda ljudskoj pameti. Ne samo pameti, već i ljudskoj želji za znanjem i doprinosom nauci ‒ čitav ovaj poduhvat bio je gotovo volonterskog tipa, a na njemu su učestvovali ljudi koji su dolazili iz različitih zemalja, te iz različitih jezika i kulture.

Divan primer kako nauka spaja ljude, zar ne?

Izvor