U gradiću Barnli, na severo–zapadu Engleske, nekada jednom od najvećih svetskih centara pamučne tkanine, 25. maja 1939. godine, rodio se jedan od najvećih engleskih glumaca XX veka, ser Ian (Jan) Mekelen.
U karijeri igrao je u blizu 40 predstava, a snimio je skoro 50 filmova kako za veliko platno, tako i za TV. Dobitnik je Tonija, Zlatnog globusa, dvaput je nominovan za Oskara, kao i pet puta za Emija. Pored ovoga, osvajač je svakog mogućeg većeg i prestižnijeg priznanja za pozorišni rad koji se dodeljuje u Velikoj Britaniji.
Osim što je jedan od vodećih šekspirovskih glumaca u drugoj polovini XX veka, u okviru čega treba istaći ekranizacuju Ričarda III 1995. godine, najširoj publici je ostao poznat kao Magneto iz serijala X-men, a najviše kao Gandalf iz trilogija Hobit i Gospodar prstenova.
U redu, dakle imamo britansku kulturnu ikonu, jasno nam je i odakle pozorište u celog priči, ali Beograd? E, pa, ovako…
Bitka za Britaniju je naziv za niz većih i manjih vazdušnih bitki, vođenih od avgusta do oktobra 1940. godine, između vazdušnih snaga Velike Britanije i nacističke Nemačke.
Grad Koventri je, kao i čitava centralna Engleska u kojoj je smešten, bio u to vreme centar industrije opadajuće, ali i dalje ogromne i prebogate britanske imperije. Na početku Drugog svetskog rata, Koventri je postao jedan od vojnih centara, gde se proizvodila municija, vojna mašinerija i avioni.
Kao takav, bio je logična meta nemačkog bombardovanja. Štaviše, sedamnaest vazdušnih napada manjeg obima je lansirano na Koventri od strane Nemaca, pre fatalnog 14. novembra 1940. To veče 515 nemačkih bombardera izvršilo je stravičan napad na industrijska postrojenja Koventrija, ali je šteta načinjena kulturnim znamenitostima grada, koja su spadala među najstarije u Britaniji, kao i civilnim objektima, bila jednako katastrofalna. Treba istaći razaranje katedrale iz XIV veka, kao i to da je poginulo skoro 570 ljudi, da ih je blizu 1000 povređeno, da je potpuno uništeno više od 4300 domova, a dve trećine svih građevina u gradu je bilo oštećeno.
O stradanju Beograda u aprilskom bombardovanju ne treba trošiti reči. Premda je materijalna šteta bila manja, ona u ljudskim životima i kulturnom gubitku bila je mnogo veća.
I upravo je ovo stradanje, od strane zajedničkog agresora, bila spona koja je povezala ova dva udaljena i na prvi pogled nespojiva grada. U velikoj posleratnoj obnovi, koja je usledila u Koventriju, nakon završetka rata, došla je na red i obnova uništenog pozorišta.
Godina je bila 1957. a Beograd tom prilikom odlučuje da donira Koventriju drvnu građu, od koje je kasnije sagrađen pozorišni auditorijum, kao i da potpiše svoje prvo bratimljenje sa nekim drugim gradom, koje traje i dan danas.
Po svom otvaranju, 1958. novo pozorište je u znak zahvalosti ponelo naziv Beogradski teatar (Belgrade Theatre). Bio je to prvi gradski teatar sagrađen u posleratnoj Velikoj Britaniji, a zajedno sa obnovljenom katedralom predstavljao je simbol optimizma, napretka i vere u bolje sutra.
Tokom godina postao je poznat po modernom i inovativnom repertoaru koji je uvek išao u korak sa vremenom. Danas, pola veka kasnije, gradske vlasti Koventrija su odlučile ne samo da obnove pozorište, već i čitav stambeni kvart oko njega. Izgrađena je moderna stambena četvrt, velika garaža, kao i tržni centar. Čitav kvart nosi ime Beogradski trg, a u njegovom sedištu je renovirani Beogradski teatar.
Ovde se vraćamo glavnom junaku naše priče: pre nego što je bio nominovan za Oskare, pre nego što je osvojio svako moguće priznanje u Britaniji, pre nego što je postao ser, pre Gandalfa i X-mena, Ian Mekelen je 1961. godine svoju profesionalnu karijeru započeo u Beogradskom pozorištu Koventrija, u predstavi Čovek za sva vremena, Roberta Frosta.
U periodu od dve godine, koliko je proveo u Koventriju, u Beogradskom teatru igrao je u preko 15 različitih predstava, među kojima treba izdvojiti Čehovljevog Galeba i Šekspirovo Mnogo muke ni oko čega. Kako bi proslavio pola veka svoje karijere, ser Ian se 4. septembra 2011. vratio na scenu Beogradskog teatra, kako bi održao humanitarno veče tokom kojeg se sa publikom prisećao svojih početaka.
Piše: Andrej Pipović
