Hajde da uradimo jednu malu anketu. Uzmite parče papira i napišite pet, po vašem mišljenju, najboljih krimi filmova koje ste odgledali.
Kladimo se da je među njima bar jedan koji potpisuje Gaj Riči.
Iako njegov opus nije naročito obiman, sa svega 9 filmova snimljenih od prvenca Dve čađave dvocevke iz 1998. godine, Gaj Riči važi za kultnog režisera i ima čitavu armiju poštovalaca među iskrenim ljubiteljima filma.
Kako je stvarao Gaj Riči
Ovakvu reputaciju on duguje prvenstveno svojim slavnim počecima u industriji indi filmova. Skoro pa svaki obožavalac s pravom prvo pomisli na dva možda i najbolja filma koja je Riči snimio – pomenuti prvenac Dve čađave dvocevke (Lock, Stock and Two Smoking Barrels) i dve godine kasnije objavljen Sneč (Snatch; kod nas još poznat i pod naslovom Sneč, svinje i dijamanti).
U godinama koje su dolazile Gaj Riči je prešao put od režisera alternativne scene do zvučnog imena Holivuda, pa je danas jedno od glavnih imena u filmskoj industriji. Sa ovakvim usponom u karijeri i njegovi filmovi i njihova tematika se menjala, do te mere da postoje kritičari i poštovaoci njegovog lika i dela koji tvrde da je Riči negde na tom putu izgubio sve karakteristike zbog kojih i jeste postao tako priznat.
I zaista, i letimičan pogled na njegov opus može vam reći par stvari. Prvo, njegovi filmovi danas imaju daleko više uspeha na blagajnama nego što su imali njegovi filmovi sa početka karijere.
Drugo, priče kojima se okreće i filmska tehnika kojom ih prikazuje takođe su pretrpele određene promene. Dok su ranije priče bile nabijene čistim nasiljem i spletkama, noviji naslovi su sofisticiraniji, a atmosfera daleko manje mračna i turobna, iako je i dalje daleko od klasične holivudske sladunjavosti.
Konačno, kvalitet njegovih poslednjih ostvarenja u najmanju ruku je diskutabilan, naročito kada se poredi sa kvalitetom prvih ostvarenja.
Ipak, to i dalje ne znači da je Gaj Riči prestao da snima dobre filmove. Bez obzira na to šta vam kritičari kažu, njegovi filmovi ne odstupaju potpuno od svih onih karakteristika koje su ga krasile na početku karijere. Naprotiv, pokažu li vam svega segment iz bilo kog filma Gaja Ričija nepogrešivo ćete znati o čijem se filmu radi.
Šta mu onda zameraju, pitate se. Pa, pre svega, mora se napomenuti da u poređenju sa prvim ostvarenjima koja smo svi mi gledali u određenom dobu života kada smo verovatno tek formirali filmski ukus, kasniji filmovi jesu načinili znatan pomak.
Ipak, promena ne mora nužno da znači i pogoršanje. Gaj Riči jeste modifikovao neke od odlika svoje tehnike, ali njegove priče i dalje su ispričane na jedan jedinstven način svojstven samo ovom britanskom reditelju.
Koje su, dakle osnovne odlike filmova Gaja Ričija?
Pre svih, treba spomenuti jedinstvenu atmosferu.
Svet Ričijevih filmova je svet nižih klasa, sitnih kriminalaca i ljudi koje on naziva uličnim smutljivcima. Atmosfera je mračna, a publika je konstantno svesna prljavštine (u svakom smislu) u kojoj je grad koji je pred njima ogrezao.
Ton kojim je priča ispričana takođe je jedinstven, a plejada likova i svojim jezikom i specifičnim akcentima, često podjednako nerazumljivim publici sa svih meridijana, šalje jedinstvenu poruku – Gaj Riči priča priču ne tako poštene niže klase.
Ove su odlike očigledno oblikovane pod jakim uticajem pojedinih Ričijevih prethodnika, među kojima je najistaknutiji svakako Kventin Tarantino. Štaviše, kritičari su često Ričija nazivali Tarantinovim naslednikom, mada su kasniji radovi obojice naveli kritičare da njihove opuse skoro pa potpuno razdvoje.
Sama priča Ričijevih filmova po pravilu je dosta komplikovana, sa puno zapleta koji su međusobno isprepletani. Ovo naročito važi za njegove ranije filmove.
Setite se samo Dvocevki – imate pokeraša koji izgubi partiju i duguje novac (prethodno pozajmljen od svojih prijatelja) lokalnom gangsteru. Kako bi nabavio novac on reši da sa prijateljima opljačka bandu koja se i sama sprema da opljačka lokalne dilere droge. Onda kada još dođu i u posed dve dragocene puške za kojima traga glavni gangster, linije raznih zapleta će se to te mere zamrsiti da se samo praćenje filma pokazuje kao izazovan poduhvat.
Taj i takav zamršen tok priče ujedno je i kružan, pa na kraju svakog filma junaci istovremeno završe i promenjeni i isti kakvi su i bili. Međutim ono kroz šta u međuvremenu prođu je luda vožnja puna akcije. Svi Ričijevi filmovi puni su akcije i u neku ruku mogu se nazvati klasičnim „muškim“ filmovima. (Osim filma Struje sudbine, tj. Swept Away; iskreno, ni nama nije jasno šta se tu dogodilo.)
Uz gomilu jurnjave, pucnjave, prevara i nasilja, skoro pa svi njegovi filmovi nabijeni su testosteronom. Izuzetak bi mogao biti hit iz 2015. Šifra U.N.C.L.E. (The Man from U.N.C.L.E.) koji, iako se priča fokusira na dva muškarca, tajna agenta, beleži i snažan ženski lik koji je maestralno iznela Alisija Vikander.
Filmovi Gaja Ričija do te mere su dinamični, da su pojedine scene bukvalno brzi niz slika – delovi radnje su fragmentirani i kadar skače sa scene na scenu kao da život posmatrate očima osobe koja je pod dejstvom ogromnih količina kofeina (u najmanju ruku kofeina, bolje rečeno). Takve su čuvene scene leta iz Sneča („I’m coming to London!“), ali i poslednjeg Ričijevog ostvarenja Kralj Artur: Legenda o maču onda kada Artur prepričava prošla dešavanja.
Street hustlers iliti ulični smutljivci
Ipak, ona najpoznatija odlika Ričijevog stila jesu njegovi junaci. Sam Riči je u više navrata govorio o tome kako on zapravo stalno snima istu priču – film o uličnim smutljivcima jer je to ono što on najbolje zna.
Iako se u likovima vidi pomak od najranijih do najnovijih ostvarenja, čak su i Ričijevi blokbasteri zadržali su ove odlike, samo su junaci, kako poster za film Šifra U.N.C.L.E. kaže postali junaci iz više klase.
Tako imamo Šerloka Holmsa, to uzvišeno ime među detektivima, kojeg zatičemo u boks meču u prljavom i siromašnom kraju Londona. Isto tako imamo i kralja, legendarnog Artura, koji odrasta u bordelu i postaje ulični lord, sitni „polukriminalac koga je lako zavoleti“ kako ga naziva Riči.
I zaista, sve njegove junake lako je zavoleti jer su uglavnom nađu u situacijama u kojima ne umeju da se snađu i koje su im donekle nametnute.
Istina je, Edi i drugari žele da se obogate na brzinu, ali Hari Hečet je taj koji namesti partiju pokera a koja natera četvoricu junaka Dvocevki da spas potraže u očajničkim potezima. Nijedan od njih nije gangster, mada bi svi oni voleli da budu, i više sliče deci koja se igraju kriminalaca, nego pravim prestupnicima.
Još jednu grupu smutljivaca koji bi želeli da budu kriminalci srećemo i u Ričijevom verovatno najpotcenjenijem filmu Rokenrola (Rocknrolla). Iako su oni daleko ozbiljnija grupa od prethodne i svi redom imaju zavidan staž u kriminalnim krugovima, članovi grupe Divlja horda svi redom više deluju kao ljudi koji pokušavaju da od karata koje im je život podelio izvuku najbolju moguću partiju.
Njihovi prestupi uključuju krađe novca i vrednih stvari za koje dobijaju dojavu od prepredene Stele koja radi kao računovođa Jurija, ruskog gangstera. Grupa koju predvodi Jedan-Dva nema nikakve aspiracije da zbaci šefa podzemlja – i oni samo pokušavaju da obezbede novac koji duguju prepredenom gangsteru londonskog podzemlja Leniju Kolu. Iako su kriminalci, ovi junaci su svi redom dopadljivi.
Ne verujete? Sve što imamo da kažemo je – Zgodni Bob.
Osim što su dopadljivi, likovi Gaja Ričija su i višedimenzionalni, te lako pamtljivi. Ko se ne seća maestralne uloge Breda Pita iz Sneča u kome on tumači uličnog boksera, Irca Mikija, ili Stetamovog Turčina iz istog filma? A šta tek reći za Krisa, uterivača dugova iz Dve čađave dvocevke, lika koji je možda najpopularniji i najspecifičniji lik iz Ričijevih filmova, čoveka koji drži moralne propovedi svom sinu kog vodi sa sobom dok obavlja svoje prljave poslove?
Čak su i klasični zlikovci, oni najokoreliji gangsteri krajnje specifični. Hari Hačet i Leni Kol dva su primera gangstera koji će vas držati prikovanim za ekrane dok pratite klupko koje su sebi u podzemlju ispleli. Isto tako, Arči, Kolov pomoćnik, jedan je od najinteresantnijih gangstera prikazanih na filmu, pre svega zbog svog šarma i harizme Marka Stronga.
Kada govorimo o gangsterima u Ričijevim filmovima, moramo spomenuti i slavna imena našeg glumišta Radeta Šerbedžiju u ulozi Borisa u Sneču i Dragana Mićanovića, desne ruke ruskog gangstera u Rokenroli, koji su takođe zapaženi primeri upečatljivih Ričijevih junaka.
Svim ovim junacima zajedničko je poreklo – svi su oni u biti ulični smutljivci koji su se našli u različitim situacijama i na različitim lestvicama društvenih merdevina u svetu kriminala i korupcije. Otud ne čudi sledeći Ričijev poduhvat – Diznijeva filmska adaptacija Aladina čiju će režiju potpisati. Ako Dizni ima jednog lika koji bar donekle odgovara opisu Ričijevih likova, onda je to svakako Aladin.
Ostaje nam jedino da vidimo kako će se Gaj Riči snaći sa formom mjuzikla i da li će uspeti da jednu tako popularnu bajku pretoči u sebi karakterističan film, kao što mu je to pošlo za rukom sa legendom o kralju Arturu.