Film Stanar – mračni stanar se krije u svakom od nas

Roman Polanski jedan je od onih jedinstvenih, kontroverznih umetnika i ličnosti čiji su se filmovi i životna priča isprepleli i satkali vlastitom magijom neverovatnu, zastrašujuću i brutalno zlokobnu storiju.

Ovaj poljsko-francuski režiser, scenarista, producent i glumac smestio je sebe svojim izvanrednim delima i tragičnom životnom pričom između krajnosti genijalnog filmskog stvaraoca i ukletog demona stvarnosti. Smestio je sebe na graničnu, veoma oštru ivicu između dva sveta – onih koji ga prosto obožavaju i onih drugih koji ga sve vreme anatemišu i gledaju s odbojnošću i prezirom.

Jedan od kultnih filmova koji su obeležili njegov život i karijeru bio je svakako i mračni, jezivo nihilistični i destruktivni film Stanar koji govori o svoj onoj mračnoj sili, tami, autodestrukciji, paranoji i pritajenoj agresiji koja stanuje u svakom od nas i čeka zgodnu priliku, plodno tlo da se oslobodi i u naletu nihilizma poništi svu lepotu življenja i samog postojanja.

Polanski iza sebe stavlja niz antologijskih i kontroverznih ostvarenja, provokativnih psiholoških trilera – od kultnih Rozmarina beba, Kineska četvrt, Stanar, Tesa od Ubervila i Pijanista, do ništa manje značajnih filmova Nož u vodi, Bal vampira, Odbojnost, Gorki mesec, Deveta kapija, Pisac iz senke…

Vrhunac Romanove stvaralačke faze sedamdesetih bio je kultni film Stanar (1976), snimljen u Parizu, po romanu francuskog pisca Rolanda Topora, kao antologijsko ostvarenje mračne trilogije, tzv. apartment trilogy (koja uključuje i filmove Odbojnost (1965) i Rozmarina beba (1968)).

Film Stanar (u kojem se sam Polanski pojavljuje kao tumač glavnog lika – bizarnog činovnika, usamljenika i paranoika, Trelkovskog) nastavlja da istražuje mučne teme psihološkog i emotivnog sloma čoveka današnjice i modernog sveta u kome vlada bezosećajnost, ludilo, nasilje i socijalno otuđenje, sve vrste egzistencijalnih nemira i poremećaja ljudskog uma.

Stan kao metafora izolacije i oduđenosti

Kao partnerka, u filmu se pojavljuje izvanredna i prelepa Izabela Ađani (Stela). Film Stanar odiše mrakom paranoje, zloslutnošću, nadrealnom i klaustrofobičnom atmosferom priviđenja i psiholoških trauma troje glavnih likova – i stana kao metafore ljudske izolacije, otuđenja, bezdušnosti i zla sveta paranormalnog.

Od trenutka kada povučeni, tihi i zagonetni Trelkovski, novi stanar zgrade, ulazi u stan u kojem je prethodno živela Simon Šul (koja je pokušala samoubistvo i koja se nalazi u bolnici koju Trelkovski posećuje, a potom se sve više čudesno transformiše) počinje zastrašujuća psihološka drama o čovekovom identitetu, neizlečivoj usamljenosti duše, unutrašnjim lomovima, željama, snovima, frustracijama i prikrivenim porivima.

Počinje priča o čovekovoj izgubljenosti i očajničkom, suicidalnom kriku unutar moderne alijenacije i krize identiteta. Kao snimatelj filma pojavljuje se slavni kamerman mračnog Bergmana, Sven Nykvist, koji svojom vanrednom veštinom postavlja enterijer stana kao jedan od glavnih i najmračnijih likova ove jezive ispovesti o tamnim stranama čovekove ličnosti i pogubnim posledicama moderne civilizacije bezosećajnosti i alijenacije.

Zloslutno, zatamnjeno, čudesno tiho i večito prazno stubište zgrade u koju se Trelkovski useljava, vijugavo vodi posetioca ka srcu ljudske tame i bezdušnosti. Mračni i odbojni stanodavci podstanara kafkijanski sačinjavaju zloslutnost i beznađe poput onog u slavnom romanu Proces (gde prestaje svaka ljudska nada u izbavljenje i svetlost).

Jezive priče kruže o stanu u koji ulazi Trelkovski, stanu koji nosi teret zle kobi suicida prethodne stanarke, Simon Šul (koja u međuvremenu umire u bolnici), gde se odigrava jeziva psihološka transformacija glavnog lika koji sve više poprima osobine prethodne stanarke (opet poput one kafkijanske u Preobražaju, gde od čoveka i ljudskosti na kraju ne ostaje ništa, osim krvave mrlje na pločniku nihilizma i suicida).

U nasilnom činu pokušaja samoubistva glavnog lika na kraju filma njegovo paranoično, satanističko ludilo doseže vrhunac i proteže se jedno čudesno polje sveta bez duše, svetlosti, saosećanja, elementarne ljudskosti i nade.

Polanski nas vešto uvodi u dramu ljudskog kraha, psihološkog sloma koji postepeno potire svu svetlost i gasne vatru unutar čovekovog srca. Tu su čudesni elementi nadrealističnih prizora, koreni mistike koji poniru duboko do tame drevnog Egipta, zloslutni prizori koji se naziru na drugom kraju mračne pariske zgrade, čudesne utvare prošlosti koje se ukazuju Trelkovskom i neprimetno ga uvode u ludilo paranoje. Tu je odsustvo bilo kakve saosećajnosti i ljubavi osim površnosti nagona i avanturističke prolaznosti puste želje za zbližavanjem među ljudima.

U ponoru tame i nehumanosti utire se poslednje svetlo u čoveku današnjice pred konačnim slomom svih onih božanskih načela koja su mu jednom davno podarila slobodu i nadu besmrnosti kroz veru i empatiju.

Priča Romana Polanskog ne ostavlja nikakvog traga svetlosti i mogućnosti čovekovog spasenja – ona je samo turobna slika stvarnosti, konstantovanje svega onoga što smo (ne)činjenjem uništili i ugasili u nama, favorizujući zlo i konačni pad. U klaustrofobičnoj izolaciji stana kao metafore naše usamljene, bezosećajne duše ili samo njenih ugaslih ostataka nakon pada sa visine oholosti i samoljublja.

Filmom Stanar Polanski zaokružuje jednu mračnu, zloslutnu celinu o čovekovom padu, samoizolaciji, beznađu i konačnom nihilizmu koji potire poslednje zrake preostale svetlosti u umirućem srcu i duši nekadašnjeg božanskog u čoveku.

Mračni stanar se krije u svakom od nas i čeka svoju priliku na dugom i mukotrpnom putu čovekovog ovozemaljskog iskušenja i pokušaja iskupljenja.