Život Džonija Keša bio je prava kantri pesma puna ljubavi i gubitaka, strasti i lomova. Pratile su ga usamljenost, krivica, tuga, vera, melodrama i težnja za iskupljenjem.
Teško detinjstvo i mladost kao i burne borbe sa zavisnošću učinile su da dobije nakolnost grešnika u potrazi za spasenjem ili onih koji su takođe prolazili kroz teška vremena.
Smatra se jednim od najuticajnijih muzičara XX veka. Ostao je poznat po svom dubokom peskovitom glasu, besplatnim zatvorskim koncertima i zaštitnim znakom – crnom garderobom – zbog čega je i poneo svoj nadimak Čoveka u crnom. Kada su ga upitali zašto, odgovorio je:
„Nosio sam crno zato što mi se to sviđalo. I dalje mi se sviđa i znači mi nešto. To je i dalje simbol moje pobune – protiv zastarelog statusa „quo“, protiv naših licemernih božjih kuća i protiv ljudi čiji su umovi zatvoreni za druge ideje.“
A tu je i činjenica da je na prvoj svirci ikada nosio crno i mislio je da mu to donosi sreću. Njegova poznatija pesma, The Men in Black, nastala je kao protest zbog tretmana siromašnih od strane bogatih političara, masovnih hapšenja i rata u Vijetnamu. Prilikom prvog izvođenja pesme, dobio je stojeće ovacije.
Keš je počeo da piše pesme kad je imao 12 godina. Majka ga je upisala na časove pevanja, a učitelj je bio oduševljen njegovim unikatnim glasom i zamolio ga da prestane sa lekcijama i da nikada ne odstupa od svog prirodnog glasa.
Iako vrlo uspešan u muzici, trudio se da stoji čvrsto na zemlji.
„Cenim ja sve to – slavu i sve pohvale. Ali to ne menja ništa. Ja samo radim to što radim.“
Bio je svestan posla kojim se bavi i pokušavao je da zadrži skromnost. Zato je i njegov život bio otvorena knjiga, nije krio svoje zavisnosti i greške nego je baš suprotno, živeo sa njima i pokušao da ih načini iskustvom i odskočnom daskom.
Kako kaže: „Publiku ne možeš da prevariš. Sebe ne možeš da prevariš. Ako nisi svoj na sceni, to se vidi.“
Zato treba poslušati njegov savet:
„Izgradite se na neuspehu. Iskoristite ga za napredovanje. Zatvorite vrata prošlosti. Ne pokušavajte da zaboravite greške, ali se ne zadržavajte na njima. Nemojte dopustiti da vam oduzimaju energiju ili vreme ili prostor.“
A njegov život nije bio lak. Osećaj krivice zbog smrti brata pratio ga je godinama. Raspad prvog braka u kombinaciji sa sve većim poslovnim obavezama uzeli su danak.
Utapao se u alkoholu i drogama, došao je skoro do smrti zbog toga. Bio je uhapšen zbog švercovanja amfetamina preko američke granice.
Njegovi nastupi su ispaštali zbog toga.
Džun Karter, partnerka na turnejama, izvukla ga je iz pakla, pomogla mu da se fokusira na religiju koja je bila bitan deo njegovog života i naterala ga na lečenje od zavisnosti. Par se venčao 1. marta 1968. godine, i njihova ljubav bila je legendarna.
Pokušavao je da oprosti sebi da bi mogao da odživi život koji mu je podaren. Ali da bi to uradio, morao je prvo da prihvati svoje greške i nauči nešto iz njih:
Ne možeš zaobići tugu i gubitak. . . pre ili kasnije moraćeš da se udubiš u to. . . Svet koji ćeš naći tu nikada više neće biti isti kao onaj koji si ostavio.
Priznao je da je uzimao drogu zato što je osećao „božje carstvo koje se razvija u njemu“, a Džun je bila ta koja ga je treznila i vraćala na pravi kolosek. Povodom tih stalnih povrataka na loš put, izjavio je: „Ponekad sam dve osobe. Džoni je ona dobra. Keš izaziva sve nevolje. U sukobu su.“
Njegova karijera se razvijala, sarađivao je sa mnogim umetnicima, nagrađivan je prestižnim nagradama, ali mu je zdravlje propadalo.
Vraćao se odvikavanju, imao je nekoliko operacija, na kraju mu je dijaknostikovana autonomna neuropatija i već pred sam kraj uzimao je oko 30 lekova dnevno.
A kada je Džun umrla maja 2003. godine, ostala mu je samo muzika u životu. Umro je 6 meseci nakon njene smrti. Koliko ju je voleo pokazuje i priča – kada su ga upitali da opiše raj, on je rekao: „Ovo jutro, sa njom, ispijanje kafe.”
