Bez reči, bez pisanja knjiga, ne postoji istorija, ne postoji koncept čovečanstva, sa pravom je zaključio Herman Hese. Valjda je zato knjiga kao nijedan drugi proizvod ljudskog duha uništavan i zabranjivan, jer su mnoge civilizacije na njoj utemeljene.
Sveštenstvo različitih antičkih naroda je vekovima krilo znanja slova tj. pisama, dajući im magijski karakter, a njihovo otkrivanje je drugo veliko prometejstvo, posle pronalaska vatre.
Od sumerskih glinenih pločica, egipatskog papirusa, preko Gutenbergove štamparije i inkunabule, knjiga je prešla dug razvojni put oblikovanja, upotrebe, ali i uništavanja i zabrane.
Antičko doba
Prva asocijacija na stari vek i knjige je Aleksandrijska biblioteka, izgrađena za vreme Ptolomeja I Sotera. Pretpostavljalo se da je u njoj bilo više stotina hiljada knjiga, a neki podaci govore i o milionskoj brojci.
Aleksandrijska biblioteka je bila veliko sunce oko koga se okretao intelektualni život antike, pa su joj veliki umovi poput Euripida poklanjali knjige, a Arhimed i Euklid su i radili u njoj.
Zato nije ni čudo da je bila na meti uništavanja više puta, jer u njoj je je bila inkorporirana srž jedne epohe, jednog poretka i svako ko je hteo prevrat nije mogao da izostavi njenu destrukciju. Aleksandrijska biblioteka paljena je više puta, od kojih su najznačajnija: rimsko (48. p.n.e), hrišćansko (391. n.e), islamsko (642. n.e).
Pored uništavanja Aleksandrijske biblioteke antičko doba upamtilo je još sličnih destruktivnih poduhvata. Možda i najčuveniji od njih, ovekovečen i u Borhesovom eseju Zid i knjige, je događaj poznat pod nazivom Spaljivanje knjiga i pokop učenjaka koji se desio u Kini u 3. veku p.n.e.
Car Ćin Ši Huang je ujedinio Kinu i želevši da napravi raskid sa prošlim vremenima spalio je skoro sve knjige i ubio učene ljude prethodnog poretka, a samim čudom su spasena Konfučijeva dela.
Srednji vek
Era koja ima predznak mračnjaštva u svojoj suštini mora biti suprostavljena slobodnom izdavanju knjiga, pa su zabeleženi libricidi od Japana, Bliskog istoka, sve do Engleske.
Pored svega, ovaj period biće upamćen po dominaciji Katoličke crkve koja je pored uništavanja zabranjenih knjiga koje su imale status jeretičkih, izdala i njihov spisak tzv. Index Librorum Prohibitorum 1559. godine za vreme pape Pavla IV. Na njemu su se našla mnoga dela Keplera, Đordana Bruna, narodni prevodi Biblije, itd. Ovaj spisak je ukinut tek 1966. godine.
U srednjem veku su bile subverzivne one knjige koje se nisu slagale sa crkvenom dogmom, makar i njihov sadržaj bio svetovni, kao što su dela Galileja, na primer.
Zrak svetlosti u srednjovekovnoj tami bio je Gutenbergov pronalazak štamparije sredinom 15. veka, invencija koja će ubrzati točak istorije i kasnije promeniti samo čovečanstvo.
Savremeni libricid
Tehnološko–tehnička okrića su dovela do lakšeg izdavanja knjiga, ali ne i do prestanka njenog poimanja kao najsubverzivnije čovekove tekovine.
Moć knjige u 20. veku najviše je smetala totalitarnim ideologijama, posebno nacizmu, koji se najsurovije obračunavao sa njima. Nije slučajno da je jedna od prvih stvari koje je Hitler naredio po dolasku na vlast marta 1933. bilo spaljivanje nepodobnih knjiga, a vrhunac je dostignut velikom lomačom 10. maja iste godine na trgu Opernplac u Berlinu.
Dela Remarka, Trockog, Hajnea, Velsa i drugih autora uništena su kao segment antisemitske propagande i sprečavanje kvarenja duha nemačkog naroda.
Bombardovanje Narodne biblioteke 1941. u Beogradu fosfornim bombama da bi lakše izgorele, takođe je znak koliku su opasnost od knjige videli nacisti.
Budućnost knjige
Načini suzbijanja čitanja su možda najbolje ilustrovani u dopisnoj raspravi Orvela i Hakslija, gde je prvi tvrdio da će knjige biti uništavane i zabranjene, dok je drugi smatrao da će ih zameniti trivijalnim sadržajima, predvidevši tako mehanizme savremene masovne kulture.
Kao nijedna druga ljudska tvorevina, knjiga je simbol kulture, civilizacije i znanja. Ona je čuvar viševekovnog nasleđa saznanja koja su nas dovela do ovog stepena razvoja, kao i putokaz kako u budućnosti premostiti sve prepreke napretku.
Tamo gde spaljuju knjige, na kraju će spaljivati i ljude.
Hajnrih Hajne
