Kada govorimo o domaćoj kinematografiji, ne možemo poreći da se ona ima pohvaliti mnogim maestralnim filmovima, što iz doba bivše Jugoslavije, što iz kasnijih perioda. Ipak, u jednom se naši predstavnici nisu naročito proslavili, a to je ‒ trka za Oskara.
Nema sumnje da su Oskari najprestižnija filmska nagrada i da bi svaki filmadžija bio počastvovan da se nađe i među 5 nominovanih za ovu nagradu u bilo kojoj kategoriji.
Iako bi bilo apsurdno upravljati kvalitet jednog ostvarenja isključivo prema tome šta o njemu misli Američka filmska akademija, zanimljivo je pogledati kako se kroz istoriju kotirao srpski i jugoslovenski film u svetlucavom svetu Holivuda.
Prvi predstavnici
Kategorija za koju su se u 90 godina dugoj istoriji Oskara takmičili naši predstavnici jeste nagrada za najbolji film na stranom jeziku (tj. na jeziku koji nije engleski).
Čitava priča počinje 1959. godine (svega 5 godina nakon što je nastala kategorija za najbolji strani film u okviru dodele Oskara) kada se prvi jugoslovenski predstavnik našao u borbi za Oskara za film na stranom jeziku. Bio je to film rađen u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji pod nazivom Cesta duga godinu dana koji je potpisao reditelj Đuzepe de Santis.
Nakon što je postigao uspeh među američkom kritikom, film je osvojio Zlatni globus te davne 1959. postavši tako jedini naš predstavnik kojem je pripalo ovo laskavo priznanje (mada su još neki naši predstavnici bili nominovani, između ostalih i Aleksandar Saša Petrović).
Ipak, iako se našao u najužem izboru od 5 nominovanih filmova, De Santisov film nije nagrađen. Oskar je te godine otišao u ruke francuskog ostvarenja Moj ujak (Mon oncle/My Uncle) Žaka Tatija.
Sličan scenario ponovio se i 1961. godine kada je film Deveti krug, koji je režirao France Štiglic, dospeo među 5 nominovanih, ali izgubio od filma Ingmara Bergama Devičanski izvor (Jungfrukällan/The Virgin Spring).
Sa usponom jugoslovenskog crnog talasa u filmu, mnogi su mislili da bi domaća kinematografija napokon mogla da se okiti jednim Oskarom za najbolji strani film. Nade su, dve godine zaredom, polagane u jednog od naših najuspešnijih reditelja.
Reč je o Aleksandru Petroviću koji je ušao se našao među nominovanima 1966. sa filmom Tri i 1967. sa filmom Skupljači perja. I jedno i drugo ostvarenje su do danas ostali primer onog najboljeg što je naša kinematografija imala da ponudi.
Međutim, Američka akademija je odabrala drugačije i redom nagradila filmove Jedan čovek i jedna žena (Un homme et une femme/A Man and a Woman) Kloda Leluša i Strogo kontrolisani vozovi (Ostře sledované vlaky/Closely Watched Trains) Jiržija Mencla.
Ovaj, ispostaviće se, najuspešniji talas kada su nominacije za Oskara u pitanju završiće se 1969. godine kada se među 5 nominovanih našla Bitka na Neretvi Veljka Bulajića. I ovog puta je jugoslovenska javnost verovala da je baš ovo ostvarenje koje će nam napokon doneti Oskara, mahom zbog zvučnih glumačkih imena (što domaćih, što stranih) koja su se našla među postavom.
No, sreća nam ni ovog puta nije bila naklonjena i Oskar je otišao u ruke alžirsko-grčke koprodukcije pod nazivom Z Konstantinosa Gavrasa (Costa-Gavras kako se predstavljao inostranoj javnosti).
Kasniji period domaće kinematografije
Nakon toga, usledio je duži period posta. Čak 15 godina nijedan domaći film nije ušao u najuži krug kandidata za Oskara, a nije da dobrih ostvarnja sa ovih prostora nije bilo.
Sa izuzetkom 1970. i 1977. kada nismo poslali predstavnika, Akademiji su nuđeni fantastični filmovi kao što su Majstor i Margarita Aleksandra Petrovića, Sutjeska Stipa Delića, Okupacija u 26 slika Lordana Zafranovića, te Poseban tretman Gorana Paskaljevića ili Sjećaš li se Doli Bel? Emira Kusturice, ali bez uspeha.
Upravo je poslednjem pomenutom, Emiru Kusturici pošlo za rukom da napokon prekine ovaj sušni period i to 1986. kada se sa filmom Otac na službenom putu našao među nominovanima za prestižnu nagradu.
Ipak, po već ustaljenom šablonu, naš predstavnik izgubio je trku, a Oskar je otišao u ruke Luisu Puenzu iz Argentine i filmu Zvanična verzija (La historia oficial/The Official Story).
Ta 1986. godina ostaće ujedno i poslednja godina kada je neki domaći, srpski predstavnik bio nominovan za Oskara u kategoriji Najbolji strani film.
Redom su kandidati poput filmova Već viđeno Gorana Markovića, Dom za vešanje i Podzemlje Emira Kusturice, Vreme čuda i Bure baruta Gorana Paskaljevića, Original falsifikata Dragana Kresoja, Lepa sela lepo gore Srđana Dragojevića i drugih bili tek ponuđeni Akademiji na razmatranje, ali nisu ulazili u uži krug uprkos svom kvalitetu.
Među srpskim kandidatima za Oskara u 21. veku našlo se dosta fantastičnih filmova kojima se naša kinematografija može ponositi. Takvi su filmovi Nebeska udica Ljubiše Samardžića, Rat uživo Darka Bajića, Turneja Gorana Markovića, Krugovi Srdana Golubovića ili oba dela Montevidea Dragana Bjelogrlića.
Najveći uspeh od svih kandidata postigao je film Klopka Srdana Golubovića koji se 2007. našao u užem izboru od 9 kandidata, ali nije uspeo da uđe među 5 najboljih po mišljenju Američke akademije.
Regionalni predstavnici na dodeli Oskara
Što se regiona tiče, pre svega bivših jugoslovenskih republika, može se reći da su jedino Makedonija i naročito Bosna i Hercegovina imale više uspeha kada je o ovoj prestižnoj filmskoj nagradi reč.
Makedonija je 1995. imala predstavnika među 5 nominovanih stranih filmova i to film Pre kiše (Пред дождот/Before the Rain) koji je režirao Milčo Mančevski. Ipak, nagradu je te godine odneo briljantni Nikita Mihalkov sa filmom Uzavrelo sunce (Утомлённые солнцем/Burnt by the Sun).
Bosna i Hercegovina je zato postala jedina bivša jugoslovenska država kojoj je pošlo za rukom da kući i ponese jednog Oskara za najbolji strani film i to 2002. godine.
Radi se o filmu Ničija zemlja Danisa Tanovića kome je uspelo da pobedi oštru konkurenciju i zvaničnog favorita, film Čudesni život Amelije Pulen (Le fabuleux destin d’Amélie Poulain/Amélie) Žan-Pjera Ženea.
Što se ostalih zemalja iz okruženja tiče, najuspešnije su Mađarska i Austrija sa po jednom pobedom i više nominovanih. Mađarski predstavnik trijumfovao je 1982. godine(film Mefisto Ištvana Saboa), a austrijski 2007. (Falsifikatori Štefana Ruzovickog).
Srpski dobitnici Oskara
Treba istaći, istorijske tačnosti radi, da nije istina da nijedan Srbin nije dobio najprestižniju filmsku nagradu. Doduše, dobitnici Oskara koji su poreklom iz Srbije nisu nagrađeni za ostvarenja domaće produkcije, već isključivo za svoj rad u stranim ostvarenjima.
Dvojica najistaknutijih umetnika sa ovih prostora koji su osvojili Oskara su Dušan Vukotić i Karl Malden. Dušan Vukotić trijumfovao je 1962. godine u kategoriji za kratkometražni animirani film sa filmom Surogat, što je prvi put da je Oskara u ovoj kategoriji dobio neko ko nije iz Amerike.
Karl Malden (kršteno Mladen Sekulović) poneo je titulu našeg prvog predstavnika koji je dobio Oskara i to 1952. u kategoriji najbolje muške sporedne uloge za tumačenje Harolda Mičela u filmu Tramvaj zvani želja (A Streetcar Named Desire).
Oskara za najbolji originalni scenario 1980. dobio je Stojan Stiv Tešić i to za film Četiri mangupa (Breaking Away) sa Denisom Kvejdom u glavnoj ulozi, dok su Oskara dobila i dva inženjera i jedan naučnik iz Srbije za svoj doprinos specijalnim efektima i kvalitetu filmske kamere.
Bili su to Zoran Perišić 1980. za specijalne efekte u Supermenu (zahvaljujući kojima je Supermen konačno poleteo na filmskom platnu), Mirko Kovačević 2007. za inovacije na objektivu filmske kamere i dr Dejan Ilić 2008. za digitalnu ARRI kameru i imitaciju dnevnog svetla (što je omogućilo snimanje gotovo svih modernih 3D efekata).
