Bodler – melanholični pesnik grada

Potencijal modernog senzibiliteta Bodler smešta u prostor velikog grada, koji poetski konstituiše u ciklusima Pariske slike i Pariski splin. U ubrzanom vremenu koje je takvom gradu svojstveno i u takvom životnom i stvaralačkom okruženju, umesto kontemplacije i samotnjaštva, Bodler zahteva da se umetnik uključi u masu utisaka koje grad proizvodi svojim mnoštvom i pojačanim i intenzivnim životnim ritmom.

Kako Bodler vidi grad?

Bodler je urbani pesnik urbanog doživljaja sveta. On u kamenoj masi grada, kaže Hugo Fridrih, koja na izvestan način pripada slobodi duha, naslućuje neke draži i misteriju koje mogu biti poetski obrađene. Stoga je posebnost modernog umetnika sposobnost da u pustinji velegrada ne vidi samo čovekovu trošnost i propast nego da nasluti do sada neotkrivenu lepotu, koja u sebi mora sadržati dozu bizarnosti, iznenađenja i neočekivanosti.

U Bodlerovim stihovima, grad se često poredi sa mravinjakom; insistira se na ideji haotičnog, užurbanog i uposlenog mnoštva, koje u svakom pojedincu može izazvati širok raspon ambivalentnih utisaka: sa jedne strane anonimnost, u kojoj se nalazi problem usamljenosti i otuđenja, a sa druge mogućnost oslobađajućeg osećanja. Gomila je, dakle, ambivalentna, ona je preteća, ali pesnik u njoj i učestvuje.

Grad predstavlja neprekidno stvaranje, njegova zdanja, metež i zvuci pripadaju carstvu ljudskog, velegrad je odraz ljudske slobode. Bodleru je važno da uhvati što raznolikije aspekte života u gradu, njegov dekor, prolaznike, detalje, koji svi zajedno čine, kako sam kaže, „ogroman rezervoar elektriciteta“, „višestruk život i nestalnu ljupkost svih elemenata života“. Bodler prihvata gomilu i njena iskustva, nazivajući to „univerzalnim pričešćem“. Njegova misao nastoji da se poistoveti sa mislima drugih pojedinaca. Pesnikova mašta se ne zadovoljava samo time da oživi unutrašnji život drugog, ona ga ponovo stvara u obliku poroka i vrlina, radosti i patnji, posmatranjem tuđe prošlosti:

Jednoj prolaznici

Ulica je zaglušna urlala oko mene.

Sva u crnini, vitka, u tugi gospodstvena,

Prošla je jedna žena, a gorda ruka njena

Njihaše skute vezom bogatim ukrašene;

Hitra, otmena, k’o izvajane noge. I ja

Pio sam požudno, kao u grču čudaka,

Iz njenog oka, neba punog olujnog mraka,

Nežnost što očarava, nasladu što ubija.

Sev munje… potom noć! Lepoto jednoga trena,

S čijeg pogleda snova sve moje biće diše,

Hoću li te tek naći gde nema zemnih mena?

Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!

Jer ne znaš kuda idem, ni ja gde si nestala,

Ti koju mogah voleti, ti što si to znala!

Pesnik beleži i brojne promene pariskog urbanog pejzaža, što je posledica socio-političkih promena vezanih za procvat industrije i buržoazije. Iz toga se rađa melanholična konstatacija „Pariz se menja“ iz pesme Labud. Pritom se, u navedenoj pesmi, postavlja pitanje da li su rekonstrukcije i uništenja (Osmanove urbanističke reforme) jedan od razloga splina i osećanja izgnanstva:

Pariz se menja! Al’ melanholija okiva

Ista mi srce! Nova zdanja, skele, kamenje,

Stare četvrti, sve mi alegorija biva,

A drage uspomene teže su mi no stenje.

Pariz donosi i drugu, mračnu stranu. U ciklusu Pariske slike grad je prikazan kao neprijateljski i shvaćen kao zlo, porok i ponor ljudskih iskustava, sa kojima se upoznaje i sam Bodler. Poova priča Čovek gomile uticala je na Bodlera i ideju šetača koji zapaža život gomile. U pesnikovim šetnjama Parizom, u njegovom smišljenom mešanju sa pariskom gomilom, nastale su pesme Pariskih slika poput pomenutog Labuda, Jednoj prolaznici, ali i Sedam staraca, Male starice, Slepci. U pesmi Male starice preko motiva ruševine, prikazuje se postepeni nestanak grada, a nosioci vremena su upravo starice, sa kojima se pesnik identifikuje i oživljava u sebi njihovu žalost i bol:

Po naborima gipkim stare te prestonice

Gde se sve, pa i užas, u čaroliju menja,

Rob kobnih svojih ćudi, ja vrebam netremice

Nekakva čudna, ljupka, oronula stvorenja.

Bodler kaže da „nije svakome dato da se okupa u mnoštvu, uživati u gomili prava je umetnost“. Šetač u tom učestvovanju u gomili nalazi jedinstveno pijanstvo, predajući se i zadovoljstvima, zanimanjima, radostima i nevoljama koje mu slučaj pruža.

Posmatrač je, kaže Bodler, princ koji svuda uživa status inkognita. Pesnik uživa u mogućnosti da  po svojoj volji bude bilo koja ličnost. Strast umetnika sastoji se upravo u tome da se sjedini sa svetinom, da se nastani u mnoštvu, u nepostojanosti, kretanju. Biti izvan doma, a opet se svuda osetiti kao kod kuće; videti svet, biti u središtu sveta, a ostati od sveta skriven, to su jedna od zadovoljstava tih nezavisnih, strastvenih duhova.

Piše: Jasna Rakićević