Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj jedan je od mnogobrojnih sudbinskih, besmrtnih stihova frontmena i autora Partibrejkersa – Zorana Kostića Caneta, predvodnika i glasnogovornika jednog od najboljih srpskih rock and roll bendova i generacija koje su odrastale tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u sada već bivšoj zemlji – Jugoslaviji.
Uz pokojnog Milana Mladenovića (EKV) i Dušana Kojića Koju (Disciplina kičme), a donekle i Vladu Divljana (Idoli) i Srđana Gojkovića Gileta (Električni orgazam), predstavlja jednog od najautentičnijih, najoriginalnijih i najbitnijih autora srpske rock and roll scene, čoveka krajnje doslednog, nepotkupljivog i koji isključivo misli samo svojom glavom.
Zoran Kostić Cane je mnogo pre ostalih shvatio da se najbolje putuje kada putuješ sam, da je u životu sve sloboda ili ništa i solo igrača, uličnog hodača, čija je molitva uslišena – pre nego što je jedan poziv promenio sve…
U početku beše rock and roll
Nikad se nisam smatrao rokerom. Šta znači to – kamenjarko? Nisam voleo taj rock and roll life, uvek sam to smatrao ispraznim životom. Moji uzori su bili oni ljudi koji na najjednostavniji način mogu nešto bitno da kažu i da, pri tom, drže pažnju publike na koncertu. Mi smo se ložili na izraz rock and rolla sa porukom čoveka koji razmišlja; koji može da razlikuje mnogo toga u ovom svetu koji se nudi kao gotova stvar, kao neki ultimatum. Našem izrazu je odgovarao rhythm and blues.
Najveća je frka da se bude pevač, treba da si lud, ne možeš da budeš lud ako sviraš gitaru. A ja nisam mogao nikako da se iskuliram, znači agresijom protiv depresije, protiv monotonije. Sve vreme kao da si napunjen ludilom, ostaješ živ, a sve vreme se pitaš kako si ostao živ. Sve vreme se nešto dešava, a sve vreme imaš neku pažnju. Uvek sam bio autsajder i spreman da napravim neko sranje, spreman da svoju nevaspitanost pustim u javnost. Uvek sam bio obeležen kao ,, šteta što ćeš završiti na vešalima“, odnosno: ako nećeš da budeš dobar, ideš u popravni dom – to su nam pričali. Ako te popravni dom ne iskulira, ideš u zatvor, posle zatvora ideš u vojsku, posle vojske bi trebalo da se oženiš sa nekom tu iz kraja. Bila je propisana šema. I država je trebala da reši sve vaspitno popravne probleme.… Ja volim svoju muziku, iznad svega
to je moja ljubav sve do neba,
a ti po strani stojiš
i stalno mi greške brojiš
i nikad ruku da mi pružiš…
Moja muzika je jača od bilo kakvog mača
pogledaj sad, ja sam sve što ti nikad ne možeš imati…
Iznikao iz punk-rock miljea s kraja sedamdesetih, bez ikakve potrebe za kompromisom sa bilo kim ili bilo čim, ili podilaženjem bilo kome ili bilo čemu, čvrst u stavovima, neposrednog izraza, dovoljno neprijatan da bi ostao neukaljan mrtvilom i smradom jednog od mnogih naših slavnih perioda samoobmana, kriza i nekulture, opšteg rastakanja svih vrednosti i čovečnosti, dovoljno smeo da pre svih pokuša ono što većina neće za ceo svoj život i da smelo kaže ono što misli – istinu, koja zna da zaboli i veoma skupo košta.
Oštar na jeziku, britak na peru, dobar u srcu i čist u duši – Zoran Kostić Cane pune tri decenije gradi svojim delom i stavom jednu jedinstvenu priču, ponirući u dubine ljudske duše i tražeći u njoj svojom molitvom lepote unutrašnje svetlosti.
Ono što volim i cenim su blues, Chuck Berry, The Rolling Stones, i to sa punkom što se desilo. Punk je dao šansu svakome, bez obzira da li on zna da svira ili ne, da se izrazi. Punk je neposredni izraz. I onda taj blues je mogao da se primeti u punku. Punk je kao neki urbani blues. Kao kada sam prvi put čuo Hendrixa, privukla me je snaga svega toga, privukla me je snaga muzike, da možeš da raširiš krila, da budeš slobodan čovek, da možeš nešto dostojanstveno da kažeš.
Muzika te ili uzme, pa te vodi, od prvog puta kad dođe – ili nikako ne utiče na tebe. To je prva stvar koja mene neopuštenog može da opusti i dan-danas. Kada sam prvi put čuo Hendrixov Voodoo chile imao sam taj osećaj velike snage, kataklizmičnih pojava, velike bujice koja nosi sve pred sobom – voda koja pravi sebi svoj put. I onda stalno slušaš muziku, slušaš dosta i tu blues muziku – naravno, ima tu i gomile gluposti – onda sam slušao i Floyde i kraut rock, slušaš sve to malo pa kažeš: Ej, dobro, nije ovo baš za mene. Posle, kad sam ušao u muziku, provalio sam da postoje dve stvari koje su mi ostale zauvek, zbog nekog delića karakterističnog u tim pesmama – ,, Paint it black“, The Rolling Stonesa i ,, Rosie, won’t you please come home“, Kinksa. Tih stvari sam se posle sećao, kao u, vidi, ovo sam čuo kao klinac. Malo nas je u školi slušalo tu muziku, muziku uopšte. Mi smo bili kao neki sektaši. Tako otkriješ Led Zeppelin, pa ne možeš da veruješ da tako nešto postoji, pa se pitaš šta je to uopšte, dok su ti Deep Purple onako, nekako kao neki domaći bend. Voleo sam Ten years after, Wintera, the Doors, znači neki hard zvuk koji je imao neki dramaturški trenutak. Pa ta Janis Joplin, i ,, Ball and chain“ i onu njenu žvaku o jednom danu koji može sve da promeni, i ti onda – cap – uhvatiš to i posle mnogo godina nastane taj jedan poziv koji će da promeni sve. Taj poziv se i sad u ovom vremenu evo čeka, poziv koji će da promeni svet .… Popi jednu s nama sad, i jednu za put,
bilo gde da kreneš već kasniš,
noćas je i mesec samo pijan i krut,
dosta sam ti pričao, želi me još neko
vidimo se sad i ko zna kad
čuj samo nešto što najbolje znam-
najbolje se putuje kada putuješ sam…
Koreni, andergraund i najezda primitivizma
Canetov rock and roll bio je mogućnost da se na najjednostavniji način kažu neke bitne stvari, da se iz ugla čoveka koji isključivo razmišlja svojom glavom razluče istine i prefinjene laži ovoga sveta koji nam je unapred zadat kao neki nepromenjivi ultimatum.
Njegov izraz je pankerski direktan, odlučan i čvrst, bez obzira na posledice i mišljenje većine. Snaga vlastite muzike davala mu je krila (i čini to još uvek), mogućnost slobodnog čoveka da se dostojanstveno izrazi i nešto bitno kaže, bez namere da se bilo kome svidi. Menjajući vremenom zvuk u sebi, gradio je Brejkerse kao autorski bend, koristeći Stonse i Berija (njihov bazični rhythm & blues) na laganom putu ka sebi samom.
Šarlo Akrobata je bio najbolji bend. Danas kad prođem pored SKC-a, osećam se suvišnim. Šta su uradili od mog detinjstva. Kažem Antonu, znaš čoveče šta smo, bre, mi, izumrli primerci koji još žive. Od 1987. sa Bijelim dugmetom počinje ta legalizacija besa, legalizacija uništavanja ljudi. Mi smo širili tu urbanu kulturu da bismo posle svega osetili da smo ostali bez muzike. Da su pojeli našu muziku. Ove su kategorije zamenjene, i to svesno. Kad kažu on ima dušu, onda to znači da taj tip sluša narodnjake, da se opija i trte-mrte… I još on je srce. Pa nije istina. Ili neko kad je glup, pa ide glavom kroz zid, za njega kažu on ima čuku. Nije istina nego je glup. Masa je otišla u pogrešnom smeru. Ružna je stvar što ljudi pristaju na sve, što su svi snizili cenu životnog dostojanstva. Ja hoću da imam protok. U dodiru sam sa nečim, nisam mrtva priroda, radujem se, imam veliku potrebu da se radujem. Devedeset posto ljudi su mrtva priroda. Pa onda zamisli još moraš da ispunjavaš njihove želje! Ha! Jebi ga.
Ja sam, uprkos ljudima sa kojima sam odrastao, soler, ulični hodač. Ljudi se ponašaju i žive kao da im ni do čega nije stalo. Pa, nije istina. Srce je ljubav. Svi mi mislimo da smo nezamenljivi, ali čovek umre, zakopaju ga pa: Ćao, hej… gde ćeš posle…?, pa naprave žur. Ošamućeni, ne znaju šta rade. Većina ljudi se ne bavi svojim životima već životima drugih ljudi. A ja ne bih voleo da se guzim. Hoću da imam svoje obaveze tokom dana. Da se nosim sam sa sobom. Da pobeđujem sebe. Biti popularan, to se sve više kosi sa nekim mojim ubeđenjima. Želim da živim realno. Ne želim nekakav idealan, nestvaran život. Nepopularan sam ja. Ja sam ma pusti njega, težak sam, nezgodan, praskam, mada kad god sam loš prema nekom, to posle ispaštam. Sad mi je drago samo ako nešto saznam svaki dan, da mi se život ne pretvori u neku žvaku, otaljavanje, čekanje kraja. Važno je ne obrukati se. Nije frka smrt. Frka je loš život. Smrt je okej. Umreš, znači rodiš se negde. Nije to problem.… Mi ne idemo nikud, i ne radimo ništa,
mi smo jedna velika hipnotisana gomila
al’ ja znam ključ, ja poznajem tu bravu,
otključaću je i staviću ti svašta u glavu
ja mogu da te zamolim, ja mogu da te sludim,
ja mogu da te uspavam, ja mogu da te budim,
da li veruješ meni ili misliš svojom glavom…
U trenucima raspada društva i zemlje u kojoj je rođen (Jugoslavija, Beograd, 1964), početkom devedesetih godina, u trenucima opšteg rasula sistema vrednosti, čovečnosti i kulture, te građanskog rata, u trenucima sivila, crnila, bolesti, opšte destrukcije, moralnog pada i smrti prijatelja – Milana Mladenovića (1994), pronašao je svoju ljubav i utočište u novom gradu – Zrenjaninu, gradu svetlosti i ljudske topline, pronašao je neke nove ljude i izgubljeno prijateljstvo i napokon, ponovo primivši božansku ljubav krštenjem pronašao je mir u vlastitom srcu.
Svašta snađe čoveka u beznađu, i moralni padovi i svakakva čuda. Kad im se nešto desi, ljudi uvek imaju žešći kritički odnos prema sebi. Od čitave izmaglice koja obavija svakodnevnicu, neke stvari počinju jasnije da se vide. I poražavajuće je kada spoznaš da si onakav kakav ne želiš da budeš! Opet, postoji božija promisao: imao sam sreću da upoznam osobu kojoj sam, s puno poverenja, mogao da se predam, da mi da utočište. Godina 1995. bila je jedna od najlepših u mom životu. Preselio sam se u Zrenjanin; drugi grad, drugi ljudi. Sve dijametralno drugačije. Beograd sam doživljavao kao totalno crnilo, Zrenjanin kao grad svetlosti. Drugi svetovi. Ljudi ovde hoće da pomognu, odnosi su topliji. Ovde, u Zrenjaninu, opet sam se vratio prijateljstvu, upoznao neke fine ljude. Odjednom, nastupio je mir u mom životu. Mnoge lepe stvari su opet počele da se događaju; opet se budi nešto lepo u meni. Ponovo primam božansku ljubav. Eto, i krstio sam se. Jednostavno, brišem tragove. Promenio se zvuk u meni.
Znaš kako izgleda otac Tadej? Dečak u srcu. To je jedini put. Kad gledam šta ljudi sve rade, samo da skrenu pažnju na sebe. Ružna je stvar što ljudi pristaju na sve. Poveruju u svoje projekcije. A onda upadaju u raskorak i pucaju. Između onoga što jesu i onoga što bi hteli. Ljudi nemaju o čemu da razmišljaju, osim kako da napune svoje činije, i isprljaju svoje kašike i viljuške. Ja ne želim da mi se život pretvori u svinjac. Svi dolazimo ponekad do tačke u kojoj dovodimo u pitanje svoja ubeđenja. Pa nam se život pretvara u laž. U kulisu. Pa se drogiramo, pijemo.… Ti možeš da spavaš ceo dan i noć
ti možeš da sanjaš da ćeš obojiti noć
sunce plovi po nebu i crta svoj krug
ljudi žive pod zemljom, vlada očaj i muk,
Bože, oprosti nam, pruži ruku i pomiluj nas,
ovo je moja molitva, ne zaboravi nas…
Povratak korenima: biti dete u srcu, biti samo svoj
Buntovnik s razlogom, žurkolomac, panker sa korenima u ritmu i bluzu, stanovnik ultimativnih klubova poput Akademije i SKC-a, autsajder, borac protiv depresije i monotonije pronašao je smirenje u srcu unutar vere, ljubavi i pitome vojvođanske ravnice, nastavljajući da se bori svim srcem i ukazuje na pošasti paklenog doba u kojem kao živimo.
Ne želeći da pretvori vlastiti život u laž, okrenut porodici, veri, ljubavi, knjigama i rujnom vinu, kroz pesme je nastavio svoj put ka čovečnosti i idealu deteta u srcu.
Pijem vino da mi duši bude fino. Pijem rujno vino. Pišem pesme. i onda tako, vino, pesme, vino… to ide zajedno… ljubav našu u istu čašu. Moj put je sada određen. Ne hvatam ja zjale. Nemam ja više neku neiživljenost. A nervira me što ne mogu samo srećne pesme da pišem. Život brzo prođe. Veoma. Ima te, nema te. Zato beži od tih dubokih anestezija. Sve te ambicije prave od ljudi ono najgore: oholičare. Oholost je znanje bez ljubavi. Ko je ohol u mladosti, sam je u starosti. Život je teška stvar. Nekad je život obična sisa. Nekad je život majčina ruka. Ali obično, i u principu, život je sisa. Živimo u vreme tri šestice. Taj strašni kompjuter u Briselu na tri sprata, zove se Zver i u njemu su svi podaci.
Jeb’o politiku! To su demoni, statističari, genetičari, to su loši ljudi. Pakleno je ovo doba, znaš. Imamo posla sa ljudima koji ne jebu živu silu. Sa ljudima koji su u fazonu da su jači od sudbine. Nema kod njih: najebali smo. Živimo od milosti rđe. Ali samo neka oni misle tako. Svi mi u stvari živimo od milosti Božije. Ja samo da imam osobu koja će da bude pored mene i sve se isplatilo. Velika je stvar da neko bude uvek pored tebe. Strah me je, u stvari, od mase. Iz mase će napraviti nove klase. I Keith Richards je počeo da me nervira. Mnogo se klanja dok svira. Ima ljudi kojima je Keith Richards više od Boga. Koji su zbog njega sebe uzgubili. Nemoj da se zamenjuješ ni sa kim. Brejkersi su autorski bend. Uprkos Stounsima mi smo se najviše na sebe ugledali. Preko nekih bitnih. Oni su nam bili samo putokaz na dugom i laganom putu do sebe samih.… Hoću da znam kuda vodi ovaj put,
mene i život moj,
čiji je početak, čiji je kraj,
koji to čovek večnu tajnu zna.
Tamo gde je srce, tamo sija sunce,
tamo gde je strah, tamo živi mrak.
Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj…
Marijo, majko Božija,
da li vidiš šta rade sa tvojom decom…… Nikad nisam bio mlad, bio sam uvek star,
ljute dane provodim sam, sam ližem svoje rane,
želiš li da sam živ, želiš li da sam srećan,
daj mi veru, zaštiti me od svega.
Ono što pokušavam sad,
ti nećeš moći za ceo svoj život…
Boreći se celog svog života pesmom i čvrstim stavom za slobodu i život dostojan čoveka, strahujući jedino od mase (iz koje će napraviti nove klase) i prohteva većine koji su celim svojim bićem mrtva priroda, Zoran Kostić Cane bio je i ostao jedan od najvećih rock and roll autora današnjice i velikih ljudi sa ovih naših tragičnih prostora.
Činjenica da smo u prethodnih trideset godina potonuli još više i dublje i da ne postoji dovoljno jak deterdžent koji bi mogao da opere sve naše zlo i gluposti, ne umanjuje značaj rada i borbe nekih bitnih ljudi, kakav je sa sigurnošću i Cane.
Biti samo svoj je putokaz na dugom i mukotrpnom putu ka nama samima, i niko ga umesto nas ne može proći. Poruke i delo ovog izvanrednog čoveka i stvaraoca vanvremenske su smernice i upozorenja, a ujedno i lepote proizašle iz njegovog čistog srca i snage unutrašnje svetlosti.
Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom?
