Amelija Pulen: devojčica zarobljena u telu žene

Čudesna sudbina Amelije Pulen je sjajno ostvarenje Žana Pjera Ženea, film koji je te 2001. dobio pregršt priznanja i najviše ocene svetskih kritičara. Briljantna Odri Tatu donosi autentični duh Francuske, a scenografija Monmartra je pojačana živopisnim koloritom. Ubrzana naracija doprinosi suptilno razrađenom psihološkom profilu glavne junakinje.

Zarobljena u vremenu tragedije, a za svako dete je velika tragedija nesposobnost roditelja da mu iskaže ljubav, devojčica, sada već odrasla, ne prepoznaje kod sebe želju za bliskošću. Amelija je lik u kom su mnogi prepoznali dečiji pogled na svet, onaj pogled koji smo davno izgubili pokušavajući da se uklopimo u društvo. To detinje kod Amelije otkrivaju sitnice poput bacanja kamenčića u vodu, krckanja korice, guranja prstiju u džak sočiva, uobličavanje oblaka…

Za Ameliju je karakteristično otkrivanje čudesnog sveta izvan šablona realnosti i logike, mašta nesputana uplitanjem mišljenja odraslih, bogatstvo ideja, prepoznavanje lepote svog bića kroz neusmereni odnos sa svetom.

Prema tome može se govoriti o dualnom tumačenju Amelijine sudbine: sa jedne strane tu je izolovanost i neadekvatni pristup roditelja, a sa druge strane – sloboda i mašta kao osnov za lepotu življenja.

Amelija Pulen ljupkost, kao broš iz detinjstva, nosi nesvesna da je ta nevina lepota i prozračnost poklon za svakog koga sretne. Ona oživljava heroje iz priča kroz identifikaciju sa njihovim plemenitim akcijama i, kao glavni izraz detinje mašte, čini prikrivena dobročinstva. Na sebi svojstven način, pokušavajući da drugima učini život lepšim ukazivanjem na lepotu svakodnevnog života, Amelija u sebi pokušava da pronađe onaj deo koji nedostaje njenoj životnoj slagalici.

Pa ipak, u filmu joj na to ukazuje znatiželjni komšija – slikar koji joj na suptilan način dopušta da sebe projektuje na lik sa Renoarove slike, otkrivajući šta je uistinu unutar nje. Krhkoj i uplašenoj devojčici postepeno postaje jasno da mora da se otvori svetu jer, zaokupljena maštanjem, neće pronaći ljubav ni ispunjenje.

Sa strahom koji ima od prepuštanja i vezivanja pokušava da se suoči uvlačeći druge ljude u njenu igru skrivanja i traženja na duhoviti, dečiji način. Ono što nalazi je njen odraz – dečak u telu muškarca kome se igra dopada i koji se uklapa u njen svetu mašte. Momenat kad ona konačno treba da mu se približi jeste kulminacija filma u kom ključnu ulogu ponovo igra slikar. On joj saopštava da ako propusti šansu za ljubav njeno srce može postati krhko kao njegove kosti.

Prepustiti se ljubavi bez straha, razumeti i pustiti druge da nas razumeju visoki je stepen hrabrosti. Pitanje srca, te senzitivne naprave, traži odgovor da se prepustimo čudesnoj sudbini. Ulazak u svet odraslih jeste prepuštanje kormila poverenja svome srcu. Amelija, sićuravi devojčurak, izlazi kao pobednik iz unutrašnje borbe i dopušta sebi predivni, stvarni život.

Piše: Marina Bardek