Prvo pravilo Borilačkog kluba, da se o Borilačkom klubu ne priča, donekle je i ispoštovano – bar kad je roman u pitanju, jer činjenica je da se roman popularizovao tek nakon proboja filmske verzije, sa kojim je u publiku prodro i način života glavnih junaka, obeleživši ako ne jednu generaciju, a ono bar jedan period njenog života.
Neuništivi Tajler Darden
Fenomen Fight Club postao je neka vrsta leka generaciji koja je krenula pogrešnim smerom, a nije znala gde da iskali sav svoj bes. Tajler Darden je postao drugo ja svakog čoveka, tačnije, onaj deo ličnosti koji ima smelosti da se upusti u avanturu, da razbije stege i licemerne norme svakodnevice.
Odavno se zna da je najčešća kočnica u ostvarenju snova – strah od neuspeha. Ali, Tajler se ne plaši, hrabro ide i krči put tuđem uspehu, ostavljajući lovorike onima kojima i pomaže. Pritom Tajler dozvoljava da upravo na njega bude istresena sva negativna energija koja se u čoveku godinama sakupljala i taložila zahvaljujući neostvarenim ambicijama i životu koji ne ide onako kako je bilo zamišljeno.
Simbolično, Tajler je i neka vrsta prethodnice samog pisca, njegova produžena ruka koja se obračunava sa malograđanskom kritikom i učmalom publikom.
Ako je jasno da se bez Tajlera, u današnjem svetu i društvu, maltene ne može opstati, gde je onda on sada, kada je možda potrebniji nego onda kad je bio stvoren u mašti Čaka Palahnjuka?
Borilački klub ili društvene mreže
Tajler Darden se, u godinama koje su nastupile, pretvorio u nešto čime je čovečanstvo svakodnevno okruženo. Pretvorio se u – društvene mreže. Jer, gde drugde čovek može reći sve što mu padne na pamet a da se ne plaši posledica, gde se može isprazniti i do kraja izjadati, a da njegova priča nikome ne dosadi, gde bilo koga može napasti a da ne bude optužen za klevetu, gde može slobodno i bez zazora reći svoj sud o bilo čemu a da ne mora čvrsto stajati iza iznesenih stavova, gde mu je to dopušteno da se skriva iza nekog drugog imena (korisničkog), gde se može do mile volje hvalisati i ubirati pohvale za koje i sam zna da nisu iskrene mada ipak hrane ego, gde se danas može živeti drugi i uspešniji život ako ne na društvenim mrežama?
Tajler Darden vratio se možda i opasniji nego što je bio, jer više se tu ne radi o fizičkom pražnjenju po zamračenim i tajnim borilačkim klubovima, nego o danonoćnom psihičkom iscrpljivanju na internetu, koji zauzvrat daruje ne samo lažnu sigurnost, nego i nestvarni uspeh.
Roman Borilački klub itekako je aktuelan i danas, jer svako će se trgnuti dok čita kako glavni junak romana iz dana u dan samo ida na posao i vraća se kući bez ikakve druge aktivnosti, padajući tako ne samo u depresiju, nego u šizofreniju.
Svako će osetiti jezu kad pročita da najpametniji i najjači ljudi sipaju benzin i konobarišu; svako će se setiti uobičajenog televizijskog programa nakon rečenice da su reklame ubedile ljude kako će jednog dana svako biti popularan.
Niko neće ostati ravnodušan nakon rečenice da su generacije radile poslove koje mrze samo da bi kupovale ono što im u stvari nije ni potrebno.
Neko će se uplašiti i samoga sebe kad shvati da junak Borilačkog kluba u dubini duše želi da uništi sve ono lepo što nikada neće moći da poseduje.
Najzad, svaki će se čitalac zapitati da li je gore ništavilo od pakla, da li je gore ne činiti ništa i biti anoniman, ili pak činiti zlo a biti slavan, ako čovek nije u prilici i mogućnosti da radi ono što voli i proslavi se dobrim delima?
Digitalna Pirova pobeda
To su srednja deca Boga u Americi, kako Palahnjuk kaže, ali u suštini to je srednja klasa, i to svuda u svetu: poštena, a anonimna, pametna, a neambiciozna, željna svestranosti, a opet ukalupljena u norme malograđanske svakodnevice.
Jedino bekstvo i jedini spas postale su društvene mreže, gde anonimni na momente postaju poznati i voljeni, a neuspešni prividno, ali samo prividno ostvaruju svoje davnašnje snove.
Treba se čuvati Tajlera Dardena, jer svako ko je čitao roman ili gledao film zna da Tajlerov uspeh uglavnom bude Pirova pobeda, ali Pirova pobeda onoga ko je uzeo Tajlera za saveznika i dvojnika, što je donekle i kazna što je čovek prepustio svoj život nestvarnom, virtualnom svetu.
Piše: Dušan Milijić
 postao je neka vrsta leka generaciji koja je krenula pogrešnim smerom, a nije znala gde da iskali sav svoj bes.){kind=link}