Mnogo pre nego što je kreativni proces, kako u umetnosti, nauci i u svim drugim oblastima postao tema nauke, veliki umovi pokušavali su da objasne neobjašnjivo – način na koji nastaju njihova dela. Činili su to delom da bi zadovoljili znatiželju svojih obožavalaca, ali zasigurno i da bi sebi samima približili ono što ih izdvaja od drugih, na zadovoljstvo svih, u slavu ljudskog roda.
Kreativnost je ono božansko u čoveku, dokaz božije ljubavi prema svom delu, način na koji čovek sudeluje u činu stvaranja, i to je istinito i u okviru i izvan religijskog pogleda na svet. Ako je išta pokretalo svet i čovečanstvo, bio je to interes i načini, kreativni na uvek novi i zadivljujući način, da se on ostvari.
Sfera umetničke kreativnosti u problematičnom je odnosu sa sferom interesa pa je baš zato i očaravajuće koliko ljudski um postaje razigran kada njegova kreativnost nije vođena osnovnim nagonima. Oplemenjena nezainteresovanim stvaranjem lepog, kreativnost ostvaruje svoje najveličanstvenije potencijale.
Dva velika kompozitora, između čijih života je stajao čitav jedan vek, ostavila su nam svedočanstva o tome kako su doživljavala kreativni proces koji se u njima zbivao. Mnogo pre nego što je psihologija uplela svoj naučni diskurs u ovo polje, Volfgang Amadeus Mocart i Petar Ilič Čajkovski, pokušali su da proniknu u tajnu silovitog procesa koji se u njima odigravao dok su stvarali svoje muzičke kompozicije.
Mocart o kreativnosti
„Kada se osećam dobro i vedrog sam raspoloženja, ili kada se vozim ili šetam nakon dobrog obroka, ili kada ne mogu noću da spavam, misli se jate u mojoj glavi sa lakoćom koju samo poželeti možeš. Odakle i kako one dolaze? Ja to ne znam i ne mogu ništa da uradim povodom toga. One koje mi se dopadnu čuvam u glavi i mrmljam ih za sebe; bar mi drugi kažu da to činim. Kada imam jednu temu, druga melodija dolazi, vežući sebe za prvu, u skladu sa potrebama čitave kompozicije: kontrapunkt, delovi za svaki instrument i sve te melodije na kraju proizvedu čitavo delo.
Tada moja duša gori na vatri inspiracije i ništa me ne može omesti od posla. Delo raste, ja ga proširujem, koncipiram ga sve jasnije i jasnije dok čitava kompozicija ne bude završena u mojoj glavi, koliko god duga bila…Ne dolazi mi u sukcesivnim celinama, onako kako se delovi smenjuju i kako će posle zvučati, već mi moja mašta dozvoljava da je čujem u njenoj celosti istovremeno.
Pa, kako se to dešava da moja kompozicija dok na njoj radim poprima formu ili stil koji karakterišu upravo Mocarta, a ne nekog drugog? Baš kao što se dešava da je moj nos veliki i zakrivljen, a ne kao nos nekog drugog čoveka. Ne trudim se oko originalnosti i bio bih na gubitku kada bih pokušao da opišem moj stil. Sasvim je normalno da ljudi koji poseduju nešto posebno treba da budu drugačiji od drugih i svojom spoljašnjošću, kao i unutrašnjošću.“
Čajkovski o kreativnosti
„Najbitnije je da se klica dela pojavi u povoljnom trenutku, onda sve ide samo od sebe. Bilo bi uzaludno pokušati da prenesem u reči taj nemerljivi osećaj blaženstva koji me obuzme kada se nova ideja u meni probudi i počne da dobija svoju formu. Zaboravljam na sve i ponašam se kao ludak. Sve u meni počne da pulsira i podrhtava; tek što sam započeo skicu, a ideje već slede jedna za drugom.
Usred tog magičnog procesa neretko se dešava da me nešto izvan mene probudi iz tog somnambulističkog stanja: zvono na vratima, ulazak mog sluge, udaranje sata podsećajući me da je vreme da prestanem sa poslom. Užasna su, zaista,takva remećenja. Ponekad ona prekinu nit inspiracije koju posle moram da tražim danima, često sasvim uzalud.“
