Branko Miljković i Sedam mrtvih pesnika

Pre skoro 60 godina srpska poezija je napokon dobila izmirenu neosimbolističku i nadrealističku poetiku u zbirci pesama Uzalud je budim (1957) Branka Miljkovića, ili bar njen pokušaj koji je dalje nastavljen i završen u ostalim zbirkama.

Simbol u poeziji Branka Miljkovića

Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost.

Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza.

U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju.

„Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“

Čini se da bi dekodiranjem izgubila deo svoje metafizičke ponornosti i neuhvatljivosti.

Strah od neegzistencije

Čitava zbirka pesama Uzalud je budim ispevana je u strahu od neegzistencije. Nju prožima subjektivni tragizam, pesnik je obuzet strahom od ništavila, traga za izlazom vraćajući se romantičarskom i predromantičarskom motivu mrtve drage i mrtve prirode. Tradicija, čulnost i osećajnost su posebno naglašeni.

Zanimljiva je sinteza motiva koji ne pripadaju Brankovoj epohi i moderne poezije koja je ispunjena simbolima, metaforama, alegorijama i aluzijama.

Sedam mrtvih pesnika

Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu cuklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama.

To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.

Dva Branka

Ciklis počinje pesmom Branko koja je posvećena njegovom imenjaku Branku Radičeviću. Iako pripadaju različitim epohama – Radičević romantizmu, a Miljković neosimbolizmu – tematika i motivi u pesmama su im veoma slični i povezani.

Oba pesnika su zagledana u dubine i ponore života i smrti, o njoj pišu smelo često, naslućujući je u svojim pesmama. Ni jedan od ova dva pesnika nije doživeo tridesetu. Radičeviću je smrt prekinula stvaranje u 29, a Miljkoviću u 27. godini.

Lisje žuti veće po drveću,

Lisje žuti, dole veće pada,

Zelenoga više ja nikada

Videt’ neću!  

Radičević

---

 Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,

Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.

Miljković

Pesma Branko je inspirisana Stražilovom, znamenitim mestom na Fruškoj gori, gde je grob Branka Radičevića. Miljković silno želi da svetiljku iz podzemlja doseli na ovo mesto. To je za njega zemlja zaspalog uma, gde umire list po list i gde skriveno dete u jednom poljupcu pati. Stražilovo doživljava kao mesto zaspalog uma Branka Radičevića, gde je neophodna svetiljka.

Miljković još jednom oživljava i osvetljuje poeziju i život Branka Radičevića svojim iracionalnim i metafizičkim svetiljkama.

Miljković i Njegoš

Druga pesma u ovom ciklusu nosi naziv Grob na Lovćenu i posvećena je Njegošu. Miljković u ovoj pesmi nije skrivao oduševljenje poezijom Petra Petrovića Njegoša. Posebna pažnja usmerena je na delove u kojima Njegoš veliča rođenje i smrt. Za Miljkovića je Njegoš Sfinga s pticom lažljivom umesto lica koje savlada tajna iza slepe maske. A dalje se pita da li je ptica ili glas što luta.

Grob na Lovćenu čuva pesnika koga je pesma ostavila samog, gde ga obasjava uvek jedna svetlost žuta i tako čuva otisak Njegoševog lica.

Miljković ovu pesmu završava veličanstvenim stihom Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica dajući nam aluziju da je čovek u Njegoševim pesmama ostao tajna, a feniks kao mitološko biće koje predstavlja pticu koja se iznova rađa i umire, simbol je uskrsnuća poezije koju pepeo zaborava nikad ne prekriva.

Zanimljivo je da jedino pesma o Njegošu nosi naziv Grob na Lovćenu, dok su sve ostale naslovljene po imenu ili prezimenu pesnika. Ostala je misterija zašto je Miljković samo pesmu o Njegošu odlučio da tako naslovi, jer je imao mogućnost za taj postupak i kod ostalih pesnika.

Laza Kostić i Lenka Dunđerski

Treća pesma je Laza Kostić koja kao da predstavlja izvestan produžetak najlepše pesme u srpskoj poeziji Santa Maria della Salute Laze Kostića. Miljkovića je više nego očigledno opčinila neostvarena ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski.

Prvim stihom pesme Da li ćemo je naći u povratku noći saopštava nam da se vratio unazad epohi romantizma i da će zajedno sa Lazom u tami i ništavilu tražiti vilu neviđene lepote. Miljković saoseća sa bolom Laze Kostića, veliča njegovu bol i čuva nadu da će je pesma sačuvati od zaborava pa i od same smrti.

Onda se u narednim stihovima opet vraća svojoj epohi: Koji su predeli u tvome srcu sada? Silno želi da zna da li je Laza napokon spokojan i da li su izbrisane mračne nade, jer sada su u praznoj pustinji svetlosti rasute, a u dvostrukoj tišini je slepe oči slute.

Disov kraj

Četvrta pesma Dis posvećena Vladislavu Petkoviću Disu je oda i počast potonuloj krvi, drveću, pticama i zemlji razvenčanoj od sunca. Ona je oda Disovoj poetici u žaru poljupca i peska.

Ovde se osvrće na Disov tragični kraj, utapanje u Jonskom moru. I Dis je poput Miljkovića i Radičevića naslutio svoju smrt u svojoj poeziji. I sam je postao utopljena duša kakav je i naziv jedne njegove zbirke pesama Utopljene duše.

Miljković se obraća krvožednoj tišini koju svojom ljubavlju hraniti treba u izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra. Završetak pesme ima pomirljiv i oproštajni ton koji podseća na čovekovu sklonost padu, ali i tamnu noć koja se opire životu.

Ruko ispružena prema drugoj obali kloni

Ako smo pali bili smo padu skloni

Ovde je noć što se životu opire.

Oživotvorena priroda i Tin

Peta pesma Tin posvećena je pesniku Tinu Ujeviću. U ovoj pesmi Miljković kamenu daje glas, a ptica se skameni i zvezda s druge strane groba živa kuca. Mrtvoj prirodi Miljković daje glasove, daje živost. Sa druge strane oni žive, iako su za nas mrtvi.

Uprkos svemu tome negde ispod zemlje zri tišina zla. Zlo je sveprisutno u prostoru i u mestu gde su prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca.

Patnja i surovost egzistencije

Šesta pesma sa nazivom Momčilo Nastasijević sva je u magnovenju i reči u kamenu. Odjek magle pesnika izdvaja i vraća na svoje prvobitno mesto, u večnost. Ukleto telo je zatočenik tajne i odbegle krvi.

Metafizika patnje i surovost egzistencije koja ispunjava poetiku Momčila Nastasijevića ispunjava i ovu istoimenu pesmu Branka Miljkovića.

Goranu

Poslednja, sedma pesma Goran posvećena je Ivanu Goranu Kovačiću, autoru čuvene poeme Jama. Ona zatvara ovaj ciklus pesama.

I ova pesma je u slutnjama i naslućivanju smrti. Pčele i zvona su vesnici tame, a proleće zaboravlja da cveta.

Branko Miljković je poput svog uzora Malarmea, koji takođe ima ciklus pesama posvećen svojim uzorima, dao lični pečat svojoj poeziji i na izvestan način produžio stvaralaštvo pomenutih pesnika.

Oživeo je njihovu poeziju, vodio dijaloge sa njom, vraćao se romantizmu, moderni, avangardi putujući kroz epohe, okrenuo se unazad poput Orfeja, tragajući za dubinama.