Ove godine bend The Cure proslavio je svoj jubilej. Za 40 godina snimili su trinaest studijskih albuma i izdali preko trideset singlova. Bend je često menjao svoj sastav, muzičari su dolazili i odlazili, a njegov jedini stalni član bio je i ostao frontmen Robert Smit, sa svojim specifičnim glasom, izgledom i nastupom na sceni, zahvaljujući kom je bend postao prepoznatljiv.
Nastanak benda
Godine 1976. grupa sedamnaestogodišnjaka iz jedne katoličke gimnazije u Saseksu osnovala je bend The Easy Cure, danas poznat kao The Cure. Članovi benda su od samog početka izvodili svoje numere, a ne tuđe pesme.
Prvu postavku činili su Robert Smit, Lol Tolherst, Majkl Dempsi i Perl Tompson. Zanimljivo je da su prva trojica svoj prvi zajednički nastup imala još ranije, 1973. godine, sa bendom Obelisk, koji su činila još dvojica muzičara.
Tompson je otišao iz benda 1978. godine. Iste godine preostala trojica članova izdala su svoj prvi singl – Killing an Arab, koji je izazvao kontroverze zbog navodne povezanosti sa rasizmom, a koji je zapravo inspirisan Kamijevim Strancem.
Debitantski album izdali su 1979. godine – Three Imaginary Boys. Međutim, ni kritika ni bend nisu bili zadovoljni njime. U junu iste godine izdali su svoj drugi singl – Boys Don’t Cry i pridružili se bendu Siouxsie and the Banshees na njihovoj turneji. Ova turneja imala je veliki uticaj na dalji razvoj The Cure-a.
Faza gotike i prvi komercijalni uspesi osamdesetih
Bend je izdao drugi album, Seventeen seconds, 1980. godine. Njihov prvi hit singl bila je pesma A Forest, a album je dostigao 20. mesto na top listama u Velikoj Britaniji. Usledila je prva svetska turneja, a ubrzo i album Faith (1981).
Sledeći album, Pornography (1982), mračan i nihilističan, nastao je u periodu kada su članovi benda sve više koristili droge, a sam Robert Smit kasnije je priznao da je tokom prethodne dve godine imao osećaj da neće još dugo živeti i trudio se da se taj osećaj i ostvari. Govorilo se da je Ijan Kertis (Joy Division) u poređenju sa ovim albumom „svežanj smeha“.
Ipak, Pornography je postao prvi album The Cure-a koji je ušao na UK Top 10 listu. Na turneji posvećenoj ovom albumu članovi benda nosili su crvenu šminku oko očiju, te se ispod reflektora na koncertima stvarao utisak da im iz očiju teče krv. Upravo u ovo vreme bend je dobio i svoj vizuelni identitet – Smitov karmin i razbarušenu kosu.
Godine 1984. izlazi psihodelični album The Top, na kom je Smit svirao sve instrumente osim bubnjeva i saksofona. Album The Head on the Door (1985) je prvi album The Cure-a koji se našao na američkoj Top 75 listi. Singlovi In Beetween Days i Close to Me stekli su ogromnu popularnost.
Tri godine kasnije izdaju album Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me, zajedno sa jednim od njihovih najpopularnijih singlova – Just Like Heaven. MTV je spot za ovu pesmu proglasio najboljim alternativnim video-spotom svih vremena.
Njihov sledeći album, Disintegration (1989), ujedno je i njihov najuspešniji. Singlovi Lullaby, Lovesong i Pictures of You doživeli su svetsku popularnost. Zanimljivo je da su Smitu inspiracija za pesmu Lullaby bile uznemiravajuće uspavanke koje je njegov otac izmišljao i pevao mu ih dok je bio dete.
Bend odlazi na turneju Prayer, u okviru koje je prvi i jedini put svirao u Jugoslaviji, u hali Tivoli u Ljubljani. U tom trenutku bili su na vrhuncu svoje slave, a sam Smit je govorio da nikada nisu imali nameru da postanu toliko poznati, čak je i mrzeo pesme koje su ga učinile popularnim. U jednom intervjuu rekao je kako su u nekom trenutku postali stadionski rok bend, uprkos svim njegovim naporima da to spreči.
Od devedesetih do danas
Nakon četiri godine pauze nastaje album Wish (1994) i singlovi High i Friday I’m in Love. Album Wild Mood Wings iz 1996. označio je kraj komercijalizacije benda. Smit ga je spremao sa mnogo većim entuzijazmom nego prethodni i bio je razočaran njegovom lošom prihvaćenošću od strane publike i kritike.
Godine 2000. izašao je album Wildflowers, za koji je Smit pretpostavljao da je možda poslednji album The Cure-a. Ipak, govorio je da je to jedan od albuma u čijem je stvaranju najviše uživao; stvorio je nešto stvarno žestoko, nešto što je imalo emotivni sadržaj, a pritom ga proces stvaranja nije ubio.
Narednih godina potpisali su ugovor sa novom izdavačkom kućom i nastavili sa nastupima na muzičkim fesitvalima i koncertima. Izdali su još dva studijska albuma: The Cure (2004) i 4:13 Dream (2008).
Robert Smit prekršio je svoje obećanje da njegova muzika nikada neće biti korišćena za potrebe reklama 2003. godine, pa se tako numera In Between Days našla u reklami za Fiat Punto.
Nakon turneje 2008. godine, usledila je 8 godina duga pauza. Međutim, bend se vratio na scenu ove godine, nizom koncerata širom Evrope, od kojih je prvi bio u Helsinkiju, a poslednji u Londonu. Ipak, još nema naznaka četrnaestog studijskog albuma.
Gotik rok, post-pank ili nešto treće?
The Cure je i dalje nemoguće svrstati pod bilo koji muzički žanr. Smit tvrdi da The Cure nikako nije gotik rok bend, kao što mnogi misle. Prema njegovim rečima, bend je možda u početku pripadao post-pank pravcu, ali danas oni „jednostavno stvaraju muziku The Cure-a, štagod to bilo“.
Zvuk bas gitare od 6 žica je ono što daje jedinstvenost njihovoj muzici, kao i akustična gitara i klavijature. Tematika njihovih pesama kreće se od jedne krajnosti do druge – tekstovi su ili puni tuge ili puni radosti, premda je prvih mnogo više.
Nesumnjivo je da je The Cure ostavio neizbrisiv trag na svetskoj muzičkoj sceni. Ostvarili su ogroman uspeh, a nisu postali mejnstrim. Njihove pesme od pre 20 i 30 godina i dalje se slušaju, a Robert Smit i dalje je simbol ekscentričnog umetnika.
