Top 7 filmova Gorana Markovića

Kada je Jugoslovenska kinoteka krajem 2016. godine proglasila listu 100 srpskih filmova za kulturno dobro od nacionalnog značaja, na njoj se našlo čak 7 filmova Gorana Markovića, koliko ih je potpisao još jedino Aleksandar Saša Petrović. Priznanje ove vrste, koje je rezultat glasanja eminentnih filmskih radnika, jedno je od glavnih priznanja koja je Goran Marković dobio, uz dve Zlatne arene, nagrade festivala u San Sebastijanu ali i francuskog Ordena viteza umetnosti i književnosti.

Goran Marković student je „praške škole“, 68-aš, autor filmova za koje i sam priznaje da u njima nema pozitivnih likova. Njiova subverzivnost u odnosu na sistem uvek je vešto protkana kroz uzbudljivu filmsku priču koja komunicira sa gledaocima na više od jednog nivoa. Zbog toga su njegova ostvarenja remek-dela koja se mogu gledati iznova na novi način.

Kao što to biva sa velikim ostvarenjima, uprkos zubu vremena koje neretko ošteti i kvalitet filmske trake, svi ti filmovi aktuelni su i danas, neki možda više nego u trenutku kada su nastali.

7. Sabirni centar

Tim arheologa pronalazi rimski nadgrobni spomenik sa neobičnim ispisima. Ubrzo nakon toga, profesor koji predvodi istraživanja dobija srčani napad i umire. Naigled mrtav za sve sa ove strane, profesor je zapravo u sabirnom centru, svojevrsnom zagrobnom životu, gde se nalazi njegova rano preminula prva supruga i još mnogo meštana. Prava drama počinje kada se profesor vrati u svet živih, gde je već otpočeo sled događaja koji mu se nimalo ne dopada. Ipak, mnogo više od toga profesor je opsednut idejom da je pronašao način da uspostavi vezu između sveta živih i sveta umrlih.

Film Sabirni centar nastao je 1989. godine po tekstu Dušana Kovačevića i pripada žanru mračne komedije sa elementima fantastike. Vodeće uloge pripale su Radetu Markoviću, Anici Dobroj, Oliveri Marković, Draganu Nikolići, Bati Stojkoviću, Aleksandru Berčeku, Bogdanu Dikliću… Scenografija filma koja prikazuje svet sa one strane života (ili smrti) svakako je donela nešto novo, a za potrebe snimanja filma glumačka ekipa radila je i u pustinjama Tunisa.
Film Sabirni centar bavi se pitanjem odnosa prema prošlosti, kulturnom, društvenom i ljudskom nasleđu. Sukob generacija ujedno je i sukob ideologija i sistema vrednosti. Osim što prikazuje najviše i najniže porive ljudske prirode, sabirni centar je i menažerija karaktera, ljudska komedija Gorana Markovića koja se gleda više puta, i uvek na nov način.

6. Tajvanska kanasta

Nekada popularni šezdesetosmaš, diplomirani arhitekta, sada izgubljeni suprug, prodavac figurica, ljubavnik maloletnice – jedan od mnogih nesnađenih u novoj društvenoj realnosti. Arhitekta Saša je čovek na margini društvenog sistema u kom izgleda da se svako bolje snašao od njega. Sve dok, jednog dana, ne dobije ponudu koju je nemoguće odbiti. Ili se bar njemu tako čini.

Film Tajvanska kanasta, snimljen 1985, priča je o pojedincu koji je umoran od sopstvenog junaštva i društvu koje, po pravilu, uspešnima oprašta sve a neuspešnima retko kada bilo šta. Sumnjiva gradnja pored beogradske reke, ugrađivanje, igra mačke i miša kroz odnos investitora i naivnih stručnjaka dovoljno je aktuelna da se ovaj film gleda kao naša današnja realnost.

5. Specijalno vaspitanje

Film Specijalno vaspitanje ima dva glavna junaka – dečaka Petra Antića Trtu koji je prinuđen da preživljava sitnim krađama i vaspitača iz doma za maloletne delikvente, Žarka Munižabu koji svim silama pokušava da uprkos upravi i prihvaćenim metodama pomogne svojim štićenicima, ili bar onima za koje veruje da još mogu biti spašeni. U ovom filmu su svoje prve značajne filmske uloge zabeležili Slavko Štimac i Aleksandar Berček, a ekipu su predvodili iskusni Bekim Fehmiu i Ljubiša Samardžić koji su (što nije jedini slučaj u Markovićevom stvaralaštvu) prihvatili da svoje uloge odigraju bez novčane naknade.

Specijalno vaspitanje, debitantsko ostvarenje Gorana Markovića iz 1977. je prvi film jugoslovenske kinematografije koje se bavi problemom maloletničke delikvencije i koji je otvorio vrata Markovićevoj uspešnoj i plodnoj karijeri. Život u domu je težak i siv ali su svi likovi predstavljeni u ovom filmu potpuno realni i uverljivi, toliko da podseća na dokumentarac u nekim trenucima. Iza svega se nadvija velika istina – onog trenutka kad štićenici počnu da doživljavaju vaspitače kao progonioce a sebe kao progonjene, više nema povratka nazad. Njihova sudbina je zapečaćena i ispisana na zidovima zatvorskih ćelija.

4. Nacionalna klasa

Flojd je pravi predstavnik beogradske omladine koji su u svojoj klasi postigli sve što su zacrtali, žele dalje, u višu klasu, ali taj poduhvat je mnogo teži nego što izgleda. Konkretno, Flojd vozi auto-trke i to radi dobro. Svoje ambicije u nacionalnoj klasi je ostvario i pokušava da se probije dalje, odlaže vojksu, svim načinima pokušava da dođe do sredstava da ostvari svoje ciljeve.

Sa Nacionalnom klasom Goran Marković osvojio je srca urbane omladine svog vremena i postavio svog Flojda na počasno mesto gradskih šmekera i uzora budućim generacijama. Da li je on tragičan junak? Ne. Da li je apsolutno pozitivan? Nije ni to. Ali Flojd je baš ono sa čim ćemo se identifikovati, ili što kad stanemo pred ogledalom poželimo da budemo – zavodljivi junaci svog mikrouniverzuma kojima uvek malo fali, a za to malo nisu oni krivi, da budu sve ono što bi mogli biti.

3. Tito i ja

Mali Zoran je naizgled nalik svoj deci desetogodišnjacima. Ima problema u slaganju sa roditeljima. Zaljubljen je i to nesrećno. Učiteljici nije omiljen učenik. Sve dok jednog dana ne napiše najlepši sastav na temu „Zašto volim druga Tita“. Od tog trenutka njegova ljubav prema predsedniku postaje glavna tema filma. Sve dok na dugom putu kroz šumu, uz sva razočarenja u ljubav i izdržljivost svojih butina da podnesu uspone Zagorja, ne shvati koliko mu zapravo nedostaje neke mnogo jednostavnije stvari od idealizovane ljubavi prema vođi.

Za film Tito i ja sam Goran Marković izjavio je da je biografski, to jest da je taj proces oduševljenja likom Josipa Broza Tita do razočarenja prošao i sam, a da je odsudni trenutak bio kada je uživo video njegovu u crveno ofarbanu kosu.

Ovo je jedno od najuspelijih dela Gorana Markovića, film od prvog do poslednjeg trenutka protkan vrhunskim dijalozima, humorom, odličnom muzikom i scenografijom. Tito i ja je omaž jednom vremenu, jednoj velikoj ljubavi između čoveka i njegovog glavnog političkog predstavnika, ali je ta ljubav prikazana u svojoj dijalektici, od svog idealističkog vrhunca do realističnog kraja.

Uostalom, da li je Zoran zaista voleo Tita više od mame i tate, ili je samo znao da to treba da napiše kako ne bi morao da čeka 15 dana kako bi se njegova simpatija vratila iz posete maršalovom rodnom mestu?

2. Majstori, majstori

Film Majstori, majstori su tragikomična priča o odlasku školske spremačice u penziju i proslavi koja se priprema njoj u čast. Glavni junak filma, međutim, nije ona, nego je to ceo kolektiv sa svojim pridruženim odborima i nadzornim organima koji svoje pipke pružaju do partijskih pozicija u komunističkoj Jugoslaviji.

#metoo pokret i serije i filmovi koje su tokom prošle godine preplavili ekrane mogli bi u ovom filmu da pronađu svoju prethodnicu, iako, kao i često kod Markovića, glavni junaci nisu ljudi i njihove sudbine već sistem koji više ne funkcioniše ali se grčevito trudi da zarad stare slave bar spolja deluje besprekorno.

1. Variola Vera

Variola Vera je jedan od najoriginalnijih jugoslovenskih filmova koji po neki elementima prilazi blizu žanru kvalitetnog horora. Tema je poznata svima – epidemija velikih boginja u Jugoslaviji 1972. Pratimo kako se zaraza širi u izolovanoj bolnici u Beogradu, dok osoblje koje pokazuje svoje ljudske i neljudske osobine, a virus ne pita za status, poreklo, godine, partijku knjižicu i porodične veze.

Variola Vera dolazi kao strašna inkvizicija koja svoj zakon sprovodi nemilosrdno. Isprazna svakodnevica ogrezla u laž, interes, sujetu i požudu transformiše se u uzvišeni užas. Koliko je jedna medicinska katastrofa u ovom filmu nešto više od toga, spekulisano je, srećom, naknadno, kada je film već stekao svoj kultni status. Kako je Goran Marković sam naglasio, Variola Vera ocrtavala je bolest jugoslovenskog društva čiji su temelji bili ozbiljno uzdrmani.