Velika lepota – film koji objašnjava suštinu

Retki su filmovi koji nas prodrmaju do srži i nateraju da se zamislimo nad sopstvenim željama i postojanjem. Oni koji nas dirnu i posle kojih mnoge stvari više nisu iste, pa ni mi sami na neki način. Ovaj film zaista u sebi nosi tu moć. Ova Velika lepota zaista je velika po mnogo čemu.

Brilijantno ostvarenje čiju režiju potpisuje maestralni Paolo Sorentino predstavljeno je na festivalu u Kanu 2013. godine i pobrojalo je brojna prestižna priznanja i nagrade, te se između ostalih može pohvaliti Zlatnim Globusom, kao i Oskarom za najbolji strani film.

Suština trivijalnog i prolaznog u filmu Velika lepota

Ono što čini ovu naizgled običnu priču grandioznom je upravo njena jednostavnost. Film nam prikazuje život Džepa Gambardele, proslavljenog pisca, novinara i kralja mondenskog društva Rima. Uprkos životnom stilu koji spolja odaje utisak uspeha, glamura i ostvarenja velikih snova, ovaj junak je u samoj svojoj suštini beskrajno tužan i izgubljen. Nakon svog šezdeset petog rodjendana i potresnih vesti Džep kao da nivo introspekcije pojačava do granica pucanja u pokušaju da nadje izlaz iz beskrajnog začaranog kruga blještavog ništavila.

Na ovaj put potrage za samim sobom Džep vodi i nas, pokazujući nam svoj ekstravagantan život ogoljen do same istine. Uz analizu svoje svakodnevice i ljudi iz svog bližeg i daljeg okruženja, kao i određenih fragmenata prošlosti, naš glavni junak čini se da traži ono pogrešno skretanje, onaj prelomni trenutak u životu koji ga doveo tu gde jeste.

Kako i sam kaže, rođen za emotivnost i jaka osećanja, nakon što je jasno pogledao naokolo, priznao je sam sebi u zrelim godinama svog života da je jureći za uspehom i neralnim fantazijama pristao na okruženost smešno trivijalnim i prolaznim.

Njegovo tiho pomirenje sa ovom spoznajom promašnosti sopstvenog života, kao i pokušaji da se nađe izlaz ili nekakvo svetlo dirljivi su i potresni iz prostog razloga jer su surovo realni.

Svako od nas lako može da zamisli sebe da se nakon sveg uspeha i ostvarenih životnih želja probudi jednog dana u svojoj starosti krajnje nesrećan, jer je, pogledavši sebe u ogledalo, shvatio da je sve svoje godine tako fantastično prokockao, a svoju životnu sreću, namerno ili nehotice, zapravo ostavio na nekom nepovratnom putu daleko iza sebe.

Džep Gambardela, prikriveni emotivac po prirodi, nakon svog jedinog romana iz mladosti koji mu je doneo trajnu slavu i reputaciju koju uživa, čitav svoj život provodi pokušavajući da nađe inspiraciju za svoju sledeću knjigu koja nikad nije došla.

Predmet njegove potrage je velika lepota, odnosno ono nešto za čime svako od nas na svoj način traga, ono nešto što će, kako god ga mi nazivali, da da smisao besmislu pukog postojanja i učini nas celim, potpunim. Onaj najmagičniji i najbitniji delić slagalice koja se zove život i koji predstavlja conditio sine qua non sreće, bez čega je sve drugo uzalud, a sa čime sve ostalo postaje nebitno.

Međutim, sve što Džep ima su samo trice i kučine, puke šarene laže koje je godina jurio misleći da čini pravu stvar.

Dim melanholije koji konstantno obavija njegov život potiče najpre od njegovog karaktera i ličnosti i predstavlja nečto od čega se ne može pobeci. Melanholija, zauvek pristuna, postaje njegova saputnica i drug, navika i potreba možemo reći. Mada, njen uzrok i jačina umnogome leže i u životnim izborima i gotovo mazohističkoj potrebi za traćenjem talenta i poetičnoj indiferentnosti koja daje određenu dozu šarma našem glavnom junaku.

Ta lepeza promašaja koju je silno želeo i svojom voljom odabrao pojačava gorčinu koju delimo i simpatije koje osećamo prema našem glavnom liku. Okruživši se svim očiglednim lepotama udaljio se od one istinske, najveće koja zapravo jedina i nosi težinu.

Njegovo putovanje se zapravo završava na samom početku. Ironično, njegov delić slagalice našao je i izgubio još u ranoj mladosti. Džep pravi pun krug i pokazuje nam da je odgovor na najkomplikovanija pitanja uglavnom vrlo jednostavan, toliko prost da ga često previdimo i zapetljani u svoje strahove i same sebe, ne prepoznamo. Besumučno jureći za nečim što mislimo da je sreća, onu pravu ostavimo ili nateramo sebe da je zaboravimo ubeđeni da je još uvek nismo sreli niti spoznali.

Šta smo naučili od Džepa Gambardele

Ovog kompleksnog, markantnog i uvek besprekorno elegantnog gospodina otelotvorio je na potpuno unikatan i neponovljiv način čuveni italijanski glumac Toni Servilo koji važi za jednu od režiserovih muza i vodećeg člana glumačke ekipe mnogih Sorentinovih projekata.

Servilo, kometarišući film, kaže kako smarta da nas velika lepota zaista može povrediti do smrti, zadati rane od kojih se nikad ne opravimo i prouzrokovati takve traume koje menjaju ne samo nas kao ličnosti, već i naše životne puteve. Glumac smatra da svako umetičko delo treba da bude ovakvo, snažno i hrabro do srži, baš kao i naša Bellezza.

Lik Džepa Gambardele nas uči da je vremena uvek premalo za stvari koje ne želimo da radimo. Treba biti iskren prema sebi i priznati da ma koliko nešto bilo predstavljeno kao poželjno i privlačno, svako mora da nađe sopstveno sredstvo za osmeh. Shvatiti da sreća nije ono što nam drugi nameću već da je individualna i da se nalazi u malim stvarima, u posmatranju trenutka, osluškivanju grada, primećivanju neprimetnog. Krojenje stvarnosti prema sopstvenim merilima jeste ključ, a svako pozajmljivanje i kopiranje vodi samo u besmisao i ambis.

Režija Paola Sorentina

Sorentino ima veoma specifičan i prepoznatljiv stil. Mnoštvo scena sadrži neverovanu dubinu koja se može spoznati smo pažljivim proučavanjem slojeva i detalja koji se protežu celim filmom. Nijedan kadar, muzička podloga ili rečenica nije slučajna, već svaka od njih nosi u sebi svoju priču koju spoznajemo iznova i iznova sa svakim novim susretom sa ovim ostvarenjem.

Zanimljivo je da grad Rim sa svom svojoj lepotom igra jednu od glavnih sporednih uloga u ovom filmu. Upravo tu leži jedna od najvećih ironija filma gde Džep iako svakodnevno okružem svim magičnim prizorima zanmenitosti ovog grada i dalje ne oseća i ne pronalazi lepotu koju godina tako očajnički traži. Sorentino u jednom svom intervjuu objašnjava kako je hteo time da pokaže da Rimljani, naviknuti na svu tu veličanstvenost oko sebe, nju ne primećuju i ne dotiče ih dok je zapravo lepota grada toliko grandiozna da, ukoliko se malo duže pažljivo zagledate u nju, može biti čak i smrtonosna.

Kritika društva

Mnogi su Veliku Lepotu poredili ili pronalizili paralele sa čuvenim Felinijevim remek-delom Sladak život (La Dolce Vita), ali sve komparacije bi trebalo ostaviti po strani i posmatrati ovaj film zasebno kako ne bismo donosili pogrešne zaključke izvedene pukom analogijom. Svakako, nota kritike ispraznosti visokog društva Rima, njihove dekadencije i kako kažu, skoro ni malo preuveličane grotesknosti ostaje neupitna.

Ovaj aspekt filma takođe slika ironiju i apsurd površnosti i licemerja društva koje se svim snagama trudi da obmanjuje, kako sebe, tako i druge na svakodnevnom nivou. Ono što im je zapravo svima zajedničko jestu trivijalije i sopstvena nebitnost koju sebi toliko ne žele i ne smeju da priznaju.

Fizička pojavnost, borba da se izgleda što mlađe i da se bude što više u trendu, priređivanje spektakularnih zabava koje traju do samog jutra samo su očajnički pokušaju da se prikže lažna sreća dok sa druge strane njihove ličnosti nemaju nikakve težine i boje. Preokupirani spoljšnjim, zaboravili su unutršnju lepotu i oplemenjivanje, što upravo i jeste uzrok njihovog bledila i nevažnosti i njihove tako duboke tuge i razočaranosti koju sa toliko truda pokušavaju da sakriju.

Epilog Velike lepote

Uvek se zavšava tako, smrću. Ali pre toga bio je život. Ovo su početne rečenice čuvenog monologa kojim se ovaj film završava i koji objašnjava kako suštinu filma, tako i samog života.

Istina je da velika lepota koju toliko očaknički tražimo nalazimo samo u kratkim bljeskovima i fragmentima, pojavljuje se sporadično ili veoma retko. Isto tako, ona je ta koja je pokretač svega. Poenta je u isto vreme zastrašujuća i surovo istinita. Izuzev povremenih trenutaka očaranja, sva naša ćutanja, strahovi i osećanja uglavnom se zapeljaju iznova i iznova u jedno klupko velikog razočaranja.

Ono što je na nama jeste da se potrudimo da stvaramo svoje momente velike lepote, kako svojim izborima tako i svojim delovanjem. Da učinimo sve kako bi ih bilo što je više moguće i da naučimo da ih prepoznamo i cenimo onda kada se dešavaju. Kako jedna izreka kaže, kada krenemo u potragu za srećom trebalo bi da proverimo da li smo možda već srećni, a da to i ne shvatamo. Džepov povratak na početak stavlja emociju na pijedestal kao kraj i početak svega. Kao inspiraciju i kao smisao. Ono što pokreće i hrani. Kao jedinu i najveću lepotu.

Život je komplikovan i jednostavan u isti mah. Ono što čini razliku jeste naša percepcija. Džep  nam objašnjava da je sve u našoj glavi, imaginarno ili stvarno, teško je reći. Sami od sebe ne možemo da pobegnemo, koliko god se trudili, a svi takvi pokušaji uvek imaju kružnu putanju. Možemo da se zavaravamo, ali iluzije se u jednom momentu, pre ili kasnije, rasprše u deliće, a mi se nađemo ponovo na samom početku.

Sva naša životna putovanja zapravo imaju samo jednu jedinu destinaciju, a to je sreća. Da li ikad uspemo da je dosegnemo i sačuvamo, teško je reći. Može biti da smo odgovor na ovo pitanje svesno ili nesvesno sakrili čak od sebe samih, jer kako naš glavni junak na samom kraju kaže: U suštini, sve je samo trik.